НИМБУСОВ ПОДРУМ

ШУМАДИЈСКЕ "ПИЦЕ ЛАГАНИЦЕ" Да ли сте срели икада у друштву три жене да ћуте, сем ако не прислушкују шта неки други причају, па да то после да изанализирају? Ја нисам. Чешће сам наилазио да торочу у глас. Но, наиђох на сајт лепога назива "Глас Шумадије" . На жалост, одмах пада у очи: какав је то глас Шумадије на латиници? Још горе, чим уђете на сајт, дочека вас мило лице недефинисаног Недима Сејдиновића. За њим Динко Грухоњић. За овим Златко Јелисавац, босански кукавни дезертер који је пустио да му кућа у Босни изгори а он се уподобио у ортодоксног војвођанера. За сву тројицу одговорно тврдим да мрзе Шумадију толико да нема ничега што постоји да могу више да мрзе. Поред њих, ту је још гомила других моралних разваљотки попут партизанског дезертера пуковника Стојадиновића или типичног малограђанина Кулачина, кога можете познати и као ТВ-лика Чваркова, са Пејића салаша. "Глас Шумадије" или септичка јама, шта је? Шта паметно има да каже Шумадији

МАЛИ ШЕНГЕН ЗА ВЕЧИТЕ ПРОВИНЦИЈАЛЦЕ Време хероја Летећи одред пуковника Плазине и остале јединице Дринско-албанског одреда, углавном састављене од Ужичана, Ваљеваца и Подрињаца, иако уморни, гладни и боси, 18. новембра 1912. године, после петочасовне жестоке борбе заузели су варошицу Љеш на јадранској обали. Kада су пуковник Милован Плазина и његови борци први избили на плави Јадран, вековни сан многих српских генерација, били су пресрећни јер је преко њих Србија први пут изашла на море. Приликом освајања тврђаве Љеш, Михаило Миловановић је био необично дирнут и одушевљен сусретом српске и црногорске војске. „Велика радост завладала је међу две српске војске због овог изненадног сусрета, а љубљењу није било краја, из чега се видело да су се браћа дуго и жељно ишчекивала. То је био израз народне душе.” Време змија Када су дошли "ослободиоци" 1944., поп Зечевић је потписао забрану повратка Срба на Косово и Метохију, а Тито је пунио буџет Албаније са 46%. За уз

СОЦИЈАЛИСТИЧКИ ТУРИЗАМ: ОД "ЈЕРЕТИЧКЕ ПРИЧЕ" ДО ПОСТРАДАЊА ТОДА КУРТОВИЋА У једном ранијем блогу  писали смо како је спровођена "Прва петољетка", са "алатима" "револуционарног терора", епиком примитивизма, дискриминацијом између република, нестручношћу која је замењивана геометријском прогресијом бахатости и коначним катастрофалним окончањем 1950. Брзо одлази до наглог заокрета ка Западу и бољшевизам се замењује "националним социјализмом" олити модификацијом аустро-фашизма. Колико је та "Петољетка" спровођена хаотично и сумануто, паралелно је текао процес убрзаног спонтаног покондирења нове комунистичке властеле, поникле на дну каце. Кратког погледа и ниског хоризонта, непросвећене и трибалне, која се дипломатским манирима учила на скраћеним вечерњим курсевима. За само неколико година формиран је слој "црвених буржуја" који су били изнад закона и за које је важио само "суд партије". Разликовали

КАД ИМПЕРИЈА УЗВРАТИ УДАРАЦ КРАТКА СТУДИЈА СЛУЧАЈА КРИЗНЕ СИТУАЦИЈЕ БАКА-ПРАСЕТА  Нацистички копљаници, нису јутјубери   Не, нисам очекивао да се континуирано бавим феноменом Бака-Прасета. Написао сам шта сам имао у датим ситуацијама, и негде тамо је требало ставити тачку. Међутим. Тренутно је у току процедура гашења Јутјуб канала Бака Прасета са неизвесним исходом. Све је праћено препознатљивом негативном кампањом, халабуком и "навлачењем" надобудног али политички неискусног јутјубера у медијске замке којима није дорастао (нпр. гостовање на ТВ Прва ). Непосредни повод за коментар је чланак Динка Грухоњића "Нове деведесете – Бака Прасе, Левијатан и Фирер", са филозофским поднасловом "Пржење мозга: Лоша бесконачност" . Уважени професор са Филозофског факултета у Новом Саду, Катедра за журналистику, који би морао будуће новинаре да учи објективном и етички чистом новинарству, не пише "Србија" него  "српија" . Већ ова

НА ДАНАШЊИ ДАН ОСЛОБОЂЕН ЈЕ БЕОГРАД На данашњи дан 1918. Врати се Србска војска у Београд, На челу са Александром, Мишићем и Бојовићем. Браниоци Београда од ономад, 1915., што им је командовао мајор Гавриловић, уђоше у Слободни Београд окићени рузмарином. Једнако како су се окитили пред онај јуриш. Рекоше тада, на команду Гавриловићеву - у реду, женимо се са смрћу! Не! Много су јачи били од сваке смрти! Тишина влада данас престоним градом. Ваљда због стида? Не мирише више рузмарин Београдом, но смог.

РАКЕТЕ С-500 НА КАЛЕМЕГДАНУ Сећа ли се неко још еуфорије око појаве ракетног система С-400 у Србији? Беше то пре читавих недељу дана. Како су се само поносно надимала прса  Вучићевих патриота док смо гледали моћно руско оружје које полако иде српским друмовима ка Пасуљанским ливадама. Одушевљење се заразно пренело и на Вучићеву опорбу националног предзнака а, богами, и пословично цинични грађанисти се ућуташе и "направише да су мртви". Не треба ни помињати да је јавно мњење преплављено пригодним насловима, војно-стручним и геополитичким анализама шта се све мења допремањем руског С-400 у Србију. Типични наслови: "С-400 ИМ ЈЕ ТРН У ОKУ! ЗАПАДНИ МЕДИЈИ ПУЦАЈУ ОД МУKЕ! Русија помаже савезнику Србији, БАЛKАНСKЕ ЗЕМЉЕ ЗАБРИНУТЕ!" Или: "ЗАПАДНИ МЕДИЈИ ОТKРИВАЈУ ЗАШТО СУ РУСИ ДОПРЕМИЛИ С-400 И ПАНЦИР У СРБИЈУ" . Помно се пратило како на новонасталу ситуацију реагују наши потенцијални непријатељи, чији официри, узгред буди речено, заузимају добар

НЕВЕРОВАТНА СЕЋАЊА БИВШЕГ ДЕЧАКА Прва слика које се сећам Беше из Друговца. Тукла је олујна киша У летње поподне. Муње и громови су пуцали. Отац је говорио Да не треба да се плашимо Јер то је природна појава. Но, за мене је било тада важније Да моја сестра има хоклицу, А ја не. Хоћу своју хоклицу! Да равноправно седим под тремом На спрату И гледам како град одскаче. Када сам оцу причао о свом Првом сећању, Говорио ми је да сам био сувише мали, Скоро беба И да није могуће да се сећам. Мада, све описано је тачно. Једини мирис кога се сећам И данас Мирис је Друговца. Предвече, када се сви врате Са пољских радова, Или стока са испаше, Коњи се тимаре, Чисте се штале и цело село Мирише на стајњак. Скоро, да сам, полу-детиње Пожелео да плачем Од тог мириса Моје Србије. Но бејах већ дечак Коме такво што Више не пристаје. Када сам се оног јутра пробудио, Знао сам да је отац умро. Није требало да погле