НИМБУСОВ ПОДРУМ

МОЈ СИН, ИСТИ КНЕЛЕ! Прва ракија Одавно не бејах тако пијан. Срамота за старца. Негде, на крај пијаце, вукојебине, вашаришта, где нема ништа и ништа и све је смрадно и прљаво ништа. Е, ту сам слушао странца. Друга ракија   Странац је је носио оклоп скуп. На оклопу је непристојно ландарао знак. Тај знак опомиње да је оклоп лак, и не носи га вилењак, глуп. Ни клецав ђак државне школе, Ни фалсификовани Тупак, већ то носе шмекери и лоле, ш'о их Циганке воле. Странац није частио, и није питао "Шта пије кафана", јер су та времена прошла, И нису више сви Бафана, Бафана,  што у преводу значи "наши момци". И није то више тај шмек, требају да науче наши потомци. Трећа ракија Странац је рекао "Живели", и хвала му на томе. Мада, онај знак робни што му се клати, око врата па до дроба, ето нервира. Шта ће таква робна марка код господина који брљу преферира? Да, Живели! Он међутим шири као лабуд крила,

ВУКОВАРСКЕ "ЈЕСЕЊЕ КИШЕ"-  ИЛИ: КАКО ТО РАДЕ ХРВАТИ "Новембар у Вуковару" заузима посебно место у хрватској митоманији. Образац је препознатљив, овај пута га преносимо из пера Ива Комшића , озбиљне хрватске политичке фигуре из БиХ: "У нашој повијести новембар мјесец је био мјесец великих догађаја и значајних одлука. Тако је и са 18. новембром 1991. године. Тај дан пао је Вуковар. То није био пад који би се стављао под наводнике. Град је разорен као у вријеме провала барбарских племена. Нестао је један од бисера барокног градитељства. Побијени су становници. Побијени су они који су га бранили. Из болнице су извучени рањеници, који никоме нису представљали опасност, и побијени. Многи су претходно прошли кроз мучилиште и стратиште Овчаре и других топонима те трагедије. Многи су ”нестали” и до данас им се не зна траг. Вуковар је хрватска Сребреница. Не чуди јединствена солидарност са жртвом Вуковара. И не само у Хрватској, и не само хрва

ЖРНОВ НАШЕ САВЕСТИ Има у нашем начину заборављања нечег сладострасног, похотног, магијског. Истина, од времена кад Србију преплавише, Туђини нашег имена су чинили све да нам униште памћење, духовност, народну мудрост, знање... све што нас је чинило бољима. Све што има духовну снагу да човека уздигне, претварали су у ругло. Рушили су старе споменике чије значење смо осећали свим својим бићем и замењивали их безличним својом бетонским одвалинама који у себи и не могу носити ништа до пустоши. Споменик Петру и Александру Карађорђевићу у Скопљу, кога нема више Споменик НОБ у Мославини, где су се, кажу, борили партизани Истина је то: можете кесеџијама и крџалијама подићи занатски најбоље израђен споменик, он ће увек бити ружан. Исијаваће гадост. Зато што је гадно оно што преноси. Шта онда остаје кесеџијама и крџалијама него да унаказе на сваки начин обезвреде и компромитују оно што је боље, храбрије и узвишеније од њих, не би ли њихове бетонске грдосије из

ШУМАДИЈСКЕ "ПИЦЕ ЛАГАНИЦЕ" Да ли сте срели икада у друштву три жене да ћуте, сем ако не прислушкују шта неки други причају, па да то после да изанализирају? Ја нисам. Чешће сам наилазио да торочу у глас. Но, наиђох на сајт лепога назива "Глас Шумадије" . На жалост, одмах пада у очи: какав је то глас Шумадије на латиници? Још горе, чим уђете на сајт, дочека вас мило лице недефинисаног Недима Сејдиновића. За њим Динко Грухоњић. За овим Златко Јелисавац, босански кукавни дезертер који је пустио да му кућа у Босни изгори а он се уподобио у ортодоксног војвођанера. За сву тројицу одговорно тврдим да мрзе Шумадију толико да нема ничега што постоји да могу више да мрзе. Поред њих, ту је још гомила других моралних разваљотки попут партизанског дезертера пуковника Стојадиновића или типичног малограђанина Кулачина, кога можете познати и као ТВ-лика Чваркова, са Пејића салаша. "Глас Шумадије" или септичка јама, шта је? Шта паметно има да каже Шумадији

МАЛИ ШЕНГЕН ЗА ВЕЧИТЕ ПРОВИНЦИЈАЛЦЕ Време хероја Летећи одред пуковника Плазине и остале јединице Дринско-албанског одреда, углавном састављене од Ужичана, Ваљеваца и Подрињаца, иако уморни, гладни и боси, 18. новембра 1912. године, после петочасовне жестоке борбе заузели су варошицу Љеш на јадранској обали. Kада су пуковник Милован Плазина и његови борци први избили на плави Јадран, вековни сан многих српских генерација, били су пресрећни јер је преко њих Србија први пут изашла на море. Приликом освајања тврђаве Љеш, Михаило Миловановић је био необично дирнут и одушевљен сусретом српске и црногорске војске. „Велика радост завладала је међу две српске војске због овог изненадног сусрета, а љубљењу није било краја, из чега се видело да су се браћа дуго и жељно ишчекивала. То је био израз народне душе.” Време змија Када су дошли "ослободиоци" 1944., поп Зечевић је потписао забрану повратка Срба на Косово и Метохију, а Тито је пунио буџет Албаније са 46%. За уз