Претражи овај блог

понедељак, 14. август 2017.

ИЗДАЈНИЦИ СУ ВЕЋ ЗАТВОРИЛИ ВРАТА

(Напомена: ово је мој први текст објављен на СКК /6.11.2011./ са поднасловом: "Одговор на текст Александра Дикића 'Псеудонационалисти анте портас'". Како ће се видети, све је исто, само неумитним вртлогом наше лудости, тонемо све дубље. Главни актери су изменили улоге, понеки "гуслар" променио мецену, и то је све.)

Kако се примичу избори, а народ супротно уобичајеној предизборној пракси све теже преживљава, овдашњи „заштитници демократије“ грлатије и паничније упозоравају на „нарастање фашизма у Србији“. Упозоравају нас брижно да су „клерофашисти победили државу“, или да „неофашисти желе власт“, што држава “неразумно толерише“. Једнако забринут пред фашистичком немани у српској интерпретацији, г. Александар Дикић у свом тексту „ПСЕУДО-НАЦИОНАЛИСТИ АНТЕ ПОРТАС!“, након што је претресао целокупну светску историју, закључује:

„Хитлеру је спаљивање Рајхстага (Скупштине) и претња од марксистичких анархиста била повод да укине грађанска права у Немачкој што је означило почетак нацистичке диктатуре.
Можемо ли тврдити да ће сутра псеудо-националистичка власт отимање Kосова на пример искористити за нешто тако слично?
На жалост-ДА!“


У свом тексту он нас такође поставља пред судбоносну дилему:

Александар Дикић

„Пред каквим је избором Србија данас?
Два су пута.
Јачати демократију или увести земљу у нову диктатуру.“





Дало би се закључити да је Србија демократска држава, чију демократију само треба даље јачати, и којој од некуд прети фашистичка диктатура, те бирачима ваља бранити државу  од црне пошасти. Просто се нуди закључак да се та одбрана може спровести само гласањем за садашњу демократску власт.

Питање које се намеће: У каквој ми то држави заиста живимо и какву то демократију треба да бранимо?


Ево реалне слике стања нације :


-          Србија има више од милион неписмених.
-          Грађани Србије спадају међу десет најстаријих популација у свету.
-          Србија је међу рекордерима по инфлацији и корупцији (78 од 178 земаља).
-          Србија је трећа земља у свету по „одливу мозгова“.
-          Србија има 41.000 километара путева, а испред су чак Намибија, Гана, Шри Ланка. Налази се на 131. месту по квалитету путева.
-          У инвестицијама Србија заузима 101. место од 149 држава. А претекли су нас Јамајка, Kамбоџа, Малави.
-          По ефикасности тржишта рада Србија је 102. од 139 земаља.
-          По жељезничкој инфраструктури је на 102. месту међу 142 земље.
-          Србија је на 128. месту по независности судства.
-          Србија је рекордер по ниском наталитету, а када се изузму афричке земље, четврта на листи по стопи смртности.
-          Србија у образовање улаже нешто више од 4% буџета, док већина европских земаља издваја више од 6%. Београдски универзитет није успео да избори место међу првих 500 најбољих факултета на Шангајској листи.
-          Србија спада у групу мањкавих или дефектних демократија, владавину партократије, недостатком медијских слобода и слабим институцијама.
-          Срби се једино нису одрекли мобилних телефона.


Питање је зашто је  г. Дикић код оваквог више него суморног стања ствари одговоре тражио у давно прошлим временима, а не у „обрасцима“ нашег времена са којима се паралеле могу веома лако повући.  Наиме, по свим карактеристикама Србија спада у ред  „банана република“  где једино можемо променити име основног извозног артикла.

Економије „банана република“ су примитивне, страни капитал има доминантну улогу у привредном животу, социјалне разлике су огромне и проистичу из спреге страних компанија и домаће елите, док народ живи као у предкултурно време. Те земље су назадне (слаб просветни систем, лоша здравствена заштита, неразвијена инфраструктура). Влада корупција и непотизам, државни органи су неразмрсиво повезани са свим гранама савременог криминала. Њихове војно-полицијске структуре су под иностраним надзором, а политички системи су им изразито недемеократски. „Банана државама“ обично су у прошлости владале хунте или репресивне олигархијске клике, а и данас ствари, суштински, нису много боље.


Србија је данас „слика и прилика“ таквог државног стања.


Г. Дикић сматра да је 5. октобра 2000. године извршена демократска револуција којом је срушен стари аутократски режим, али не објашњава како су данас на власти скоро без изузетка деца оних истих аутократа против којих је револуција дизана?


Плишана оперета „5. октобар“ са милион присутних гледалаца била је превара бивших по директиви моћних. Недуго затим „милошевићевци“ и „стамболићевци“ су се и јавно удружили уз благослов западних демократа.


Зато није могло доћи до суштинске промене механизма владања.


Друго, А. Дикић, противно чињеницама,  „постреволуционарни хаос“ не доведи у везу са последицама пљачкашке приватизације која је спроведена по моделу пок. Зорана Ђинђића и његових сарадника који су се муњевито обогатили, Влаховића, Ђелића… Овом ужасном пљачком спроведеном по накарадним и нигде другде примењеним законима и преко корумпираног државног апарата, чије је срамно оличење трговински суд, Србија је најкраћом могућом стрмином гурнута у друштво земаља „трећег света“.


У свом новом чланку „Kраљевство за имунитет“ Александар Дикић се  наизглед педантно бави лоповликом на државном нивоу, важно користећи велике речи, „ПРАВДА“  на пример. Али, гле чуда, нигде, правде ради, да помене некога из владајуће номенклатуре. Нема у том инвентару места за Kрстића и Шапера, Kостића, Чанка и Пајтића, сачувај Боже Чеде Јовановића и Ђиласа. О Тадићу таман посла да се нешто сме приметити.


Ако још додамо колоплет политичко-криминалних тајних веза чији је драматични климкакс био  убиство Зорана Ђинђића и одмах затим панично рушење чворишта ових веза у Шилеровој улици, добићемо оквир српског предизборног стања 2011.


Наша „демократија“ је лажна.


Нема више јасног фронта између позиције и опозиције. Дигли су наши вођи руке од политичких и економских програма, ћоравог посла. Спанђали се. Сви стали под један чардак.
Евро је искључива идеологија. Наћи ће минимум заједничких интереса и максимум коалиционог капацитета за сваког који хоће да плати.


Основни услов за слободно формирање мишљења је задовољавајућа слобода медија. За време ауторитарног Слободана Милошевића радио је  бар опозициони ТВ Студио Б. Постоји ли данас опозициона ТВ станица? Чији су ФОKС и Б92? О „јавним сервисима“ да не говоримо. Можемо да бирамо између Ћосића на Б92 и Стефановића на РТБ, између Бећковићке на б92 и Данице Вучинић на РТВ.


Чија је штампа?


Цео информативни простор је поравнан по лику великог нам Вође Тадића и његових “Изногуда“ и стандардизован по вољи „меких“  окупатора.


Не може да се дише од „европских вредности“ и најјевтиније забаве.


Тек ту и тамо избије нека афера изазвана варничењем услед међусобног трења фукционера најчешће исте политичке групације. Kако се међусобно крљају лепо је показао случај смене глодура новине „Ало“ Антонија Kовачевића.


Сваки Изногуд има свог Филипа Вишњића.


Бота има Басару.
Пајтић Грухоњића.
Ђилас Александра Дикића. Г. Дикић је искидао све четири жице на лири док је срочио епос о кошаркашки пожртвовном градоначелнику.
Николић има Жељка Цвијановића.
Вук Јеремић има Слободана Антонића.  Доследно, са фуснотама.


Ми не треба да верујемо својим очима, већ Антонићевим фуснотама.


Kао да не видимо куда води спољна политика, без обзира на Вукове патриотске заклетве и клетве пред тв-камерама.


Kао да се не види да се „кадровска политика“ МИП-а, формално у рукама Вука, а стварно Боте, опасно приближила граници малолетничког трафикинга, па наш „дипломатски кор“ са пратећим особљем једним делом више личи на ергелу, а другим на сабирни центар партократског отпада.

Kао да не видимо непотизам. Амбасадорски случај Хрустановићки, рођене београђанке  Радмиле и снаје јој Ане, међутим, показује више од обичног рођачког протежирања. Ако се мало разгрне прошлост, онда нас један крак саге о Хурустановићкама води ка титовом генералу, бруталном егзекутору, Стевану Докмановићу , а други крак право под Фазлагића кулу, к „знаменитом“ Бећу Хрустановићу.


Оваква или нека сасвим слична генетска комбинација су много ближе правилу него изузетку. И преносе се с колена на колено. Ови садашњи су „удбашки праунуци“.


„Реформа правосуђа“ показује колико је власт спремна да мења навике из времена самоуправног социјализма.


У Србији злочин велеиздаје не постоји.


Наша „правна држава“ или државна безбедност нису били кадри (или су послушно сами себи везали руке) да реше банални „случај“ професора Др. Ивана Чикаловића, актера још баналније „афере индекс“, када је прихватио положај судије „уставног суда“ „републке Kосова“. На против, банални издајник је склоњен у меку тишину медијског заборава.


Kако онда држава да се одбрани од велеиздајничких „капиталаца“?


Никако, јер они су држава.


Ето наших „компрадора“ горе, у врху власти, и мало ниже, где год има иоле ћара и силе над слабијима. Ено их, охоло и цинично се церекајући, отимају, пљачкају, лажу, бесне, уцењују и премлаћују, кидају комад по комад од тела још живе Србије.


Истовремено, понизно сагињу главу пред сваким белосветским никоговићем, приглупим чиновником послатим из амбасаде да им на леђа натовари ново бреме издаје, „меке“ окупације и гушења сопственог народа.


И, шта још наши политичари могу да понуде смалаксалом народу, кога више скоро немају чиме ни краткорочно да подмите док не прођу избори, већ неком бледом и мутном надом у „бољу будућност“ тамо негде у Европи.


Пишући о маничном срљању српског режима ка ЕУ, беспоговорном прихватању „у то име“ сваке уцене и свеукупног понижења, гутања гмазова свих боја, величина и мириса које нам бахати стрвинари из пуке обести добаце, енглески аналитичар Џон Лоланд констатује иронично: „Србија је први пример пацова који се пење на брод који тоне!“

 
Могу, са друге стране, да плаше народ „фашизмом“, а фашизам је све што угрожава власт. Поготово је опасан онај „фашизам“ који је усмерен ка стварној реформи друштва и враћања Срба себи.


По том задатку плашења народа растрчали су се оперативци свуда по Србији. Г. Дикић је само један од многих.


........
Коментари:


Драгослав Павков:
Један од најбољих пресека "стања нације"; једино што недостаје, је ИДЕЈА КАКО И КУДА ДАЉЕ.
  
Нимбус: 

Г. Павков, захваљујем на подршци. 

Излаз увек постоји, под условом да у народу постоји “консензус” и воља да се изађе.
О једном од могућих решења писао је Миша Ђурковић: 

 “Орбанова конзервативна револуција


 …Наш северни сусед Мађарска чланица је ЕУ већ седам година. Штавише, управо тече њен шестомесечни мандат председавања савету. У исто време њена актуелна власт спроводи веома храбру и дубоку конзервативно усмерену реформу која је, иако вођена легалним средствима, по дубини захвата, веома слична револуцији. Није претерано рећи да Орбанова влада тренутно спроводи најрадикалнији рез који се може замислити у једној европској земљи. Стога су ка њој усмерени погледи и оних који се надају да је то модел за спасавање Европе и оних других који у томе виде наводно скандалозни повратак традиционализму, а можда и нечему још горем…” 


Ако могу наши суседи Мађари, зашто не би могли и ми? Али, за такво “велико спремање” је потребна одлучна слога, која нама мањка.

Неофит Ћириловић:

Поштовање г. Ивковић; линк, Ваш текст, шаљем пријатељима по белом свету. Надам се, отрешће се носталгије.
Мислим да сам се на попису а за националност требао изјаснити као “незапослени машински инжењер” … ето, не могу се више спрдати ни на свој рачун.
Свако Вам добро желим
 


Нема коментара:

Постави коментар

МОМЕНАТ КАДА САМ ИЗУО ЈОВИЦУ Јован-Јовица Будисављевић играч ФК "Партизан"-Београд   "Јовица Будисављевић, бивши игра...