Претражи овај блог

уторак, 27. март 2018.

СЛОБОДАН АНТОНИЋ vs. ЂОРЂЕ ИВКОВИЋ


Уважени професор Слободан Антонић је пре десетак дана такорећи криомице објавио чланак под насловом "Српски регионал-шовинисти сад конструишу оптужницу против измишљене „Додикове Србије“ и са поднасловом "МОРАМО ПРЕЖИВЕТИ КАО НАЦИЈА СРБА, А НЕ „БЕОГРАЂАНА“, „БОСАНАЦА“, „ВОЈВОЂАНА“ ИЛИ „СРБИЈАНАЦА“" на изгледа званичном сајту Републике Српске "Све о Српској". Одатле, што под блесавим насловом или блесавијим поднасловом памфлет се раширио Интернет простором где у главном служи остарелим Југославенима за иживљавање напротив свог архи-непријатеља - великосрбијанског хегемонисте. Сад покушајте покупити перје из поцепаног јастука?!

Прво питање је шта је нагнало једног, држимо врхунског интелектуалца, да себи дозволи овако јадан памфлет? Признајем, на то питање немам рационалан одговор. Психологическим манипулацијама и теоријама завера не волим да се бавим, мада на сумње сви имамо право.

Други "феномен" везан за Антонићев чланак је у карактеристичној чудашкој реакцији коментатора. Елем, чланак/памфлет се састоји из два дела - у првом се Антонић бави Николом Самарџићем, исто са академском титулом, колумнистом од репутације листа "Данас", а у другом са моном, који нисам ничији колумниста (за разлику од претходне двојице) и нико ме не плаћа, исто за разлику од обојице. И, о чуда, нико се не бави плаћеним колумнистима и титулисаним интелектуалцима, већ загуљеним аматером? Па, бар по предоченоме, да има шмекера у српској медијској лепези, сетили би се да мене ангажују за колумнисту уместо ова два гњаватора. Како год, само на основу беса међ' старо-титоистима који изазвах, ја "рецку" ударам.

Озбиљно је питање и технички део написа. Ја избројах укупно 26 фуснота олити повезница. Не знам колико вас је покушало да пише такву врсту чланака. Знате, то је посао близак интелектуалном мазохизму. Да дођете до 26 фуснотама подупртих цитата, обавезни сте прочитати и своје ставове тестирати на вишеструко више написа везаних за проблем којим се бавите. Затим оно што је сигурно, морате "просејати" па затим уклопити у свој текст да му буде потпора и све то везано за просторно ограничење. То, гарантујем вам, да сте само томе посвећени, треба пар недеља рада. Или да имате тим штребера који вам се увлакују. Кад је поштовани професор све то стигао, поред свих професионалних обавеза, не знам.

Али, онда се поставља  питање да ли аутор стварно жели да читају његов чланак, или је у питању само научењачки егзибициониста? Шта мислите, колико времена треба да се такав чланак прочита све уз додатно читање и тема из 26 фуснота? Читаво преподне и аналгин за главу. Па изгледа да аутор то и не жели, већ се само користи софистицираним триковима вуду-врачева, убадањем лутака уз бајалице и слично. Можемо се поново осврнути и на чудаше који коментаришу са сигурном оценом да напис нису темељно ни читали, већ су своје фрустрације и етичку грбавост ејакулирали на сањарење, а ауторитет аутора им је само добар изговор да су нормални.

Како год, "дете је рођено и ваља га љуљати", па да видимо о чему се ради када је Ђорђе Ивковић у питању ( са николом Самарџићем се бавим обашка). Цитирамо Слободана Антонића:

...Други коментатор, карактеристичан по одвратности коју испољава према „Босанцима”, долази нам из патриотског табора. Он пише често за портале Србијански глас (овде) и Српски културни клуб (овде). По њему, први „неприкосновени критеријум за успех у Србији” је „да си са брда. Мајка Динара. Опћенито из Аустроугарске” (овде). Жали се на „дјецу личких, кордунашких, босанских, дезертера који преплавише в Србију”, богоради како су ти „борци” добили у Србији посао по „Нафтагасима и опћинама” (овде), и да због „босанчероса” и осталих дођоша не може да се у Србији обнови краљевина: „Имали смо Краља, и можемо опет имати Краља, какав је да је, наш је. Ко Србију спречава да направи тај корак повратка себи, него они што се јављају и гласају као Срби, а уједају као бесна аустроугарска пашчад” (овде).

И главне псеудопатриоте у Србији, по овом аутору, такође припадају „босанчероском несвету… – Вучић и Шешељ су Босанци” (овде). „Шешељ патолошки мрзи Србијанце”, тврди овај аутор. „Ја сам га јасно чуо са раздаљине од 15 метара, како урла: `Ј…ћу вам мајку србијанску! Ј…ћу вам мајку циганску!`” (овде). А када је српско судство на Косову „интегрисано” у косоварско (2017), уследио је коментар: „Јуче је чипуљичка к…..а Вучић предао судство свом коалиционом партнеру, Харадинају. Здраво сванули босанчероси, ј…о вас Фрањо Јосиф. Коју сте псину данас за Србију, која вас тако наказне љебом рани, смислили?” (овде).

„Треба правити разлику између Босанца, што је одредница завичаја, и босанчероса, што је карактерно-ментално-васпитни сустав у човека”, тврди овај аутор. „То је онај сој људи који Србију доживљавају као окупирану или непријатељску територију. На жалост, много је таквих (…) и немам намере да мишљење мењам, док сами Босанци се не дистанцирају од њих” (исто).

„Често се са те стране може чути да је Република Српска данас стожер српства”, наставља своја размишљања овај аутор. „То је хвалисање људи који слабо шта разумеју, а државотворног потенцијала немају. (…) Не може Република Српска да буде ишта друго до БиХ нахија, ако су највећи босански градови Нови Сад и Београд” (овде). Изругујући се „јадним босанским бауштелцима” (baustellen је на немачком грађевина, а „Босанци”, по стереотипу овог аутора, махом раде на грађевини), он поручује: „јеб’ло вас весло!” (овде).

Овај аутор, иначе, сматра да је мржња добра људска особина која може да излечи друштво какво је наше: „Само уистину чврсто глуп човек може да не мрзи, или да не мрзи дубоко и постојано. Јер, чиста мржња је само човеку дато осећање (…) Само коренита терапија мржњом, ампутација, изопштење, може заједницу да исцели од урнисања који учини и чини одрешена фукара” (овде).

Један критичар овог аутора написао је да је „трагедија његова мржња – јер досељеници у Србију понекад добију посао. Кад троше новце, кад зараде, кад их донесу, кад купе гориво, кад плате порез, то не смета. Али кад треба да раде у Нафтагасу или опћини, то смета. (…) Промиче говор мржње према `неподобним` Србима и ствара непријатности живим људима, имао сам прилике да наиђем на то. Крајње је време да се томе посвети пажња и да се понешто поради на том `говору мржње` који наноси зло људима што су већ прошли многе трауме” (овде).

Ово је прилично тачно. Сви смо не мало фрустрирани због онога што нам се дешавало протеклих деценија, али није решење да фрустрације лечимо српско-српском мржњом и поделама. Како с леве стране Дрине, тако и са десне, има нас свакаквих, добрих и рђавих. Ширење негативних стереотипа о „Босанцима” и „Србијанцима” подрива узајамну солидарност која нам је неопходна како бисмо као нација могли да преживимо ова турбулентна времена.

Да преживимо као нација Срба – не као нација „Београђана”, „Босанаца”, „Војвођана“ или „Србијанаца”.

Напис је подупрт фотографијом графита за који не знамо ко га је написао и зашто. Сугерира се да је Ђорђе Ивковић тај (или му је тајни асистент био Никола Самарџић). Но пошто Ђорђе Ивковић живи као дођош међу дођошима, ко гарантује да њему није упућена порука?

Мој одговор:

ЂОРЂЕ ИВКОВИЋ

КО ДЕЛИ СРПСТВО?
(Одговор на напис С. Антонића)
[Слика: srbi-660x330.jpg]

26. марта 2018.

У напису „За нацију Срба а не …“[1] Слободан Антонић се заложио за југо-комунистичко братство-јединство у иначици спуштеној на душу распадајућег српства. У ту сврху, са импозантних 586 речи и 13 повезница у наративу (сигуран да нико повезнице неће отварати, или неће бар свих тринаест, те може лагодно да креира истину) српски национални политиколошки гуру се бавио написима једног андерграунд блогера, као архетипом србијанске мржње на Босанце, мал’те не вођом братоубиства. Чим је тако, будући да један скромни блогер никако не може бити доминантни политички репер, очито је у питању спиновање из подмазаног пера уваженог професора, замагљивање стварности, а не озбиљан и поштен труд за народно добро.

Суштинска је разлика у виђењу српства између професора Антонића и блогера Ивковића (тј. моје маленкости): Антонић сматра да се српство мора чувати тако да се ништа не мења, те да га и даље имају обликовати титоисти. Ивковић сматра да српство већ јесте у дубоком стању пропадања, да су разарајуће поделе предалеко отишле и да се српство мора редефинисати из корена, да се мора вратити својим изворима ако мислимо да опстанемо. Антонић цинцулира, користи демагогију и популистичко слаткоречје. Ивковић безобзирно говори истину.

Колико се „елитна политичка мисао“ у Срба профанисала и претворила валуту националне контра-банде са титулама, илуструје начин на који се Антонић бавио написима блогера Ивковића. То је жалосно ниско, да је Ивковића срамота за обојицу. Са извесном жалошћу могу да констатујем да се и Пера Луковић бавио писањима овог блогера, али са више инвенције и коректнијим цитирањима од уваженог професора. Шта је радио Антонић? Почупа пола реченице одавде, па онда пола оданде, све споји са нечим што нема везе са темом, и ту смо: ето монструма који мрзи Босанце а за њим (нуди се за наслутити) иде хорда србијанско-фашистичких кретена.

А шта је навео као доказе? Рек’о Ивковић ово, рек’о оно… зашто, са којом аргументацијом, да ли је то тачно или не, питањима којима се научна/политичка аналитика иначе бави, уважени професор је оставио за Голеш-планином. Фрау Габријела и фрау Цвечкермајерка, од скоро фрау Шиловичка, скупа би устукнуле пред толиким трачарењем г-сн Антонића. У тексту „Зрачење сабласног хебеха“ разматрао сам неколико теза Јована Дучића из есеја „Благо цара Радована“ којима ја делимично супротстављам став да „мржња може бити исцељујућа“ . Средишња тема је ипак о људима који праву нарав испоље кад их политика избаци на површину. Из уопштавања Дучићевог питање сам после превео (уз то, ни мало повољно по себе) на локалне политичаре које знам. Један није могао да разуме шта значи име бифеа „Хебех“ (= „Невен“), а други, „Ђ“ (показаћемо га касније), врсни интелектуалац који је политичку каријеру почео из мог стана а завршио као вештији „Хебех“. Из ове приче Антонић је натегао тезу да мрзим Босанце, на силу везујући поменути чланак са другим, који се бави Вучићевим ботовима.

Коначно, ја и не одступам од мржње као живог права на одбрану живота. Треба да волим џелата? Својевремено, амбасада УСА покушавала да поправи имиџ па покренула своју ФБ страницу. Тамо сам им поручио „Разлика између вас и нациста је што су нацисти господа. Не умишљајте да сте већи од Бога, јер смо вас гледали како вам бале цуре низ нос кад само мало страдате. Ничија свећа није горела до зоре, неће ни ваша. И да знате: И унуке ћу учити да вас мрзе!“ Шта год ко мислио, став нисам променио.

Друго, важније, питање је професорова перцепција наше реалности. Човек који документовано указује да Србија има све атрибуте колоније којом влада компрадорска елита, тврдокорно одбија да зађе у мучну суштину и лоцира социјални, идеолошки и ментални профил и породичну анамнезу те владајуће компрадорске елите. Стереотип је, мој професоре, често врло тачан стереотип. Антонић је својевремено написао један од најбољих аналитичких текстова „’Мрежа школских другар’ у политичкој елити Србије“ [2]. (Истина, брзо се прописно ревидирао када се „заљубио“ у ДС а нарочито Вука Јеремића [3]). Дозволићете, ако постоји „мрежа школских другара“, како да нема мрежâ земљака, за које иначе сви знамо да постоје и колико су разгранате и без научних радова? Очигледно је да постоји одређени образац по коме колонијалне силе које контролишу Србију бирају и протежирају кадрове, котерију, у политичком и свеукупном јавном животу. Тај образац има исходиште у аустроугарском пореклу. И то је логично: ко ће боље слушати Немце од оних који су их увек слушали, и зашто да имају поверење у оне са којима су у стогодишњем сукобу?Ако лондонски Сити (како наводи Антонић) контролише 23 породична дрвета из шест средњих школа, што је проблем изрећи да Србију контролише известан број земљачки повезаних породичних стабала, које колоквијално зовемо „удбашким праунуцима“? Довољно је, уз Вучића и његову приватну камарилу, преиспитати порекло чланова владе Србије, па да се лако уверимо на чему смо. То је један национално дегенерисани „стратум“ у целини идеолошки једнодимензионалан и знатном већином пореклом из релативно уског географског простора. Са супротне стране, с обзиром на фактичко стање, имамо право да поставимо питање да ли су у неспорно четничкој Србији потомци четника још увек парије?

Професор Антонић је као опарен скочио да брани групацију коју сам назива „унајмљени мозгови“, „маснокопитари“, „интелектуалне хијене“ [4] кад сам се ја усудио да исте људе из истих разлога означим као „Вучићеви бауштелци“. Тиме сам, по професоровом мњењу, ударио у сам темељ српства. Оштри сукоб је иначе избио поводом написа једног „маснокопитара“ и „интелектуалне хијене“ (по кодификацији С.А.), Горана Гаврића, који је објавио напис „Боље Вучић него другосрбијанци и интернет патриоте“ чију ботовштину не морамо објашњавати и нешто раније „Фенси ђеносајд“ у коме цени да људи у Србији „не разликују Босну од брескве“, те да „…Немају ни толико мозга ни поштовања да провјере шта о свему томе мисле Срби из Републике Српске, њихов народ….“ . Ја сам се дакако успротивио тако пристрасним и некоректним ставовима , изнетим бахато и безобразно, и одговорио да знамо шта мисле Срби из Републике Српске, пошто је Србија пуна босанских дезертера. Илустроваћемо казивањем једног од таквих, Златка Јелисавца, уваженог колумнисте Аутономије.инфо Динка Грухоњића:
Рођен сам у Кикинди, али сам скоро двадесет година живео у Босни. Дете сам из мешаног брака (мајка Муслиманка, отац Србин) и у рату сам морао да изаберем «страну»… Ја сам изабрао да не бирам и побегао сам из Босне у моју «другу» домовину – Војводину.



Дошло је време да странствовање да и прве плодове и наслућују се, додуше још су зелени и нејаки, али осећам да је почело. Без обзира на статуте и статусе у Војводини је порасла свест о самосталности, а Београд – при томе мислим на политичке моћнике и креатуре туђих интереса, реагује фрустрирајуће као да зна да се у «равници нешто ваља». А то што се «ваља» значи да Војводина јесте европска регија и да је њен главни град Нови Сад; то значи да је Војводини доста лоповлука, примитивизма, ратова, беде и свега онога што су нам приредили до сада. Моје искуство странствовања ме је довело до тога да у Војводини видим будућност и остварење оног о чему сањам целог живота – да живим слободан онакав какав јесам.
Питање је зашто Горан Гаврић и дружина иду врло ратоборно у сукоб са Ђорђем Ивковићем али у опште не улазе у полемике са Златком Јелисавцем и сличнима? Ту ствар Горан Гаврић је одбио да објасни. Док то не учини, ми сматрамо да имамо слободу да се ослонимо и на народну пословицу да „врана врани очи не вади“. Отуда и квалификативи „босанчероси“ и „војвођанери“.

Колико та трибална везаност и често безусловна солидарност може бити штеточинска до катастрофе, показаћемо на примеру посете Александра Вучића колонистичком, чисто крајишничком Бачком Јарку, а поводом откривања споменика немачким и мађарским жртвама у логору који се ту налазио 1944-6 године.[5] У ТВ прилогу најпре видимо еуфоричан дочек Вучића. Ваља нагласити да у питању није сиротиња, тзв. „сендвичари“ доведени аутобусима, већ домаће становништво слепо одано Вучићу, као некад Титу. Затим одмах у говору Вучић злочин над логорашима са партизана сваљује на Србе, на целину нашега рода и на државу Србију. Ти логори за Немце су међутим постојали у време „Војне управе“, када Србија ни формално није имала ингеренција над својим северним делом. Намесник Војне управе био је генерал Иван Јосип Рукавина са својим IV Хрватским корпусом у коме су биле и хиљаде домобрана свеже пресвучених у партизанске униформе. По командном ланцу одговорности коначно је одговоран Тито. Но, ту истину из Вучића кљештима нећете ишчупати. Уместо тога рече „криви Срби“. Какве то последице има и тек може имати није га брига. Ни један страни државник не би тако неодговорно и неправедно сваљивао кривицу злочина на свој народ. Коначно, за време Војне управе страдало је на хиљаде невиних Срба. [6](Постоји забелешка да је у Панчеву стрељан у тој „кампањи“ и један једанаестогодишњи дечак под оптужбом „колаборант-агент“?!). Ко ће тим српским жртвама и њиховим породицама да се извине? Нико.

Коначно, негде у 2’58“ на снимку се види и горепоменути „Ђ“ са брадом, десно од свештеника, Председник општине Темерин у другом мандату (први пут „испред“ ДСС, сада „испред“ СНС). Ако нам такви мултипрактични политичари не доакају, не знам ко ће.

Немојмо заборавити: Вучић ће издати Косово и Метохију, али ту крај неће бити. На ред ће доћи и Рашка област и Војводина, и неизоставно Република Српска, на крају и сама национална свест у сваком Србину.

И сме ли мени било ко, па таман у питању био високоуважени професор Слободан Антонић, наређивати да затварам очи и ћутим пред тако грубим шовинизмом унутар нашег народа?




[1]https://www.srbijadanas.net/slobodan-antonic-za-naciju-srba-a-ne-beogradjana-bosanaca-vojvodjana-ili-srbijanaca/

[2] http://www.balkanmagazin.net/nauka/cid14...iti-srbije

[3] https://www.mccann.co.rs/mreza-skolskih-...tonic.html

[4] http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1406180&print=yes

[5] https://www.youtube.com/watch?v=Pq3vMRWme5E

[6] http://www.srpskaistorija.com/kako-su-ko...vojvodine/

Нема коментара:

Постави коментар

ТРАЛАЛА, ТРАЛАЛА, СРБИЈА ЈЕ ПРОПАЛА Сећа ли се још неко шта то би 11. 11. 2018. У 11 часова код Тријумфалне Капије у Паризу? Слаб...