НИМБУСОВ ПОДРУМ

    Слободан Антонић, Вучићев академски маснокопитар, ламентирао је над продајом српског образовање Западу, за шта су заправо, по његовом мњенију, сви криви.  Влада је толико тихо провукла амандман на сопствени предлог измене Закона о уџбеницима да то чак 13 дана нису приметили ни посланици који су за то гласали, ни опозициони новинари. Тако су наши колонијални господари још једном показали своју моћ. У Србији странци контролишу 87% тржишта уџбеника   —  Слободан Антонић : "Баш Колонија" ...Заправо се ништа није променило. Какви су нам национални уџбеници били од 1945. до данас? Коју смо историју учили? "Седам офанзива" и сличне булазни. Шта смо морали читати за лектиру - а ко је био забранит? "Тито нам је отац и мајка". Ту умоболну спрдачину су деца бубала од забавишта. Дечји мозгови су трпани литерарном сплачином Зоговића, Костића, Давича, Куленовића... Преживели су крајишки кафански приповедач Ћопић, покатоличени Десница, и, још увек изнад сви...

  Година 2025. одлази тихо. Тихо – као заклана. Грубан Малић, антихерој из романа Херој на магарцу Миодрага Булатовића, касније Хашки оптуженик, вратио нам се као жива метафора за 2025. Славан по томе што је Хашки трибунал расписао потерницу за фиктивним ликом, био је и остао икона механизма колективне дехуманизације: кажњавања читавог народа под видом „правде“. Данас, међутим, Грубан више није само лик — он је тешка, оловна сенка над свима нама. Ове године смо видели како се Грубан множи. Множи се, ждерући нас изнутра. Народ се претвара у чудовиште које само себе прождире. „Будуће генерације ће наше схватање патриотизма гледати као на болест“ , рекао је Борислав Пекић пре пола века — а 2025. је то потврдила. Ипак, чак ни он није био довољно велик пророк. Данашњи млади на патриотизам гледају као на шугу или тифус — нешто прљаво, заразно, од чега треба бежати главом без обзира. А они други, прави „трипераши“ са шодер-листа, патриоте су само док грме хитове и млате заставама. Патри...

  Јоја Зивлак чита домаћи задатак О бршљанима који су закоровили српски песнички простор.   Јован Зивлак је важан је зато што је неважан. А заступљен.  Као безнадан истраживач српске књижевно-политичке историје, фасциниран сам како се удвориштво провлачи кроз векове, претварајући песнике измећаре. Лутајући по беспућу наше интелектуалне збиље, некидан се саплетох о једног типичног у шипражју удворичком  — Јована Зивлака — песника чија каријера савршено илуструје прелаз од ревносног хвалоспеваца режима до каснијег "критичара" истог. Материјал нудим сиров, базиран на цитатима других аутора, и служи као огледало за механизме који су обликовали југословенску књижевност. У наставку, кроз прозни наратив, истражујемо његов рад, са додатим сликама за визуелну илустрацију. „У контексту новије српске поезије име Јована Зивлака највише се веже за тзв. групу постмодерног метафизичког естетизма. То, међутим, не даје јасну представу о Зивлаковој поетици...