НИМБУСОВ ПОДРУМ

  ВОЈВОДИНО СРПСКА ТИ СИ ЖИВА СА'РАЊЕНА ИЛИ: О ОСВЕЖЕНИМ АНТИФАШИСТИМА Када говоримо о овдашњим компрадорима и унутрашњим србомрсцима најчешће имамо у виду Београд и, као само језгро аутошовинизма, тзв. "круг двојке". Неоправдано се запоставља Нови Сад у коме аутошовинизам са јаким запахом сепаратизма неометано буја деценијама. Заправо, бораца и боркиња wannabe -грађанске етније много је више по глави становника Новог Сада него Београда. И, што је најгоре, размножавају се, упркос најболнијих народних искустава са том превртљивом и опаком сортом. У Новом Саду грађанистичка елита нема свој нарочити хабитат већ су претежно окупљени око неколико установа и гласила. Ту је најпре Филозофски факултет новосадског Универзитета, особито департман за "медијске студије" . Овај департман је најплодније сјемениште аутошовинистичких кадрова. Тесно су повезани са Независним удружењем новинара Војводине . Одмах ту су гласила "Аутономија.инфо" , Воице и Ради

ГРАЂАНИСТИЧКО ВИЂЕЊЕ ЗАКОНИТОСТИ Десило се заиста правно чудо у Србији. Горан Давидовић "Фирер", ослобођен оптужбе за физички напад на "антифашисте", који је извршио враћајући им камење којим су га гађали. Још је рахметли Тито упозорио да се судије "држе закона као пијан плота" и да то никако неће ваљати. И, ето, показало се. Потписник ових редова је у улози Косанчић Ивана уходио поменути "антифашистички" скуп 2007. у Новом Саду. Присутна жандармерија је могла одмах похапсити већину учесника, што због отвореног антисрпског расизма, попут говорника Павела Домоњија и Рада Вукосава и сл., или јавног трошења дрога у организацији тзв анархиста, или због силеџијства мрачних типова окупљених као "обезбеђење" Ненада Чанка, Чеде Јовановића и Владана Батића. Вероватно има и других основа за хапшења окупљене антифашистичке банде. Оно што се окупило као публика, верујући да су "грађани", су дегенерици. Један резигнирани жан

QUO VADIS, ГРАЂАНИНЕ ПОКОРНИ Ваљају се невелики али упорни и разгранати грађански протести Србијом. С обзиром на размере пљачке, ниво корупције и вртлога распадајућег друштвеног сустава у нечему што се још зове Србијом, протести су слаби какви би морали бити. Превише смо трпељиви. Овакво организовано безвлашће, у коме је нарочито и циљано урнисан темељ здравог друштва - школство и здравство, ни један цивилизован народ не би трпео. Протести су, дакле, потпуно оправдани. Ако се уважи стање опште друштвене депресије и поколебаности српског национа, протести су снажнији него што би се реално могло очекивати.  Није међутим добро како се усмеравају протести. Никако то што се ради не ваља. Само један важан детаљ - из гласила наклоњених "плишаној" побуни инсистира се да су протести "грађански" а никако "народни". Ово малограђанско инсистирање на финеси дефиниције протеста имплицира намеру да се подвали народу, односно да је једини стварни циљ тајно

ОТВАРАЊЕ БЕЗИМЕНОГ МОСТА У НОВОМ САДУ Мирослав Боројевић "Жежељев мост 1999." Нови Сад је пребродио још једно отварање новог „Жежељевог“ моста.    Претходна отварања, по привременим ситуацијама, одавно су заборављена. Дочекали смо коначно и главно отварање, у високом присуству председника Србије Александра Вучића и Јоханеса Хана испред ЕУ. Након овог гламурозног отварања, остало је још само пар мањих отварања, везано за још недовршене радове. Након тога деценијски посао изградње безименог моста (сем ако „Железничко-друмски мост преко Дунава у Новом Саду“, како пише у наслову пројекта, није његово коначно име) ће ваљда бити готов. Те суботе, 1. септембра 2018., ишао сам послом у Нови Сад. Док сам мрзовољно чекао на станици, пролазили су аутобуси пуни препознатљивих физиономија. Аутобуси на редовним линијама су пословично  каснили, аутобуси без возног реда су пак силовито пролетали. Просто се у ваздуху осећала набрекла снага шофера, који су на задатку д

СЛИКАЈ ГА ЗА ИНТЕРНЕТ   Не бих умео да се сетим народа који је у тако кратком времену, за тако мало деценија, своју етичку вертикалу, уз њу, колатерално, и народну солидарност, уситнио у духовног ћифту, себичност, бездушност, фанатично обожавање шљаштећих џиџа-биџа . К ако то себи учинише Срби. Колико врло модерних дрангулија је довољно да нас испуни, да нам душа буде сита? Колико аута, цигала, сипорекса, ботокса, гипсаних лавова на капијама? Како смо постали толико банални материјалисти и халапљиви архи-малограђани, тешко је разумети. Питање је да ли се тако фрагментисани у неколико милиона гагрица у опште можемо звати народом. Немамо ми државу, ово је „џимристан“. Нема људи, нема народа, нема државе, нема ни окупације. ***   Потегох недавно неку тему, размишљање, о нашој испразности у „сајбер“ простору; како смо много, превише, лицемерни и невротично површни. Прави и/или искрени смисао мојој опаски је дао један далеки ФБ пријатељ, и држим да је сажео што сви о