НИМБУСОВ ПОДРУМ

ЗНАТЕ ЛИ ПРИЧУ О КИКАШУ? Спасавање Срба са сарајевског аеродрома - "утроба" "Кикаша" ДЕЗЕРТЕР Беше децембар 1991. или јануар 1992. У амбијенту полумрачне сеоске кафане која је поносно носила назив пицерија, једно друштво водило је мучан разговор. Просторија беше прописно задимљена, недовољно загрејана и непријатно хладног пода, али довољно натрпана гостима различитих узраста и хигијенских навика, што се њухом дало осетити јер су се мешали мириси парфема, дезодоранса и ускислих маскирних "пршњака". Било врло загушљиво. Све, амбијент, помешани смрадови, хладноћа, полумрак, као да су банално-архетипски осликавали оно време. - То је ба раја, то је ба раја - на ивици хистерије врискао је мој опонент. Он је Сарајлија пореклом из Херцеговине, који је дошао у посету рођацима у Војводину. Врло је висок младић, школован, убеђени "Сарајлија" који држи за непорециво да су они најбоље што СФРЈ има. Није крио осећај сопствене доминације. Изгледало као д

НЕДИМЕ, ГДЕ ЈЕ МИЛИЈА ЋУЋА? Претње ФБ статусима, одбрана од претњи носачима авиона Претили новинарској величини Недиму Сејдиновићу негде по фејзбуку. То је онај што је православцима слао честитку „Срећан Велики патак!“. Дигла се свеколика „грађанска србадија“ да га брани. То лупање у шерпе превазилази режимске спотове о вешалима на којима нико не виси, а требало би. Ево пресс-пресека: NUNS I NDNV: PRETNJE SMRĆU SEJDINOVIĆU SU PROIZVOD ORGANIZOVANE КAMPANJE NUNS i NDNV: Кampanja protiv Sejdinovića organizovana, javnost da se suprotstavi napadima na novinare GRAĐANSКA VOJVODINA: PRETNJE SEJDINOVIĆU – ZNAК DA REŽIM NEĆE PREZATI OD REPRESIJE NAD SVIM GRAĐANIMA DANAS: Nedim Sejdinović dobio mnogobrojne pretnje i uvrede preko fejsbuk stanice Srbija Naša zemlja DANAS: Pretnje Sejdinoviću nakon teksta na botovskom sajtu DANAS: Pretnje Sejdinoviću – znak da režim neće prezati od represije nad građanima DANAS: PRETNJE NOVINARIMA PROLAZE NEКAŽNJENO DANAS: LSV: Osuda pre

КАД ЖЕНТУРАЧЕ БИСТРЕ ПОЛИТИКУ У београдском проусташком гласилу "Данас" може свашта да се прочита што би и патуљасти Долфус* потписао. Истичу се интелектуално разбукарене сељанчуре, које својим прегласним аутошовинистичким торокањем узнемире чак и локалне млохаве малограђане. У овом случају, реч је о Изабели Кисић, која обнаша одговорну дужност "Извршне директорке Хелсиншког одбора за људска права у Србији". Прва до VIP београдске усташкиње Соње Бисерко. О чему  тукá Изабела пише  лако је предвидети али је мучно читати писанију. Садржај "наратива" не само да је пословично расистички, србомрзачки, већ је толико глупав да се не да свести на сажетак. Разложна је и сугестивна отприлике као кад нека Азра из Новог Пазара, за коју сигурно знате да јој је химен ушивен за 1.500 евра због компликованости интервенције, сведочи невиност. Чланак има назив "Неприхватање реалности је претња Србији" . Опрен, добро! Редакција "Данас" је

РЕМИКС АВА ЗОРАН ЂУРОВИЋ Након објављивања написа „Ремикс попови“  на „Погледима“, у коме сам поменуо „аву римског“ Зорана Ђуровића“, појавио се коментатор под именом „Зоран Ђуровић“ са коментаром: "Да би разумели шта је последица, не више узрок, враћамо се до Смедерева, где је столовао као парох Зоран Ђуровић "римски", апсолутни унијата, из чијег је круга и друговачки просперитетни поп. Сам Ђуровић сведочи: "Имао сам мантије разних боја, никада белу, мада бих и њу могао обући" . Замислите како по Смедереву шета парох у пурпурној, розе или жутој мантији, па из даљине не распознајете да ли видите попа или канаринца?" Није ми јасно шта си хтео рећи? Овај текст је као да га је писала нека жена кад има јаки одлив крви у менструалном циклусу. Ко је унијата? Какве боје мантија? Теби није добро.“ Поред моје мрзовоље да се надгорњавам са аветињама сумњивог подријетла, модератор сајта ме упозорава да је скоро сигурно у питању оригинални Зоран Ђуро

ЗИД ПОРЕД ГРАЧАНИЦЕ Надежда Петровић: Грачаница Први пут објављено пролећа 2010. године Знали смо да је почело... Био велики митинг `89 на Газиместану. Све перфектно организовано. Патриотски. Следеће године, мало кога је више било брига. И загустило. Решимо Мијага и ја да опет идемо. Жени не кажем ништа, да се поштедим дводневног бескорисног звоцања. Узмем `слободне дане` у фирми. Пустим супругу да оде на посао ( у „Kаменицу“). Сачекам ташту да преузме бригу о деци. Kажем јој: - Идем на Kосово. - Баш ме брига! Седнемо Мијага и ја на аутобус, па за Нови Сад. Уђе аутобус у станицу. Тамо, моја жена још чека градски за `Институт`. Шта сад? Блесаво да се кријем од жене, а, бива, крен`о на Kосово равно. - Е, Вера, ја одо` на Kосово! - Боже, будале! Иди да те не гледам! Стигнемо у Београд. Нема добре везе. Никако. Kупимо аутобуске карте до Рашке, па ћемо оданде некако. У `Пионирском парку`, на клупи, к`о што је и ред, смажемо печено пиле ш