Постови

Приказују се постови за август, 2018
Слика
ТРЕБАЛО ЈЕ СТРЕЉАТИ СВАКОГ ДЕСЕТОГ НАРОДНОГ ЕЛЕМЕНТА Гледам ономад на ТВ неку емисију о спорту мемоарског карактера, отприлике "Куцамо на врата заборављених асова". Овај пут у питању је неки доајен стрељаштва у СФРЈ. Описује деда свој тренерски и селекторски успон, и како је све лепо функционисало док је ЈНА вршила д отур оружја и џебане . Објашњава да је то из разлога ОНО и ДСЗ, јер је сваки стрелац у с лучају недајбоже, аутоматски могао постати снајпериста и специјалац. Наравно, нехајно се наставља деда, из тог разлога (ОНО и ДСЗ), у стрељачке клубове "ни је био дозвољен пријем ненародних елемената" . У реду ствар, дете не може да се учи гађању јер му је тата бранио Србију од комуниста. Логично? Није. Није зато што су ти "не народни елементи" масовно мобилисани за ратове деведесетих година, а "народни елементи" , обучени у прецизном гађању, су били ослобађани "војних веж би" због слабовидости, равних табана, неопходно
Слика
"ДОБАР ЧОВЕК НЕ ЛАЖЕ НИ СЕБЕ НИ ДРУГЕ" У припреми за неки већ заборављени напис пре десетак година сачувао сам део есеја аутора чије име сам заборавио да забележим. Чини ми се да је  добро да се подсетимо размишљања овог аутора из света психологије. .... Зашто је лаж толико лоша за психу, кад може да буде прилично корисна у животу? Готово све теорије које су искрсле из психотерапијских праваца, или психотерапијски правци који су искрсли из теорија личности, говоре о томе да је истина лековита, а да је лаж узрок психолошких проблема. Мада ће се то чињеница углавном наћи изречена другачијим речима, она стоји као позадина свих такозваних «откривајућих», психодинамских теприја и психотерапијских метода. Можемо ми причати о механизмима одбране, потискивању, реактивној формацији, рационализацији … али, све су то различита имена за начине на које човек може да лаже себе и друге. Истина се може свести на следеће: Човек изобличује реалности, сопствену истину, несвесн
Слика
ШТА СА ДЕЦОМ? Први пут објављено год. 2016. Српски културни клуб   Притиснути великим и тешким државним питањима, некако смо заборавили на децу. Изродили смо кћери и синове, истина много мање него што демографски стручњаци саветују. Демографи нас уче да је за народно здравље нужно да свака породица има троје деце. Они то зову „генофонд“. Ми смо се, каже статистика, одлучили да правимо једно и по дете. Тако се сваке године смањујемо бројчано за једну паланку. Села се одавно празне, па се жилави паланачки дух Р. Константиновића насељава у неколке градове, велеград Биоград особито, у које се преостало становништво бујицом соргало, мутирајући у једнако паланачки дух, само што сада носи лепши наслов „урбани дух“. Али, децу смо родили колико-толико, љуљали смо их јер је ваљало, шта сад даље с њима, не умемо да одговоримо. Пошто не знамо па смо рефлексно тај мучни проблем ћушнули на споредни колосек, покондирена паланка је заврнула рукаве да нам децу преобликује у дебиле.