НИМБУСОВ ПОДРУМ

Студенти против хашких пресуда, београд 4.12.2012. Има свако право на наду. Тако сам се ја те давне године понадао да још има наде, да вреди веровати, и да је наша нада у младима. У међувремену, свака нада је ишчилила. *** АРХИВА БР. 26. 05-12-12 Забезекнута проеуропска курајбер-елита гледала је данас масовни бунт српске интелектуалне младости против хашке тираније, под којим су стењали учмали градови. Еуро-пандурски креационисти су могли са горчином само да констатују да народ, студенти посебно, нису онаква ресетована титоистичка политичка стока, каквом су мислили да су га (народ) издизајнирали. Горку неверицу заменио је бес. Студенти су им забили прст у зеницу ока, у врховно Светилиште, у Свети Сифилис – Хашки Трибунал. Уследила је другосрбијанска ноћ дугих носева. Кренуо је општи напад западњачких интелектуалних ренџера у најму на здраву памет. Бесомучно пендрекање истине. У последњих неколико сати другосрбијанска псина достигла је свој улт

  Динко и Ана - антифашистички ројници војвођански Жари, пали, удбински диздаре, док и твојој кули редак дође! Војвођански борци и боркиње усташко-антифашистичке провенијенције запали су у нови акутни напад Timor Serboruma, што ће рећи `Страха од Срба`, од кога су скоро па неизлечиво болесни. Једина нада за њихов опоравак је потпуно истребљење узрока њихове анксиозности. Док је Срба, биће болесни. У најновијим психичким испадима Динко Грухоњић се, са приметним сладосташћем и пратећим хемифацијалним спазмом, дотакао имењака Динка Шакића, док је Ана Лалић Хегедиш панично позвала васколике антифашисте у борбу против досрбљавања Војводине. - Лако је свима вама, ја долазим из Војводине, ми смо једини остали са Србијом, ни криви ни дужни. Па су ми чак измислили и име - Сабахудин, иако ја имам једно лепо име Динко, као Динко Шакић - рекао је кроз смех Динко Млађи на трибини у српском Дубровнику. Цитирамо још Динка Млађег: „Толико ових људи из Републике Српске који купују станове по Војводи

АРХИВА Бр. 12. 04-9-`12 Цео дан сам чекао да видим како ће да протекне громогласно и ратоборно најављивани митинг "Protiv mržnje, stop fašizmu" . Кад оно, ништа. Нема богзна шта да се коментарише. Скоро да сам мрзовољан. Разочарали ме. Једна од техника спиновања се ради тако да се измисли неки догађај, „псеудо-догађај“ (у овом случају то је „обелодањивање“ неких графита који су исписани ко зна када), па се од тога направи фама у средствима информисања, и онда се крене у лов на вештице свим институционалним и ванинституционалним средствима. Међутим, у овом случају, све је толико неспретно и провидно „одрађено“ па је "псеудо-спиновање" лако препознато. Грађани и грађанке Новог Сада не само да нису хтели да се појаве на дилетантски режираној представи, већ је цела ситуација постала предметом опште спрдње. Залуд наслови „Нови Сад рекао НЕ...“, „На митингу присутно 500 грађана и грађанки...“. Тиме се само појачавао подсмех. На митинг је дошао Др. Пајтић

Или: МОГУ ЛИ СРБИ ОПСТАТИ БЕЗ ЕТИЧКОГ ЧИШЋЕЊА? Игуман Стефан Нико срећан, а нико довољан, нико миран, а нико спокојан. Све се човјек брука са човјеком: гледа мајмун себе у зрцало! П.П. Његош “Горски Вијенац“ АРХИВА: Бр. 5. 24-08-2014. Ако је и до ругања, много је. На православни Божић ударише „другосрби“ у ругање и народу и празнику. Исти они који са понизношћу евнуха и клецавим страхопоштовањем вешегенерацијских робова пожелеше „све најлепше, здравља и берићета“ католицима и Курбан Бајрам муслиманима, намах, ничим изазвани до сопственом псином, претворише се у осионе безбожнике који са гађењем жигошу и пале све што је везано за веру. Али, гађење и спаљивање је резервисано искључиво за православље и искључиво за Србе. Следи невероватна лавина бљувотина. Сећам се професорке из гимназије која нам је у неком мање строгом тренутку, а можда под превеликим стресом који је морала са неким да подели, па макар и са ђацима, описала породичну посету рођаци у лудници. Ра

Неким чудом и писац пашквиле и његов уцвељени саговорник спас нађоше у Србији, у којој се, да је таква каквом је приказују, главе не би наносали ни до првог Kурбан-Бајрама?!   Објављено • 27. 9. 2021. ДИНKО ГРУХОЊИЋ: Дан када се слави смрт Сви "другосрпски" портали, за које рекосмо да се налазе у акутном стању епилептичних конвулзија, пренели су његов безвредни домаћи састав. Безвредан, сем ако му се као вредност од ширег значаја не рачуна уткано србомрзје. Иначе, у питању је новинарска сплачина у којој су са једне стране „великосрпске жртве“, које немилице цминздре и слине... „Плакао сам…, то је био један од посљедњих пута да сам плакао…”, прича ми, присјећајући се кроз дим и ракију, мој пријатељ. вратио се у студентску собу и – јецао…” тај је јецај био реквијем за живот А он, мој пријатељ, је у међувремену плакао још једном. завукао се у ћошак и сузе су ми лиле низ образе. више никад ко човјек заплакао... А са друге стране су Срби... Вуковар је до тада већ био изг