ПОЗДРАВ ИЗ ЈНА

ПОЗДРАВ ИЗ ЈНА



Први пут објављено 01-04-11


Српске војске одавно нема. Уместо ње, подвалили су нам ЈНА. Ишли су младићи у војску возом, певали „Ој машино сломила точкове, што растављаш најбоље другове...“, писали писма како је тешко или како је супер друштво, патили за мамином храном, проводом са другарима и, не патили већ јаукали, за девојкама...На крају би рекли „Ја сам часно одслужио“...

Ја сам војничка писма сачувао. Између реченица о темама које су интересантне само уском кругу, провлачиле су се и опаске које су одсликавале какво је стварно стање у држави, много другачије од онога што је приказивано на (за војску обавезном) ТВ Дневнику. О томе је у овим цитатима из старих писама у главном реч, уз тек по неку шаљиву приватност.

Пошто мојих писама нема, да додам своја искуства:

Оружје сам задужио други дан након доласка у касарну, зато што је била велика криза на Бугарској граници.

Затим је умро Тито. (Или је само Тито умро у илегали... ко ће знати...)

Из војске сам каснио три недеље због кризе на Косову и Метохији.

За време мог служења погинула су четири војника. Један се удавио у Вардару кад смо били на терену у Криволаку (сада је тамо Америчка војна база), а тројица када им се тенк преврнуо у реку Гружу за време маневара. Наравно, о смрти војника се јавност тада није обавештавала. Командант тенковске бригаде је био Бајо Бојат, генерал некакав, који се касније „прославио“ командујући опсадом Вуковара.

Почело је оштро...

14.2. `72. Џони. Петриња

Што пишеш да не изгледам ни мало мирољубиво не би ни ти да држиш 12,5кг гвожђа. Само ипак га волим кад почне да рокће по 30-40 комада одједном цело стрелиште пишти.

Твоје писмо сам добио док сам био на логоровању...Били смо у неком месту 30км од Петриње. Тамо смо ишли аутоногама, а враћали смо се по азимуту само ципелцугом.

Могу ти рећи да сам водио оделење у одељенско бојно гађање. То је врло зезнута ствар, укратко да ти објасним ово најгоре – дигнеш оделење на јуриш и онда уз трку и узвик „Ура!“ гађаш мете бојевом муницијом, а терен клизав, брдовит, јуриш се одвија са једног на друго брдо. Ово мами нисам ни писао, пала би у несвест кад би чула.

Што се тиче слике клуба баш бих желео да имам, среди то ако можеш само да их видим какви су. Већ сам почео да заборављам полако, мислим на навике, покрете, али лица још не.


Шалимо се...


24.9.`72. Џони. Петриња

Мало одем са војском тек толико да изађем из касарне, онда одредим оријентире (кафане итс)...неки пут стигнемо на ручак, а некад заглавимо до ујутру. Суботом и недељом строго идемо у хотел. Тамо нас већ сви знају. Певаљка пева само за „Вукове са Онтарија“, маса не сме да дише, а камоли нешто да каже...Да си био с нама у суботу умро би од смеха...Ја сам тада свирао клавир, а мој ортак Словенац изводио стриптиз.

10.4.`74. Чомбе, Љубљана

...Џо, мени се чини да си се ти опасно уплашио Жабара док ме питаш да ли сам имао пушку у руци. Кад смо били на терену испалио сам једно сто ћорака из ње, пушкица нова М48. То је од тебе лепо што кажеш да мирно спаваш и кад не сумњаш у моје квалитете као стрелца. Само нека Жабари крену, то је мало шале али Џо од тога нема ништа већ су усмено повукли ону Ноту што су је послали 11.3.....

29.6.`74. Чомбе, Љубљана

Ђорђе, како си ти? Како наш „Центар света“ и шта има ново у њему? Како нам је друштво? Како „Сељо“? Како се проводите уз оркестар „Кумови“ на Северу пошто сам чуо да лудо свирају? Чија је мама вадила пиштољ?...

Ој фазани, не бојте се глади, фабрика се макарона гради“ То им Батко пева док слажу касете.

Овде нам трпају по килу брома у храну. По недељу дана ми се не диже. Какво је време дошло да ти и са к.том други командује...

...Био понедељак, ја на стражи у команди и то на спрату, од 18,30-20,30 а оно (бип-бип) пролазе ја гледам са прозора и мислим где ли је Темерин. Сад лепо време (бип-бип) лако обучене сукњице па кад севну добре ногице и дупенце да видиш како може и бром да буде савладан. И тако ја ти гедам а оно неста струје око 8х а ја онако напаљених очију... (остало, да је исповедио неком католичком попу што је мени поверио, добио би 10 „Здраво Марија“ као покору.. )


Још се шалимо...


3.3.`76. Љупче. Карловац

Знаш да ти се јављам из Карловца које и теби желим....Да би схватио о чему се ради упознаћу те са ситуацијом бојевом готовошћу карловачког гарнизона. Ствари стоје овако: Карловац има 28 касарни са 30.000 војника. У мојој касарни има 3000 војника. Зграда у којој сам ја грађена је негде пред први светски рат а дугачка је одприлике 200м. Кад станеш на један крај и погледаш на други видиш нешто мрда, а не знаш да ли је то човек или војник.

А тек што ти је организација. Ако као пример тоталне дезорганизације узмемо (ФК) „Сељак“ онда је он за нашу касарну компјутер. Ово је ужас. За ових 8 дана три пута сам пресељавао кревете из једне спаваоне у другу. А знаш како се то ради? То не могу да објасним, али је принцип овај: ти мени дугујеш 100.000 динара, а ја теби исто толико. Онда ти дођеш у Карловац и донесеш ми 100.000 и вратиш се у Сириг. Онда ја, наравно истим возом, дођем у Сириг и предам ти твојих 100.000. Једноставно, зар не?

Што се тиче мог сналажења мислим да сам се добро снашао. Зна ме цела чета и сви ме зову митраљезац. Најозбиљнији сам кандидат за то радно место где се тражи префињеност, урођена елеганција и шарм...

21.1.`76. Каран. Самобор

...Још Бато, мени ова телеграфија заиста добро иде, али сам опет попиздио, тако да ћу онај тастер једном појести. Али да зло буде веће, баш зато што ми добро иде одређен сам на руске уређаје... (европске смо прошли)...а то значи поново учити...Да би мало створио представу о каквим се уређајима ради, биће ти довољно да кажем да један кошта преко осамсто милиона. Па ти нешто зајеби. Можеш узети бајонет и поштедети себе разних малтретирања...

А сад да ти кажем да смо почели играти фудбал, а те утакмице подсећају на оне из Кисача и Темерина. То је прави рат. Ја мислим да нећеш погрешно схватити, да сам ту најбољи фудбалер. Само да не испадне нека пиздарија, пошто ови шиптари из првог оделења не могу да се помире са чињеницама да је наше оделење много боље...

(У осталом делу писма Каран помиње, по обичају, три-четири девојке, коју је сањао, шта ће због које да уради ако не испоштује оно што му је обећала у писмима итд. Имена не наводим, зато што су то сад бабе, или су на најбољем путу да то постану)


12.3.`76. Љупче, Карловац


...Радим и слушам највеће глупости без поговора па чак и без оног шкљоцања зубима. Само сам једном имао нервни напад и то на првој генералки...Сада ћу ти дати неколико цитата за твоје морално-политичко образовање:

„...када су то околности захтијевале
Умирали су младићи и дјевојке на хиљаде,
али се нису предавали непријатељима.
И сада треба код младе генерације одгајати те дивне црте :
Оданост отаџбини,
Прекаљеност,
Чврстину у борби и
Непрестану тежњу ка бољуј будућности.“


Могу ти рећи да сам и поред морално-политичке обуке, а под утицајем оног „срдачног“ пријема у оном ресторану у Загребу, имао један сукоб на националној основи. Противник је био из Имотског, а повод је био спортски. Причали смо о кошарци а он рече: „Партизан је Кићановић и тОчка.“ Мал ме срце није издало и умало му очи нисам ископао. Да је рекао Партизан ти је Фарчић...можда би му тОчку и опростио, али овако да се други нису умешали пала би крв. Јеси ли задовољан са мном?

20.3. `76. Љупче, Карловац

...У армији се спремамо да будемо папучићи а не борци. За ових 25 дана сам барем 50 пута брисао прашину и пајао спаваону и кабинет, а ни један једини пут нисам чистио пушку. Од редовног занимања највише волим прање прозора. Да ти не причам зашто.

Иначе време нас служи. Блато до колена, за копање ровова и пузање душу дало. А ми управо радимо на томе. Да само знаш како блато зна да буде меко и топло. Чим добијемо „вољно“ ми поседамо, прилегнемо..., како ко. Старешине одмах почну да вичу устајте, прехладићете се, као да оних 5-6 сати ваљања по њиховом наређењу представља физикалну терапију...

22.8. `76. Љупче, Карловац

...Чим сам у новинама прочитао да утакмицу у Љубљани суди Махимовић био сам убеђен да нам титула не може измаћи. Да би славље било потпуније отишао сам у ћевабџиницу да (узгред) слушам пренос. Како се утакмица ближила крају ја сам све теже излазио на крај са ћевапчићима, тако да ми је, кад се утакмица „завршила“, остало пола порције (од 30 комада) у тањиру. Док је трајао „продужетак“, ја сам потпуно заборавио на тај остатак. Када је Бјековић дао гол шта сам друго могао да урадим него да онај тањир (са ћевапчићима) звизнем о под...Шта смо ми овде урадили од једног огорченог навијача Хајдука –Анте (то је онај из случаја тОчка). То ти је чиста перверзија која не приличи једном интелектуалцу и зато ти је нећу описивати...

16.2.`79. Шеки. Ајдовшчина

Знам да не волиш да читаш латиницу, па ти вероватно због тога и пишем латиницом. `Оћу да те происпитам јеси ли политички подобна личност. Е, ко је мени био председник у ССОС, тачно ме је срамота (знаш бата Бато, ја сад морам да те критикујем, јер сам ти ја сада војно лице, да не кажем чувар братства и јединства). Срам те било Бато, што си певао оне песмице („наше“) безобразне. Шта си очекивао, да освојиш „жутог вука“ преко тих песама. А није „вук“ тако лака роба, одмах она свом татици исповеди шта јој се догодило и ко јој се и како удварао. Изгледа да си нашао погрешан начин да јој приђеш...

Право да ти кажем ово је уједно и прво писмо које са сам ове године добио од неког мушкарца...Имам пуну касету писама и у сваком писму зна се: „драги“, „мили“, „једини“...ни у једном писму нема „ди си блесо“, „умри кад си луд“...А што је било мука док сам га прочитао...како год га окренем оно ми дође некако наопако...откуд ти идеја да ми пишеш црвено писмо (већ сам помислио да је опет од неке женске, али сам одмах препознао стару добру ћирилицу)...

Ја у ствари и не знам у ком сам воду. Дођем само на спавање. Сав сам се посветио тренинзима, шта ћеш, видели људи у мени неку вредност. Ко ће то издржати: спаваш, тренираш, једеш и тако у круг. Три пута недељно тренирамо у хали „FRUCTAL“, нема шта нема...

Карактеристично војничко весеље... Негде у Сарајеву...

Једна држава, а два света...


1.11.`81. Драшко, Лесковац

...Чим сам прочитао адресу писану ћирилицом знао сам да ми ти пишеш. Писмо сам добио у четвртак док сам био на терену у Медвеђи. Знаш како иду гуштерски дани. Доручак гулаш, ручак гулаш, вечера гулаш, али све то са различитим пикантним преливима и сосовима тако да молим Бога да је мрак да не видим шта једем. Терен је грозан. Мокри шатори, танки подметачи и слама. Тражио сам од водника виле да прострем сламу као под праву стоку. С нама је било и стотинак резервиста. То је пијано и необуздано стадо (част изузецима). Вероватно су попили целу годишњу производњу домаће зашећерене ракије мештана Медвеђе и околних засеока. Правили су шоу у кафани с оружјем, једва их је десетина милицајаца обуздала.

6.11.`81. Драшко. Кичево

...Као што видиш по писму јављам ти се из дубине Македоније из „прелепог“ Кичева. Ова долина где се налази Кичево могла би се назвати по индијанском речнику проклета земља са пуно људских бића која носе чалме око главе. Већина становника су Албанци (шиптари).

Јуче смо ишли у дом ЈНА да гледамо неки филм и тада сам се упознао са знаменитостима Кичева. Посластичарница на сваком углу. Разноразним радњама и трговачком ћумезима неодређених артикала броја се не зна. Занима ме ко тамо купује и шта има уопште тамо купити. Знам и где се налази пијаца аутомобила. Била су паркирана цела три возила и један чврсто везан магарац. Он вероватно наплаћује паркинг простор...

4.4.`82. Драшко. Велике Блоке – Нова Вас

Велике Блоке је село удаљено 78км од Љубљане.

Касарна и околина су страшни (= феноменални), нисам се надао да може тако нешто да се нађе код нас. Ја верујем кад би остао овде више времена осећао би се као препорођен. Храна је изврсна. Уз сваки ручак добијемо по колач или поморанџу. За цео војни рок до сада нисам појео толико поморанџи, а појео сам до сада три комада. У овој касарни је пре него што смо ми дошли било око 30 војника, а могла би примити 3000 људи. Нас је дошло 70, па због тога што нас је тако мало, кувари нам спремају специјалитете. Донели су нам шахове, лопте, тренерке, патике...има и рибњак са пастрмком. Радним даном имамо по 10 часова наставе, селимо се из кабинета у кабинет. Наставно градиво је тешко и обимно и то све спада у државну тајну. Можеш замислити кад су нам довели 10 војних пандура као обезбеђење, а плус има и стража...

Јеси ли платио ону нашу заједничку казницу? Мој стари је то регулисао пре него што ћу ја доћи. Шта се ради у „Малом Паризу“, има ли новог квалитетног особља?...


Још мало Македоније али у андерграунд верзији...


8.4.`82. Буџа. New Jorcke (Куманово)

Ево коначно да ти се jomba јави. Заборавио сам ти бре презиме, па сам морао да ангажујем Шулета да помогне. Јуче сам добио од Шулета и Бака писмо, Шуле се жали да га страховито тренираш (читај мучиш) и да се једва довлачи кући, али по ономе што пише Бак то се и исплати, јер он каже да супер брани и да му гола не можеш дати, али чекај док се брат врати. Ја не бројим дане, али зато у слободно време пишем поезију. Ево, најпопуларнији стих овде ми је :“сперма лети на све стране, до цивилства бројим дане..“ Поздрави све из момчади и буди поздрављен од Неђе популарно званог Стефановски...

ЕЕЕЈ! Ишамарај одмах нешто, знаш да су писма светиња у војсци

Др. Малешевић (читај Mec Lougin) Куманово- Европа

Тко хода не трчи...


Метастаза...


`83. Бидучко. Титова Митровица

Моја јединица је јединица за специјална дејства (највише за демонстрације, а и за противдесандску одбрану), па се у њој ради много више него у другим јединицама.

Пре неки дан смо имали бојево гађање са новом врстом снајпера калибра 7,9мм и бацање бојеве бомбе.

Сваки дан препешачимо најмање по десет километара, али и поред тога доста се губи на кондицији. Поред овога сваке суботе одлазимо у села око Митровице да копамо рупе за бандере. Прошлу суботу препешачили смо до једног забаченог села око осамнаест километара и то у једном правцу. Али нисмо џабе пешачили, људи из тог села су нас лепо примили и нахранили...

28.11.`83. Бидучко. Титова Митровица


Као што знаш, а можда и не знаш данас је дан Републике Албаније. Пошто овде албанци славе дан „своје“ републике и сваке године је било неких нереда, па пошто се очекује да се то догоди и ове године ми морамо стално да дежурамо. Од како сам дошао у Т. Митровицу није падала оваква киша као што сад пада, а сад пада к`о луда. Баш сад сам ушао у спаваону сав мокар и седим поред пећи, а да не би заспао морам нешто да радим, па сам морао почети да пишем писмо, а надам се да ћу га завршити пре следеће команде „к оружју“. Ово у нашој јединици у случају приправности значи исто што и „узбуна“, а знаш шта се ради кад је узбуна...

09.09.`84. Жаре. Штип

...Јесте да су ми ципеле супер, чизме како-тако, али зато је све остало уби-боже, као ратно сироче сам, клошар... а и нема везе, овде смо сви такви, беда жива!

...Што се тиче обуке у предности сам у односу на остале гуштере и гуштерчиће. Ја више од две недеље немам пушку, растурио сам је недељу дана пре заклетве, док смо вежбали „о десно раме“. Кад сам је задужио, облога јој је већ била мало напукла, и једном кад сам је забацивао распала се тотално. Постао сам стара кука пре времена. Кад бих некако успео и маску да растурим, тек бих онда уживао...



И ту негде, код одрпаног војника без оружја, коме се пушка распала у рукама, више није било потребе за писањем писама. Сцена је била спремна за последњи чин распада труле државе. А, иако је пропала, лажна слика о СФРЈ још увек живи...

Коментари

Популарни постови са овог блога

БЕЗМУДИ ЂАВОЉИ АДВОКАТ АБУ-ЋИРЈАК