НИМБУСОВ ПОДРУМ

ПУКОВНИК И ЗАБЛУДЕ Већ смо се депресивно свикли да нас свакодневно затрпавају од Вучићевог велеиздајничког режима нарученим политичким и војним „анализама“. Те анализе, без обзира на своју провидну и јадну намеру и слабости у вештини лагања, задовољавајуће користе намени испирања мозга лаковерном народу. Аналитичари плаћени „на сат“ појављивања на ТВ или „број речи“  у писаним анализама заслужују сваки презир. Боље поштено брати малине код сељака у Пецкој, него тако пресним лагањем опстајати на суровом асфалту „Круга двојке“. Али, када у јавни простор уђу људи „са уверењем“ , и то уверењем које је им је уклесано у средњој војној школи педесетих година ХХ века, па забетонирано у време оснивања  „Несврстаних“, способност фрустрационе толеранције објективног читаоца је на екстремном испиту. Такав пример тестирања живаца имамо са пуковником у пензији Александром Михаиловићем и његовом „стручно-војном анализом“ „Заблуде Запада“ . Из писаније се види да пуковник Михаиловић м

ДРЖАВНО ОБРТАЊЕ КА УНУТРА Ентропија (грч. έντροπή, „обрт ка унутра“) је тежња сваког затвореног материјалног система препуштеног самог себи да спонтано пређе у стање веће неуређености. Наш државни систем је изузетни случај извитоперења закона ентропије, у коме се све више енергије троши да би се систем увртао у већу  хаотичност. Производња растућег хаоса захтева растуће слуђивање народа и растројство јавног дискурса односно јавног мњења како се то звало док смо знали шта причамо. Већ је заборављено да како је Вучић у Ниш аутобусима довео своје кохорте да  му помогну у дисциплиновању Нишлија. Онај исти који нас је затракивао Вебером и „протестантском радном етиком“, дотерао је са радних места одасвуд политички запослене поданике да урлају њему у част и плаше народ. Какве такав силеџијски гест има везе са многохваљаном владавином права а поготово са вредним радом протестаната? Никакве. Може имати везе са добро познатом нам 1948 годином и ничим више.   Ако без

ОМЛАДИНСКЕ РАДНЕ АКЦИЈЕ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ - ИЗМЕЂУ МИТА И СТВАРНОСТИ Радници, сељаци и поштена интелигенција 1.   Један од најомиљенијих фетиша југонасталгичара је прича о чувеним ОРА – омладинским радним акцијама, које се и дан-данас приказују као невиђени пример комунистичког прегнућа у подизању „заостале“ и порушене земље и неприкосновени доказ животности ондашњег „братства-јединства“. Пркосно ће стари акцијаши запевати „Нема више Југе – остале су пруге! “. Уз дозу сарказма може се одговорити да су стихови истинити, али да су пруге већином заостале од Марије Терезије и прокажене наше Монархије, будући да је 45.000 километара пруга већ било изграђено, а да је за сво време постојања ФНРЈ/СФРЈ подигнуто, уз сав технолошки напредак, 9.000 километара*. Али, нису ту, у километрима пруга, чворови спорења. Цео тај „акцијашки наратив“ је претрпан улепшавањима до неукуса, кичерајским идеализовањима, ситним и мало већим лажима, ћутањем о трагичним догађајима, све до фалсиф