НИМБУСОВ ПОДРУМ

ТУТОРИЈАЛ: КАКО СЕ СТВАРА ДРЖАВА Спомен-камен из 1930. код хотела Каринтије  у Врби на Корушки у Аустрији: "Само довде стигла је српска коњица.." Уз оплакивање због стварања Југославије Налазимо се у данима оплакивања стогодишњице стварања Краљевине Југославије. Прича се да је настанак државе 1918., у којој су после много векова уједињени Срби и Српска православна црква, чиме је омогућен опстанак српског народа, праћен многим „контроверзама“. Те баснолике „контроверзе“ су деценијама производили писањем лажне историје рођени Аустроугари и њихови српски измећари, који су најпре уништили ту државу, па затим и наказну  државу коју су сами створили арчећи капитал Краљевине, да коначно уништавају и преостали део, који је постојао и 1804.. Упорним мантрањем фалсификоване историје, створена је слика Краљевина Југославија као архи- тираније и пропадајуће државе, док су нам под Титом „цветале руже и тикве“. Здраво за готово се прихвата да је „алави 'Лесандра“

О  ДОБРОВОЉНОМ РОПСТВУ Etienne de La Boétie : ИЗ "РАСПРАВЕ О ДОБРОВОЉНОМ РОПСТВУ" Етјен де ла Боеси (1530-1563) је 1548. године, са својих 18 година ,  написао дело  "Расправа о добровољном ропству" , "у славу слободе а против тираније", са вечито актуелним питањем зашто се потлачена већина не побуни. Хтео бих, овом приликом, да схватим како то да толико људи, толико села и градова, толико нација подноси каткад једног јединог тиранина који има само ону моћ коју му они дају; који има снаге да им науди једино ако су они вољни да то подносе; који може да им учини неко зло само ако они пристану да га трпе а не да му противрече. То је јамачно велика а ипак тако обична ствар, па се ваља пре жалостити него изненађивати тиме што милиони људи бедно служе, погнутих глава под бестидним јармом, не зато што их на то приморава нека јача сила, већ зато што су изгледа опчињени и очарани самим именом Једног… Али, о добри Боже! Шта ли то може бити? Kако

ТРАЛАЛА, ТРАЛАЛА, СРБИЈА ЈЕ ПРОПАЛА Сећа ли се још неко шта то би 11. 11. 2018. У 11 часова код Тријумфалне Капије у Паризу? Слабо, пошто нас је прошао напад хистерије.  Само смо још једном показали да смо по националном идентитету Срби на нервној бази . ТВ пренос свечаног обележавања стогодишњице капитулације Немачке и Аустрије у Првом светском рату из студија РТС, почео је уводним словима присутних стручних консултаната, брбљиве пуњене птице Мирослава Лазанског и једног дремљивог пуковника, који су својим коментарима током преноса показали врло слабо познавање историјске тематике, али и да су навијене звучне кутије у тумачењу актуелних (гео)политичких токова. Обојица су својим првим реченицама посебно истакли државничку мудрост Вучићеву, који је одолео притисцима да не иде на Прославу у Париз, и да ће његова појава на једном тако свечаном и достојанственом скупу необично допринети угледу Србије. Зашто  су „унутрашњи мрачњаци“ , у које и сам спадам, опомињали да Пр

БОЖАНОВАЦ Божановац је брдо кога нема га Гуглу, омања грбина земаљска на обронку Шумадије. Тиха караула. Низ Божановац је мој отац, са браћом и обесним дечацима, Голог коња јахао у лудој трци. Пао са коња, сукће се испред њега, а Голуб упире предњим копитама да га не повреди. Беше то време кад су се луди дечаци и коњи волели. Божановац је место под звездама на коме смо, колико нас је, безобразно зачети. Божановац је брдо на коме је деда научио да јаше. Па је одатле, на свом дорату са погачом и ракијом, а жена ни деца не смедоше сузу да пусте, Отишао на зборно место Коњичког ескадрона Дунавске дивизије, Младеновац. Лета Госпoдњег 1912. Деда је заповедио да му гроб окрену ка Божановцу. И после времена да га види и чује. Сви гробови на Гробљаку постројише се ћутке за њим. Водио ме отац на Божановац, и говорио ми шта је наше. А све је тамо наше. Да запамтим и вратим кад ојачам. Свега се магловито сећам.   Те

КОРЕНИ ДЕОБЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА Жртвовати више од живота На ТВ управо се емитује серија „Корени“ Добрице Ћосића, снимана при светлости једне догореле свеће, у тескобном простору сличном земуници. Смрад устајалог зноја подлих и јадних Мораваца испод гуњева и подераних опанака просто избија из екрана. Корени су писани у класичном комунистичком   маниру по коме су сиромашни здрави, потентни и добри, па ако и учине неко зло дело то је зато што их је мука натерала. Грађани или сељаци-домаћини су неваљалци мрачне душе, често неспособни да рађају децу. Зато су ту слуге са шесторо деце да „опашу“ и газдину жену. Буржоазија је трула. Наравно, и ту се широкогрудо прави места за оно мало „поштене интелигенције“ којој се јавио комунизам. Оличење подлаштва су неумитно попови. „Однекуд, пробије се храпав глас у преровској смрадној кафани: ' За попа одма'две љуте!' “ ...  „Корени“ су међутим роман са „дуплим дном“. То није само идеолошко штиво које треба да попуни пр