СРБИЈА ПОД АУСТРОФАШИЗМОМ (4)
СРБИЈА ПОД АУСТРОФАШИЗМОМ (4)
ЦВЕТАЊЕ ПЛАВОГ РАЗЛИЧКА
| Енгелберт Долфус Фото: Quora |
Не куни
их, Европо! То су само твоја рођена деца!
Димитрије Љотић
Ништа тако окретно не изврдава општој дефиницији као фашизам. Не постоји слично зло тако камелеонски променљиво, конјуктурно, демагошки сладуњаво у убеђивању и сурово у одмазди за непокорност у свом "корпоративном" систему никлом на ловору и трњу Великог рата..
Наш вечити пријатељ Винстон Черчил, добио је Нобелову награду за књижевност 1953. за умешност у изношењу историјских и библиографских описа као и за бриљантно говорничко умеће које је користио у одбрани узвишених људских вредности". У књизи „Great Contemporaries“из 1937, у поглављу посвећеном Хитлеру Черчил каже: „Ако би наша земља била поражена у рату, надам се да ћемо успети да пронађемо вођу тог типа, вођу који би имао храброст и моћ да и поред таквих околности у нама пробуди национални идентитет“.
Наш вечити пријатељ Винстон Черчил, добио је Нобелову награду за књижевност 1953. за умешност у изношењу историјских и библиографских описа као и за бриљантно говорничко умеће које је користио у одбрани узвишених људских вредности". У књизи „Great Contemporaries“из 1937, у поглављу посвећеном Хитлеру Черчил каже: „Ако би наша земља била поражена у рату, надам се да ћемо успети да пронађемо вођу тог типа, вођу који би имао храброст и моћ да и поред таквих околности у нама пробуди национални идентитет“.
Пошто је победио, Черчил вели да је демократа. Да је изгубио, био би, он рачуна оправдано, нациста. Пре овог писма пуног љубави према Хитлеру, написао је "Немци, ако је и за историју, превише је", ценећи тако немачку улогу у Првом светском рату. Само неколико година после Писма, са Рузвелтом и Стаљином је распарчавао Хитлеров Рајх. Остали смо ускраћени за Черчилову исповед да ли је и после Другог рата са немачке стране превише за историју или Немцима треба нови вођа храбрости и моћи коју је поседовао Хитлер, само мало деликатнији и кооперативнији? Аденауер, на пример. Претходно је Черчил већ гајио веселу топлину према Мусолинијевом фашизму. Черчил је одиста имао бриљантно флексибилну и композитну свест будући да су за нормалне људе фашизам и антифашизам неспојива стања свести а не стања победе или пораза, или политичког интереса.
Велика Британија је, међутим, са тако препреденом политиком у хроничном процесу пораза. Србима се качи за врат теорија да "што добију у рату, изгубе у миру". Нема ту довољно истине. Срби су изгубили у рату са фашистима. Поменута истина важи за Енглезе. Они су победили у Првом и у Другом светском рату и потом све изгубили. Одавно више нису "Империја у којој сунце никад не залази". И кад мисле да су све изгубили, има још по нешто што изгубе. Данас је већинско становништво у Лондону "обојено", а градоначелник је Садик Кан. Не, узалудно је наше надање, Британија ће упорно терати своју политику, без обзира на тен њихових лидера и за нас ту среће нема. Али, замислите Енглезе са носем дигнутим под углом хаубице кад морају да трпе бивше слуге као господаре усред Лондона? Неким малим делом "библијском" британском суноврату је допринела и њихова расистичко-имбецилна политика према Србима у оба рата, или сва три рата.
Велика Британија је, међутим, са тако препреденом политиком у хроничном процесу пораза. Србима се качи за врат теорија да "што добију у рату, изгубе у миру". Нема ту довољно истине. Срби су изгубили у рату са фашистима. Поменута истина важи за Енглезе. Они су победили у Првом и у Другом светском рату и потом све изгубили. Одавно више нису "Империја у којој сунце никад не залази". И кад мисле да су све изгубили, има још по нешто што изгубе. Данас је већинско становништво у Лондону "обојено", а градоначелник је Садик Кан. Не, узалудно је наше надање, Британија ће упорно терати своју политику, без обзира на тен њихових лидера и за нас ту среће нема. Али, замислите Енглезе са носем дигнутим под углом хаубице кад морају да трпе бивше слуге као господаре усред Лондона? Неким малим делом "библијском" британском суноврату је допринела и њихова расистичко-имбецилна политика према Србима у оба рата, или сва три рата.
У србијанским школама ђаке уче да је "фашизам настао на реваншизму поражених земаља у Првом светском рату", те да је "Фашизам/нацизам последњи стадијум капитализма". Дакако, ради се о организованом заглупљивању деце.
Већ чињеница да је прва фашистичка земља била Италија (уз напомену - без антисемитизма, који је уведен касније, као плезир Хитлеру), земља на страни победница у Првом светском рату, обара ову владајућу дидактичко-кафанску тезу. Лидер новог државног уређења био је француски абонент Бенито Мусолини. Уз Италију, ту је и Јапан. Али, фашизам је победио и у формално неутралним земљама попут Португалије и Шпаније. За само петнаест година, фашизам се као куга раширио Европом, па неумитно и светом уз благонаклоност и подршку Британије и Америке. Свега и свакојаких је ту било, свет је постао неорганизовано ђубриште а идеалистички пројекат "Друштво народа" лакрдијашка сотија.
Шта је амерички QQQ-клан, него дестилат крематоријумске компоненте немачке расистичке варијанте фашизма? QQQ-клан је имао у свом напону пет и по милиона чланова. Ако се урачунају и симпатизери, отворени и притајени, имате претежно фило-нацистичку Америку и то су економском подршком Хитлеру показали. Сликовит пример колико је овакав менталитет укорењен у америчко друштво је дислексични Јужњак генерал Патон, који је био довољно сиров да свој нацизам отворено заговара. Коначно, Америка је после WW2 дигла из пепела своје дојучерашње непријатеље и претворила их у најверније савезнике. Или се заправо догодио природан обрт? Шта се променило када је барјак те исте УСА преузео син роба Кунта-Кинте, Барак Обама? Ништа, сем што је у црно заогрнути нацизам QQQ-клана преусмерен ка Русима, циљајући ка Сибиру и тако постао опасан до мере да је свет на ивици стварне пропасти.
Сладак пример политички коректног фашизма је Салазарова Португалија, која је као неутрална држава лепо пословала са обе зараћене стране. После WW2 били су међу оснивачима НАТО. Шта би са Западним антифашизмом, поштовањем људских права и слобода? Нестао у живом блату војно-стратешког интереса.
Само мало пре фашизма, појавио се комунизам са својом "прелазном фазом" социјализмом.
Комунизам је опијум за идиоте, те није наша тема.
Хитлеров национални социјализам и Лењинов/Стаљинов социјализам су скоро једно те исто. И фашизам и нацизам су прихватили совјетски принцип диктатуре. Фашизам и нацизам нису ништа друго до социјалистичке диктатуре.
Бољшевици су били ти који су направили преседан. Успех Лењинове клике охрабрио је Мусолинијеву банду и Хитлерове дисциплиноване уличне одреде силеџија. И италијански фашизам и немачки нацизам су усвојили методе Лењиновог и Стаљиновог Совјетског савеза. Међу првим земљама са којима је Совјетски Савез успоставио дипломатске односе била је фашистичка Италија. Нацисти не само да су прекопирали бољшевичку тактику у погледу преузимања власти, већ и много више од тога. Из СССР су увезли: једнопартијски систем и привилеговани статус чланова партије у односу на остале грађане; врховни статус тајне полиције; организовање политичких странака у иностранству са циљем подривања тамошњих власти, саботаже и шпијунаже; административна хапшења и егзекуције политичких противника (Стаљин: "Имаш човека, имаш проблем. Немаш човека, немаш проблем!"); концентрационе логоре као грану индустрије; кажњавања породица прогнаних; методе пропаганде; начин ословљавања; коришћење војне терминологије у свим сферама друштвеног и економског живота итд. Не поставља се питање да ли између та два система има сличности, већ шта је то по чему се они разликују?
Совјетски комунисти су фашизам и нацизам жигосали као “највишу, последњу и најизопаченију фазу капитализма”, а то је у потпуном складу са њиховом навиком да сваку партију која се безусловно не преда диктату Москве, чак и Немачку социјалистичко-демократску партију (класичну марксистичку партију), прогласе капиталистичким плаћеницима. Међутим, још од веће важности било је то што су комунисти успели да измене значење појма фашизам. У то време, као и данас, за комунисте се обично говорило да су “левица”, а за нацисте да су “десница”, јер су они, наводно, имали супротне идеологије. Међутим, иако у нацистичкој Немачкој није дошло до формалне национализације средстава за производњу, као што је био случај са СССР, потпуно је јасно да се таква економија никако није могла називати капиталистичком јер је о свему одлучивала власт. Када вам власт нареди: шта, од кога и по којим ценама да купујете, шта да производите, коме и по којим ценама да продајете, колико ћете радника запослити и колике ће њихове плате бити – онда је сасвим јасно да је таква “тржишна размена” ништа друго до најобичнија фарса.
Један од посебно штетних митова је и мит о “великим успесима Хитлерове економије”. По том миту: тачно је да је Хитлер био велики злочинац и учинио многа зла, али када је у питању економија – онда нацистима капа доле. Ту се нарочито истичу успеси у погледу решавања проблема незапослености, јавни радови и сјајна монетарна политика. Наравно, до стварања тог мита не би дошло да није било и неких видљивих резултата, али чим се крене са дубљом анализом тај мит о успесима Хитлерове економије се распрши као мехур од сапунице. Сјајан приказ те “успешне” Хитлерове економије даје Гинтер Рајман у књизи Вампирска економија. Да се није заратило, после богатих Јевреја на ред би дошли и други индустријалци, па чак и најчистији аријевци. Једноставно, такав систем није могао другачије да функционише до вампиризмом. У односу на брутално-тупаве бољшевике који су одмах све отели и упропастили, па је народ умирао од глади, немачки нацисти су донекле ефикаснији јер су разумели да је боље да привредна предузећа воде привредници, а не страначки билмези. Тако у Хитлеровом Рајху држава се не бави производњом директно, већ само наређује власницима капитала шта да производе. Уколико се и догоди да се држава непосредно бави производњом, то је више изузетак него правило. Фашистичка држава се не бави само давањем дозвола за рад предузетницима, а да онда предузетници слободно производе за тржиште, већ предузетници морају производити само оно што им држава нареди па макар то и не доносило профит. Упркос томе што бизнисмен прави губитак, а не профит, он не сме обуставити производњу јер је и за обуставу производње потребна дозвола власти. Рајман цитира речи једног бизнисмена: "Не можете ни замислити шта све држава сада контролише и колико су велика њихова овлашћења. Најгоре у свему томе је њихова неукост и потпуна незаинтересованост; осим дистрибуције богатства ништа друго њих не интересује. Да би схватили постојећи економски систем неки бизнисмени су чак почели да изучавају марксистичку теорију... У садашњи систем не сумњању само они који су или превише млади, или превише глупи, или они који су системски привилеговани". Овакве фашистичке клипане и неваљалце (млад/глуп/привилегован), ми смо препознавали у полуписменим тито-комунистичким "политичким комесарима" из забити "Мрдуше Доње".
***
Са победоносним завршетком Првог светског рата није елиминисана геноцидна идеологија "Срби морају нестати". На против, лукава Монархија је посејала семе зла и међу Србима. Као што је 1914-те Аустроугарска започела један вид биолошког рата остављајући приликом убрзаног повлачења на нашој територији своје тифусаре, тако је укупну своју антисрпску стратегију допунила максимом "Србе на Србе". Терали су "своје" Србе на Србијанце.
“… Ружна и цинична Монархија успела је да затрује добре нагоне Словена. И Личанин, и Хрват, и Словенац, и Војвођанин, и сви остали, показали су у овоме рату једну ниску мржњу на земљу слободе… Хрвати који не изилазе из ванредних режима, опљачкани и деградирани и пред Бечом и пред Пештом, пуцали су на свој Исток, а (Србин) Личанин, који у Аустрији може бити само пандур или подерани исељеник, бранио је свога госу… Уместо да на аустријску објаву рата Србији одговоре крвавим незадовољством, аустријски Словени пошли су на Србију с ропском мржњом…“
У западних Срба уистину је усађена нека невероватна робовска свест. И узалуд им је војвода Вук чупао уши не би ли их призвао националној свести.
Академик Љубомир Стојановић износи један карактеристичан случај који се збио у Мачви, а који се тиче разочараности легендарног војводе Вука у неспремност заробљених Срба у аустроугарским униформама да се јаве у добровољце. Кад је он, после једне љуте битке, из гомиле заробљеника издвојио Србе на једну страну и позвао их да уђу у састав његове јединице – нико, ама баш нико, није хтео да се позиву одазове. Рањен у десну руку, војвода Вук је тада левом руком једном од тих заробљеника – „отчупао уво“.
Кад једном падне братска крв, јаз се продубљује и тешко се дубоке ране после лече. Било је и других метода. У току рата 1914-1918. Аустроугарска је расписала серију "ратних зајмова". У овим кампањама пречански Срби нису у опште заостајали по ентузијазму за Аустријанцима или Мађарима. О овом непријатном феномену се у главном ћути. Још горе, један од главних промотера ових зајмова је била (volens-nolens) Српска православна црква у АУ монархији. Дакако, уложени новци са добрим интересом су пропали поразом и нестанком Аустроугарске. Ударац по шлајпику многе Пречане је врло заболео, више од реквизиције црквених звона. Не ради се о томе да су пречански Срби потпуно изгубили национално осећање, већ да је деценијама народни идентитет нагризан па је полако пропадао. Што су народне групе биле удаљеније од матице, тровање је боље успевало. Све укупно, створено је плодно тло за сејање сваковрсних "антисрбијанских" идеологија.
Догађаји су се даље одвијали вратоломном брзином. Краљевина Југославија није успела ни да се као држава консолидује, наишла је Светска економска криза, а са свих страна на границама су се појавиле претеће фашистичке државе.
У Мађарској је дошао на власт ординарни аустроугарски зликовац и подлац Миклош Хорти. На какве је тај марифетлуке био спреман у свом великомађарском шовинизму, већ смо потсећали. Поменућемо још да је ова нацистички перјар био уважени сведок сарадник, не и окривљени, на Нирнбершком процесу који је спроведен као ритуал гутања жабе. Коначно, под владавином нео-фашистичког мађарског председника Виктора Орбана, Миклош Хорти је дискретно рехабилитован.
У Аустрији је међутим ствар ишла много трауматичније. Аустрофашизам је конзумирао све најгоре фиксације генетски деформисаних (услед родбинских сексуалних веза) Хабзбурговаца, супер-шовинизам особито. Тај политички "одбрамбени механизам" надограђен је најгором варијантом националног социјализма. Једино, нису хтели да се утопе у опште-Германско море.
Аустрија, година је 1934. Тешка времена за чланове и симпатизере Њемачке националсоцијалистичке радничке странке. Канцелар Engelbert Dollfuss је актом од 1. свибња прогласио једностраначку државу, на челу с Домовинском фронтом (Vaterländische Front). Укинути су у бити слободни избори, а Долфус је у најужој спрези с Католичком црквом прописао државну идеологију, темељену на Светом писму, антисемитизму лигеровског, традиционално-бечког типа, радикалном популизму, корпоративизму и симболичкој ликвидацији свих мањина. Тако је настао аустрофашизам, којим се традиционална Аустрија, опустошена распадом Хабсбуршког империја, покушала заштитити од Хитлерове агресивне пангерманске политике и масама неуспоредиво привлачнијег националсоцијализма...Уведен је Ständestaat, којим је, заправо, суспендиран капиталистички сустав, а држава се поставила између власника средстава за производњу и радника. Тиме су покушали отићи корак даље од онога што је учинио Хитлер, и учинити своју државу привлачном потлаченој радничкој класи…
И још нешто: Долфус је успоставио братске везе с Бенитом Мусолинијем, који му је гарантирао неку врсту савезништва у дипломатским надгорњавањима с Нијемцима
Због Аустрије, замало да зарате Хитлер и Мусолини. Чвор је решила несретна Етиопија. Када је после слома Аустроугарске формирана Немачка Аустрија, њен је привремени парламент изгласао уједињење са Немачком. Савезници (нарочито Француска и Италија) су се успротивиле аншлусу, тако да је забрана аншлуса ушла у уговоре о миру са Немачком (чл.80) и са Аустријом (чл.88). У прво време за аншлус су се залагали првенствено у Социјалдемократској партији, али је тај интерес нагло опао доласком Адолфа Хитлера на власт у Немачкој и када је обновљена кампања за аншлус они су били одлучно против. Против је била и владајућа странка хршићанских социјалиста. Са друге стране су били аустријски нацисти који су од тада почели страсно да заговарају то уједињење.
Аустријски нацисти су у дослуху са немачким нацистима покушали да 25. јула 1934. изврше пуч, оснују нацистичку владу, прогласе аншлус и том приликом су убили аустријског канцелара Долфуса. Хоћемо ли због трагичног краја Долфуса назвати "антифашистом"?
Преврат није успео јер је интервенисала војска, а Италија је концентрисала трупе на Бренеру (Brenneru), спремна да се због Аустрије бије са Немачком. У време италијанско-етиопског рата је дошло до зближавања Италије и Немачке, која је помогла Италији да издржи санкције, и Мусолини је променио свој став према аншлусу. Тако уз његову сагласност Аустрија 11. јула 1936. закључује са Немачком уговор којим се обавезује да ће у својој политици водити рачуна да је Аустрија држава немачког народа.
Већ чињеница да је прва фашистичка земља била Италија (уз напомену - без антисемитизма, који је уведен касније, као плезир Хитлеру), земља на страни победница у Првом светском рату, обара ову владајућу дидактичко-кафанску тезу. Лидер новог државног уређења био је француски абонент Бенито Мусолини. Уз Италију, ту је и Јапан. Али, фашизам је победио и у формално неутралним земљама попут Португалије и Шпаније. За само петнаест година, фашизам се као куга раширио Европом, па неумитно и светом уз благонаклоност и подршку Британије и Америке. Свега и свакојаких је ту било, свет је постао неорганизовано ђубриште а идеалистички пројекат "Друштво народа" лакрдијашка сотија.
Шта је амерички QQQ-клан, него дестилат крематоријумске компоненте немачке расистичке варијанте фашизма? QQQ-клан је имао у свом напону пет и по милиона чланова. Ако се урачунају и симпатизери, отворени и притајени, имате претежно фило-нацистичку Америку и то су економском подршком Хитлеру показали. Сликовит пример колико је овакав менталитет укорењен у америчко друштво је дислексични Јужњак генерал Патон, који је био довољно сиров да свој нацизам отворено заговара. Коначно, Америка је после WW2 дигла из пепела своје дојучерашње непријатеље и претворила их у најверније савезнике. Или се заправо догодио природан обрт? Шта се променило када је барјак те исте УСА преузео син роба Кунта-Кинте, Барак Обама? Ништа, сем што је у црно заогрнути нацизам QQQ-клана преусмерен ка Русима, циљајући ка Сибиру и тако постао опасан до мере да је свет на ивици стварне пропасти.
Сладак пример политички коректног фашизма је Салазарова Португалија, која је као неутрална држава лепо пословала са обе зараћене стране. После WW2 били су међу оснивачима НАТО. Шта би са Западним антифашизмом, поштовањем људских права и слобода? Нестао у живом блату војно-стратешког интереса.
Само мало пре фашизма, појавио се комунизам са својом "прелазном фазом" социјализмом.
Комунизам је опијум за идиоте, те није наша тема.
Хитлеров национални социјализам и Лењинов/Стаљинов социјализам су скоро једно те исто. И фашизам и нацизам су прихватили совјетски принцип диктатуре. Фашизам и нацизам нису ништа друго до социјалистичке диктатуре.
Бољшевици су били ти који су направили преседан. Успех Лењинове клике охрабрио је Мусолинијеву банду и Хитлерове дисциплиноване уличне одреде силеџија. И италијански фашизам и немачки нацизам су усвојили методе Лењиновог и Стаљиновог Совјетског савеза. Међу првим земљама са којима је Совјетски Савез успоставио дипломатске односе била је фашистичка Италија. Нацисти не само да су прекопирали бољшевичку тактику у погледу преузимања власти, већ и много више од тога. Из СССР су увезли: једнопартијски систем и привилеговани статус чланова партије у односу на остале грађане; врховни статус тајне полиције; организовање политичких странака у иностранству са циљем подривања тамошњих власти, саботаже и шпијунаже; административна хапшења и егзекуције политичких противника (Стаљин: "Имаш човека, имаш проблем. Немаш човека, немаш проблем!"); концентрационе логоре као грану индустрије; кажњавања породица прогнаних; методе пропаганде; начин ословљавања; коришћење војне терминологије у свим сферама друштвеног и економског живота итд. Не поставља се питање да ли између та два система има сличности, већ шта је то по чему се они разликују?
Совјетски комунисти су фашизам и нацизам жигосали као “највишу, последњу и најизопаченију фазу капитализма”, а то је у потпуном складу са њиховом навиком да сваку партију која се безусловно не преда диктату Москве, чак и Немачку социјалистичко-демократску партију (класичну марксистичку партију), прогласе капиталистичким плаћеницима. Међутим, још од веће важности било је то што су комунисти успели да измене значење појма фашизам. У то време, као и данас, за комунисте се обично говорило да су “левица”, а за нацисте да су “десница”, јер су они, наводно, имали супротне идеологије. Међутим, иако у нацистичкој Немачкој није дошло до формалне национализације средстава за производњу, као што је био случај са СССР, потпуно је јасно да се таква економија никако није могла називати капиталистичком јер је о свему одлучивала власт. Када вам власт нареди: шта, од кога и по којим ценама да купујете, шта да производите, коме и по којим ценама да продајете, колико ћете радника запослити и колике ће њихове плате бити – онда је сасвим јасно да је таква “тржишна размена” ништа друго до најобичнија фарса.
Један од посебно штетних митова је и мит о “великим успесима Хитлерове економије”. По том миту: тачно је да је Хитлер био велики злочинац и учинио многа зла, али када је у питању економија – онда нацистима капа доле. Ту се нарочито истичу успеси у погледу решавања проблема незапослености, јавни радови и сјајна монетарна политика. Наравно, до стварања тог мита не би дошло да није било и неких видљивих резултата, али чим се крене са дубљом анализом тај мит о успесима Хитлерове економије се распрши као мехур од сапунице. Сјајан приказ те “успешне” Хитлерове економије даје Гинтер Рајман у књизи Вампирска економија. Да се није заратило, после богатих Јевреја на ред би дошли и други индустријалци, па чак и најчистији аријевци. Једноставно, такав систем није могао другачије да функционише до вампиризмом. У односу на брутално-тупаве бољшевике који су одмах све отели и упропастили, па је народ умирао од глади, немачки нацисти су донекле ефикаснији јер су разумели да је боље да привредна предузећа воде привредници, а не страначки билмези. Тако у Хитлеровом Рајху држава се не бави производњом директно, већ само наређује власницима капитала шта да производе. Уколико се и догоди да се држава непосредно бави производњом, то је више изузетак него правило. Фашистичка држава се не бави само давањем дозвола за рад предузетницима, а да онда предузетници слободно производе за тржиште, већ предузетници морају производити само оно што им држава нареди па макар то и не доносило профит. Упркос томе што бизнисмен прави губитак, а не профит, он не сме обуставити производњу јер је и за обуставу производње потребна дозвола власти. Рајман цитира речи једног бизнисмена: "Не можете ни замислити шта све држава сада контролише и колико су велика њихова овлашћења. Најгоре у свему томе је њихова неукост и потпуна незаинтересованост; осим дистрибуције богатства ништа друго њих не интересује. Да би схватили постојећи економски систем неки бизнисмени су чак почели да изучавају марксистичку теорију... У садашњи систем не сумњању само они који су или превише млади, или превише глупи, или они који су системски привилеговани". Овакве фашистичке клипане и неваљалце (млад/глуп/привилегован), ми смо препознавали у полуписменим тито-комунистичким "политичким комесарима" из забити "Мрдуше Доње".
***
Са победоносним завршетком Првог светског рата није елиминисана геноцидна идеологија "Срби морају нестати". На против, лукава Монархија је посејала семе зла и међу Србима. Као што је 1914-те Аустроугарска започела један вид биолошког рата остављајући приликом убрзаног повлачења на нашој територији своје тифусаре, тако је укупну своју антисрпску стратегију допунила максимом "Србе на Србе". Терали су "своје" Србе на Србијанце.
“… Ружна и цинична Монархија успела је да затрује добре нагоне Словена. И Личанин, и Хрват, и Словенац, и Војвођанин, и сви остали, показали су у овоме рату једну ниску мржњу на земљу слободе… Хрвати који не изилазе из ванредних режима, опљачкани и деградирани и пред Бечом и пред Пештом, пуцали су на свој Исток, а (Србин) Личанин, који у Аустрији може бити само пандур или подерани исељеник, бранио је свога госу… Уместо да на аустријску објаву рата Србији одговоре крвавим незадовољством, аустријски Словени пошли су на Србију с ропском мржњом…“
У западних Срба уистину је усађена нека невероватна робовска свест. И узалуд им је војвода Вук чупао уши не би ли их призвао националној свести.
Академик Љубомир Стојановић износи један карактеристичан случај који се збио у Мачви, а који се тиче разочараности легендарног војводе Вука у неспремност заробљених Срба у аустроугарским униформама да се јаве у добровољце. Кад је он, после једне љуте битке, из гомиле заробљеника издвојио Србе на једну страну и позвао их да уђу у састав његове јединице – нико, ама баш нико, није хтео да се позиву одазове. Рањен у десну руку, војвода Вук је тада левом руком једном од тих заробљеника – „отчупао уво“.
Кад једном падне братска крв, јаз се продубљује и тешко се дубоке ране после лече. Било је и других метода. У току рата 1914-1918. Аустроугарска је расписала серију "ратних зајмова". У овим кампањама пречански Срби нису у опште заостајали по ентузијазму за Аустријанцима или Мађарима. О овом непријатном феномену се у главном ћути. Још горе, један од главних промотера ових зајмова је била (volens-nolens) Српска православна црква у АУ монархији. Дакако, уложени новци са добрим интересом су пропали поразом и нестанком Аустроугарске. Ударац по шлајпику многе Пречане је врло заболео, више од реквизиције црквених звона. Не ради се о томе да су пречански Срби потпуно изгубили национално осећање, већ да је деценијама народни идентитет нагризан па је полако пропадао. Што су народне групе биле удаљеније од матице, тровање је боље успевало. Све укупно, створено је плодно тло за сејање сваковрсних "антисрбијанских" идеологија.
Догађаји су се даље одвијали вратоломном брзином. Краљевина Југославија није успела ни да се као држава консолидује, наишла је Светска економска криза, а са свих страна на границама су се појавиле претеће фашистичке државе.
У Мађарској је дошао на власт ординарни аустроугарски зликовац и подлац Миклош Хорти. На какве је тај марифетлуке био спреман у свом великомађарском шовинизму, већ смо потсећали. Поменућемо још да је ова нацистички перјар био уважени сведок сарадник, не и окривљени, на Нирнбершком процесу који је спроведен као ритуал гутања жабе. Коначно, под владавином нео-фашистичког мађарског председника Виктора Орбана, Миклош Хорти је дискретно рехабилитован.
У Аустрији је међутим ствар ишла много трауматичније. Аустрофашизам је конзумирао све најгоре фиксације генетски деформисаних (услед родбинских сексуалних веза) Хабзбурговаца, супер-шовинизам особито. Тај политички "одбрамбени механизам" надограђен је најгором варијантом националног социјализма. Једино, нису хтели да се утопе у опште-Германско море.
Аустрија, година је 1934. Тешка времена за чланове и симпатизере Њемачке националсоцијалистичке радничке странке. Канцелар Engelbert Dollfuss је актом од 1. свибња прогласио једностраначку државу, на челу с Домовинском фронтом (Vaterländische Front). Укинути су у бити слободни избори, а Долфус је у најужој спрези с Католичком црквом прописао државну идеологију, темељену на Светом писму, антисемитизму лигеровског, традиционално-бечког типа, радикалном популизму, корпоративизму и симболичкој ликвидацији свих мањина. Тако је настао аустрофашизам, којим се традиционална Аустрија, опустошена распадом Хабсбуршког империја, покушала заштитити од Хитлерове агресивне пангерманске политике и масама неуспоредиво привлачнијег националсоцијализма...Уведен је Ständestaat, којим је, заправо, суспендиран капиталистички сустав, а држава се поставила између власника средстава за производњу и радника. Тиме су покушали отићи корак даље од онога што је учинио Хитлер, и учинити своју државу привлачном потлаченој радничкој класи…
И још нешто: Долфус је успоставио братске везе с Бенитом Мусолинијем, који му је гарантирао неку врсту савезништва у дипломатским надгорњавањима с Нијемцима
Због Аустрије, замало да зарате Хитлер и Мусолини. Чвор је решила несретна Етиопија. Када је после слома Аустроугарске формирана Немачка Аустрија, њен је привремени парламент изгласао уједињење са Немачком. Савезници (нарочито Француска и Италија) су се успротивиле аншлусу, тако да је забрана аншлуса ушла у уговоре о миру са Немачком (чл.80) и са Аустријом (чл.88). У прво време за аншлус су се залагали првенствено у Социјалдемократској партији, али је тај интерес нагло опао доласком Адолфа Хитлера на власт у Немачкој и када је обновљена кампања за аншлус они су били одлучно против. Против је била и владајућа странка хршићанских социјалиста. Са друге стране су били аустријски нацисти који су од тада почели страсно да заговарају то уједињење.
Аустријски нацисти су у дослуху са немачким нацистима покушали да 25. јула 1934. изврше пуч, оснују нацистичку владу, прогласе аншлус и том приликом су убили аустријског канцелара Долфуса. Хоћемо ли због трагичног краја Долфуса назвати "антифашистом"?
Преврат није успео јер је интервенисала војска, а Италија је концентрисала трупе на Бренеру (Brenneru), спремна да се због Аустрије бије са Немачком. У време италијанско-етиопског рата је дошло до зближавања Италије и Немачке, која је помогла Италији да издржи санкције, и Мусолини је променио свој став према аншлусу. Тако уз његову сагласност Аустрија 11. јула 1936. закључује са Немачком уговор којим се обавезује да ће у својој политици водити рачуна да је Аустрија држава немачког народа.
И тако, расцветао се Плави различак, симбол аустријских нациста, који је био толико плав да је био црн и у сукобу са аустријским фашистима је победио. "Ожалошћена" Аустрија је једва дочекала Хитлера.
Адолф Хитлер је 11. марта 1938. у 20.45 издао наређење Осмој армији: „Ослободити Остмарк (нацистички назив за „немачку покрајину Аустрију”) и припојити Рајху”. Неколико сати касније, у 4.30 часова ујутро, 200.000 војника Вермахта прекорачило је немачко-аустријску границу, а Луфтвафе је са 200 авиона бомбардовала земљу – бацајући три стотине милиона летака, уместо бомби. О недостатку озбиљнијег отпора "окупатору" сведочи податак да је Адолф Хитлер 12. марта, само неколико сати после почетка ратних операција, отвореним аутомобилом прешао мост преко реке Ин и уз звуке црквених звона ушао у родни град Браунау. Путовање је наставио у темпу свечаног дефилеа, од Браунауа до Линца, а уз магистрални пут су се Аустријанци распоредили у шпалире са обе стране друма, дуге по 125 километара...
Тек тада су аустрофашисти са беџом плавог различка на крагни показали за шта су све способни, тако да су понекад и пристојнији нацисти узмицали с осећајем згрожености.
Ништа то није сметало да Ото фон Хабзбург, син бившег аустријског цара, устврди да је "Аустрија била прва жртва нацизма". Какав цинизам! То је исти Ото фон Хабзбург који је најгорљивији подржавалац ЕУ, инспиратор и ментор најгорих војвођанских сепаратиста и антисрбијанских шовиниста. У осталом, све анкете указују да је и данас аустрофашизам чврсто укорењен у душу Аустријанаца.
Адолф Хитлер је 11. марта 1938. у 20.45 издао наређење Осмој армији: „Ослободити Остмарк (нацистички назив за „немачку покрајину Аустрију”) и припојити Рајху”. Неколико сати касније, у 4.30 часова ујутро, 200.000 војника Вермахта прекорачило је немачко-аустријску границу, а Луфтвафе је са 200 авиона бомбардовала земљу – бацајући три стотине милиона летака, уместо бомби. О недостатку озбиљнијег отпора "окупатору" сведочи податак да је Адолф Хитлер 12. марта, само неколико сати после почетка ратних операција, отвореним аутомобилом прешао мост преко реке Ин и уз звуке црквених звона ушао у родни град Браунау. Путовање је наставио у темпу свечаног дефилеа, од Браунауа до Линца, а уз магистрални пут су се Аустријанци распоредили у шпалире са обе стране друма, дуге по 125 километара...
Тек тада су аустрофашисти са беџом плавог различка на крагни показали за шта су све способни, тако да су понекад и пристојнији нацисти узмицали с осећајем згрожености.
Ништа то није сметало да Ото фон Хабзбург, син бившег аустријског цара, устврди да је "Аустрија била прва жртва нацизма". Какав цинизам! То је исти Ото фон Хабзбург који је најгорљивији подржавалац ЕУ, инспиратор и ментор најгорих војвођанских сепаратиста и антисрбијанских шовиниста. У осталом, све анкете указују да је и данас аустрофашизам чврсто укорењен у душу Аустријанаца.
Није дуго потрајало, Словенци су исто тако дочекали Хитлера у Марибору. Али немојте случајно спомињати Словенцима да је након овог оргазмичког дочека Хитлера, десетине хиљада њихових сународника због не-аријевства протерано у Србију, па су их србијански сељаци под чизмом окупације чували и хранили. Немојте, јер ће нас оптужити да смо заправо били сарадници нациста који су Словенце приморавали на "робовски рад у пољима".
Како су нацисти дочекани и у Загребу остаће у историји запамћено због искрене срдачности и опште еуфорије. Четири године касније, слично су дочекали партизане, како и доликује срдачним Загрепчанима који су по свом скромном признању у Другом светском рату два пута победили.
***
Фашизам-бољшевизам је почео да разара државу и изнутра. Решења српског националног питања по рецепту великомађарског комунистичког шовинисте из Коминтерне, Беле Куна, беше истоветно фашистичком концепту. Где год се окренеш, ничег доброг за Србе.
Трагични преломни моменат се догодио 1928. године када је Краљ Александар хтео да "ампутира Словеначку и Хрватску" и тако се се реши већине фашиста. Супротно српским интересима поставили су се Срби из западних крајева којима ни "тргање ушију" није помогло да се дозову памети, остајући слепо и безразумно одани Хрватима. Биографија Светозара Прибићевића је слика потуљеног Аустроугара "...Његовом политичком угледу није превише наудило суђење тројици његове браће, у монтираном велеиздајничком процесу (1908), који се завршио дугогодишњим робијама за двојицу браће. Врло брзо, 1910. овај процес је обустављен, а учесници помиловани. У време Првог светског рата водио је опортунистичку политику (то би отприлике било ово :"Припадници „докнадног“ батаљона били су углавном добровољци. Међу њима, како се тврди с много уверљивости, налазио се и познати првак Хрватско-српске коалиције и крупна политичка фигура у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца – Србин Светозар Прибићевић."), али се пред слом двојне Аустроугарске монархије прикључио Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба и постао његов потпредседник." Његова "Самостална демократска странка" укључив и сестрића Теслиног Саву Косановића, је свим срцем стала уз Диду Кватерника и Анту Павелића. Затим су, након усташког погрома над њиховим рођацима, прилазили Титу и утопили се у КПЈ, све борећи се против "србијанског хегемонизма".
Врло тешко је одредити шта је фашизам, али је неупоредиво теже дефинисати антифашизам. Изгледа да је у питању китњасти буздован за ликвидацију непоћудних, без икаквог суштинског значења. Или се може рећи да је антифашизам више питање тајминга у промени политичког табора, него уверења.
КПЈ је између два рата тесно сарађивала са усташама и свим другим унутрашњим фашистичким и шовинистичким организацијама...
Познато је да је комунистичка како пропагандна тако и оружано-револуционарна акција врло еластична, и да се према Лењиновом учењу никада не сме држати крутих шаблона, већ треба да увек опортунистички искоришћава сваку дату ситуацију хватајући „актуелну карику револуционарног ланца”. Пактирање и сарадња са свим елементима који могу припомоћи да се дође до циља, не само да су дозвољени по комунистичким доктринама, већ је то заповест комунистичке праксе.
Позната је још од пре рата на нашем југословенском подручју сарадња између КПЈ и толиких многих иредентистичких покрета, међу којима само да споменемо ВМРО, црногорске федералисте, хрватски франковачки покрет, па и саме словеначке клерикалце. Да би ова сарадња на рушењу постојећег облика државе била што тешња и успешнија, КПЈ основала је чак и посебне КП за Македонију, Црну Гору, Хрватску и Словенију. Теоријски /фингирани/, духовни и политички јаз који је постојао између Комунистичке партије и ових покрета ништа није спречавао КП да верна учењу Лењинизма у овој сарадњи „хвата актуелну карику”.
Зашто да Комунистичка партија и сада не поступа по истом начелу опортунизма налазећи у усташком покрету односно режиму доброг сарадника и помагача у борби против Српства и православља. Комунистичко гледиште овде је јасно. Искористити погодну ситуацију, а после се оборити и на самог савезника, по начелу „ко кога”.
---
Оно што нису разумели "српски комунисти" је да за Тита и његово поверљиво окружење "комунизам-лењинизам" није био циљ, већ средство за реализацију аустрофашизма. Питање без одговора остаће шта у опште било који Србин који није патолошки зликовац, манијак или потпуна хуља у опште има да размишља какве је природе колаборација са усташама и свим другим србождерима уваљаним у српску крв? Цео, и онако подли бољшевички концепт, "југословенски" аустрофашисти су окренули наглавачке. Отуда, све унутар-партијске борбе у КПЈ/СКЈ се суштински своде на ликвидацију бољшевика, сплеткарењем, од Филипа Филиповића (иначе класичног издајника који је 1921. покушао атентат на краља Александра Карађорђевића), Симе Марковића, Милана Горкића па надаље, или су чишћени дојавама и "провалама" окупатору попут Мустафе Голубића... Конц-логор Голи Оток је симбол тог унутар-партијског аустрофашистичког обрачуна са бољшевицима. У томе су им од особите помоћи били српски корисни идиоти, који су на крају и сами шутнути у стражњицу, попут Александра Ранковића, Добрице Ћосића или Коче Поповића. Титови сарадници и људи од највећег поверења су били Јосип Копинич, Иван Крајачић, Едвард Кардељ, др Иван Рибар, Антун Аугустинчић, Мирослав Крлежа, Владимир Велебит, др Јосиф Смодлака, Сулејман Филиповић, Фрања Фиола, Божидар Маговец, Стане Доланц... Све људи за које не може са сигурношћу да се утврди да ли су више радили за КПЈ или за про-фашистичке или класичне фашистичке организације, али да су зорно радили и за једне и за друге или треће, нема спора.
***
Смртни ударац српству је задат у уторак, 9. октобра 1934. године, у Марсељу испред Палате Бурзе, у 16 часова и 20 минута. Тада је у здруженом фашистичком атентату убијен наш краљ Александар I Карађорђевић. После његове смрти Срби су изгубили на погибељној историјској ветрометини један свој глави ослонац. Да је од свих српских непријатеља наш херојски Краљ нанишањен као највећа препрека у реализацији намера, доказује да су његову главу тражили Моша Пијаде, Стаљин, Мусолини, Хорти, Хитлер, Павелић и ко зна још ко.
Колико је мрачна позадина атентата доказује и чињеница да ни 80 година после убиства краља Александра Карађорђевића 1934. у Марсељу извештај француске државне комисије која је истраживала овај злочин није постао доступан јавности. Према прозирним документима, може се лако бранити идеја да је убиство краља Александра први удружени европски пројекат. Без сарказма, али са најдубљим презиром, Србија би требала да предложи да се 9. октобар 1934. прогласи за Дан Уједињене Европе.
После "опсежне истраге" какве познајемо и данас када су у питању расистички усмерени злочини према Србима, Мађарска је "строго опоменута" а Италија ни то. Да неко спомене тадашњег америчког љубимца Хитлера, ни случајно. Мада, има врло солидних доказа да је Немачка уплетена у злочин. Неспорно је да је капетан Ханс Шпајдел помоћник војног аташеа при Немачком посланству у Паризу, за кога историчар Волков наводи да је био умешан у атентат на краља Александра, током Другог светског рата постао је Хитлеров генерал и начелник штаба Петог армијског корпуса на источном фронту, а затим начелник штаба Ромелове групе армија Б у Француској. После рата је успоставио тесне везе с Конрадом Аденауером и имао водећу улогу у обнављању Бундесвера, чији је први генерал био. У априлу 1957. постављен је за команданта копнених снага НАТО у централној Европи.
Лако се може успоставити паралела између ликвидације Франца Фердинанда - који (атентат) се терети за изазивање светског рата, и атентата на Суверена народа који је поднео тешке губитке у том Првом рату. Овај пут, убиство једног европског краља није изазвао ништа до једва приметног циничног осмеха на леденим лицима и куцкање кристалним чашама "уздравље" на истим европским дворовима. Ми ћемо стати на становишту да свакако те европске "камене фаце" у опште нису биле у својој имбецилности свесне куд су (и) овим убиством гурали свет.
Фашисти и бољшевици су отада били сигурни да могу да ударе где и кога хоће, да узму шта и колико им треба. И увек ће наћи саучеснике међу мањим народима, који ће им бити од помоћи. Како то функционише показаћемо на примеру нацистичког комадања Чехословачке 1938. У том комадању као мала хијена учествовала је и Пољска, док је цео свет немо гледао растргавање једне државе. Затим је и сама хијена дошла на ред. Е, сад се променио распоред у политичком коцкарском шпилу, и Пољска је постала оличење страдања - што и јесте била, само не би се десило да су антифашисти били бар мало бољи од фашиста.
***
Док је КПЈ ковала сарадњу са усташама, ВМРО и сличнима, и подржавала пакт Стаљина и Хитлера, Димитрије Љотић упозорава на катаклизму у коју свет вуку Хитлер, Стаљин и Мусолини..." Док ово пишемо видимо несрећу, да се Европи спрема: пустош, огањ, крв и сузе, печал велику." Док КПЈ подржава усташке "устанке" Љотићева гласила опомињу на усташке злочине. И ко је тада био фашиста, а ко антифашиста?
Но, ако је српска трагедија у току каснијег рата одвела Љотића на пут квислиншке колаборације, шта ћемо са Титовим "комунистима", који су до напада Хитлера на СССР сасвим лепо сарађивали са нацистима, уз чију широкогруду помоћ су с пролећа 1941. (као савезници) убачени у Србију да заваде окупирани али непокорени српски народ. Затим су направили чувени Мартовски договор са НДХ и Немцима, па су им и директно прискакали у помоћ, као у случају напада ЈВуО на Сарајево 1943. Нигде партизани нису могли да се одрже као значајна војна снага, већ само као мале терористичке групе, сем на територији НДХ. И ко је ту фашиста, а ко антифашиста?
Или, да илуструјемо са неколико појединачних примера: Већ поменути Сулејман Филиповић био је часником НДХ 41 месец (током којих је вршио покоље над Србима у Фочи и Горажду), а партизански официр последњих осам месеци рата. И такав је "антифашиста", а они који су се против њега борили 49 месеци на челу са генералом Михаиловићем су "фашисти"? М. Месић је код Павелића био само пуковник, код Тита генерал на одговорном задатку масакрирања сељака у Поморављу. Они други, окићени ордењем у одбрани Срба од Аустроугарског геноцида, пуковник Гавриловић и војвода Бојовић су умлаћивани... И ту више не морамо постављати питање ко је у ствари фашиста а ко антифашиста.
Ако се сагледа целокупно, ево ускоро стогодишње деловање КПЈ/СКЈ, једва да се може напабирчити пар година какве-такве њихове антифашистичке борбе - мада знамо да ни то није била искрена антифашистичка борба већ отимање за власт, обавезно уз пратеће бестијалне масовне злочине и пљачку. Целокупну накнадну комунистички "историографију" прати огромна количина хипермнезије, односно "вишка памћења". Све те борбе, јуриши, офанзиве и херојства су махом измишљотине. Свако мало у исповедима већ остарелих Титових сабораца испливавало је да је стари мајстор сплетки и ликвидација блокирао од страха у иоле тежој војничкој ситуацији. О томе његови саборци сведоче за Ужице, Сутјеску, Дрвар... Најбоље се осећао када је из Дрвара утекао у Бари где је између осталих бројних државничких обавеза провео невероватно дуго времена у поверљивом разговору са папом Пио XII (главним архитектом "штакорских канала"), затим се са Енглезима опорављао на Вису уз додатно осигурање својих 20.000 партизана. Истовремено, на Сремском фронту је изгинуло "после десетотдневне обуке" десетине хиљада србијанских дечака - више него партизана у свим "непријатељским офанзивама" заједно. После су снимали измишљене филмске "епопеје" и популарне народске ТВ-серије "Куда иду дивље свиње" и ненадмашне "Отписане", мада су сви ти хероји и јуначки подвизи заправо "Дописани".
Све су "савезници" знали, али Истина је стрељана: Роберт Мекдауел, амерички обавештајац који је 1944. године имао мисију на Балкану, по повратку у САД смењен је са места шефа Оделења за југоисточну Европу. А 1970. године југословенска Амбасада у САД тражи од америчких власти да се проф. Роберт Мекдауел осуди на смрт, а његова књига "Стрељање истине" заплени и спали. ЦИА је забранила штампање ове књиге, а Роберт Мекдауел је у страху за свој живот, предао своје рукописе пријатељу Мајклу Благојевићу са препоруком "Уради шта можеш да истина изађе на видело". Тако је после 42 године истина изашла на видело, када више никог није интересовала.
Тако је то са српским антифашистичким савезницима - забране истину о убиству краља Александра, забране истину о генералу Михаиловићу кога одликују за антифашистичку борбу па затим дозволе Титу да га ликвидира. Анти Павелићу и Миклошу Хортију, није пала длака с главе.
У првим годинама после рата Срби су превођени у фашисте. У супротном смеру су "вишком историје" ишли читави народи и државе са запада Европе, Французи на пример, али и мали балкански народи на челу са Хрватима.
У замршеној трговини СССР-В. Британија-УСА-Ватикан, испречила се Србија - једина европска држава која је истовремено била и антифашистичка и антибољшевичка. Никоме није одговарао опстанак такве државе. Тито се у тој политичкој трговини нашао као минимум заједничких интереса. Направили су за њега државу са ограниченим роком трајања, у којој је српски народ раскомадан. Тито је добио аусвајс за коначно решење српског питања по аустрофашистичком моделу.
Черчил, након што је похвалио Србе да су "спасли своју душу" бацио их је у чељуст Титу, уз образложење да лично нема намеру да "тамо", у "комунистичкој" Југославији, живи...
Како су нацисти дочекани и у Загребу остаће у историји запамћено због искрене срдачности и опште еуфорије. Четири године касније, слично су дочекали партизане, како и доликује срдачним Загрепчанима који су по свом скромном признању у Другом светском рату два пута победили.
***
Фашизам-бољшевизам је почео да разара државу и изнутра. Решења српског националног питања по рецепту великомађарског комунистичког шовинисте из Коминтерне, Беле Куна, беше истоветно фашистичком концепту. Где год се окренеш, ничег доброг за Србе.
Трагични преломни моменат се догодио 1928. године када је Краљ Александар хтео да "ампутира Словеначку и Хрватску" и тако се се реши већине фашиста. Супротно српским интересима поставили су се Срби из западних крајева којима ни "тргање ушију" није помогло да се дозову памети, остајући слепо и безразумно одани Хрватима. Биографија Светозара Прибићевића је слика потуљеног Аустроугара "...Његовом политичком угледу није превише наудило суђење тројици његове браће, у монтираном велеиздајничком процесу (1908), који се завршио дугогодишњим робијама за двојицу браће. Врло брзо, 1910. овај процес је обустављен, а учесници помиловани. У време Првог светског рата водио је опортунистичку политику (то би отприлике било ово :"Припадници „докнадног“ батаљона били су углавном добровољци. Међу њима, како се тврди с много уверљивости, налазио се и познати првак Хрватско-српске коалиције и крупна политичка фигура у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца – Србин Светозар Прибићевић."), али се пред слом двојне Аустроугарске монархије прикључио Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба и постао његов потпредседник." Његова "Самостална демократска странка" укључив и сестрића Теслиног Саву Косановића, је свим срцем стала уз Диду Кватерника и Анту Павелића. Затим су, након усташког погрома над њиховим рођацима, прилазили Титу и утопили се у КПЈ, све борећи се против "србијанског хегемонизма".
Врло тешко је одредити шта је фашизам, али је неупоредиво теже дефинисати антифашизам. Изгледа да је у питању китњасти буздован за ликвидацију непоћудних, без икаквог суштинског значења. Или се може рећи да је антифашизам више питање тајминга у промени политичког табора, него уверења.
КПЈ је између два рата тесно сарађивала са усташама и свим другим унутрашњим фашистичким и шовинистичким организацијама...
Познато је да је комунистичка како пропагандна тако и оружано-револуционарна акција врло еластична, и да се према Лењиновом учењу никада не сме држати крутих шаблона, већ треба да увек опортунистички искоришћава сваку дату ситуацију хватајући „актуелну карику револуционарног ланца”. Пактирање и сарадња са свим елементима који могу припомоћи да се дође до циља, не само да су дозвољени по комунистичким доктринама, већ је то заповест комунистичке праксе.
Позната је још од пре рата на нашем југословенском подручју сарадња између КПЈ и толиких многих иредентистичких покрета, међу којима само да споменемо ВМРО, црногорске федералисте, хрватски франковачки покрет, па и саме словеначке клерикалце. Да би ова сарадња на рушењу постојећег облика државе била што тешња и успешнија, КПЈ основала је чак и посебне КП за Македонију, Црну Гору, Хрватску и Словенију. Теоријски /фингирани/, духовни и политички јаз који је постојао између Комунистичке партије и ових покрета ништа није спречавао КП да верна учењу Лењинизма у овој сарадњи „хвата актуелну карику”.
Зашто да Комунистичка партија и сада не поступа по истом начелу опортунизма налазећи у усташком покрету односно режиму доброг сарадника и помагача у борби против Српства и православља. Комунистичко гледиште овде је јасно. Искористити погодну ситуацију, а после се оборити и на самог савезника, по начелу „ко кога”.
---
Оно што нису разумели "српски комунисти" је да за Тита и његово поверљиво окружење "комунизам-лењинизам" није био циљ, већ средство за реализацију аустрофашизма. Питање без одговора остаће шта у опште било који Србин који није патолошки зликовац, манијак или потпуна хуља у опште има да размишља какве је природе колаборација са усташама и свим другим србождерима уваљаним у српску крв? Цео, и онако подли бољшевички концепт, "југословенски" аустрофашисти су окренули наглавачке. Отуда, све унутар-партијске борбе у КПЈ/СКЈ се суштински своде на ликвидацију бољшевика, сплеткарењем, од Филипа Филиповића (иначе класичног издајника који је 1921. покушао атентат на краља Александра Карађорђевића), Симе Марковића, Милана Горкића па надаље, или су чишћени дојавама и "провалама" окупатору попут Мустафе Голубића... Конц-логор Голи Оток је симбол тог унутар-партијског аустрофашистичког обрачуна са бољшевицима. У томе су им од особите помоћи били српски корисни идиоти, који су на крају и сами шутнути у стражњицу, попут Александра Ранковића, Добрице Ћосића или Коче Поповића. Титови сарадници и људи од највећег поверења су били Јосип Копинич, Иван Крајачић, Едвард Кардељ, др Иван Рибар, Антун Аугустинчић, Мирослав Крлежа, Владимир Велебит, др Јосиф Смодлака, Сулејман Филиповић, Фрања Фиола, Божидар Маговец, Стане Доланц... Све људи за које не може са сигурношћу да се утврди да ли су више радили за КПЈ или за про-фашистичке или класичне фашистичке организације, али да су зорно радили и за једне и за друге или треће, нема спора.
***
Смртни ударац српству је задат у уторак, 9. октобра 1934. године, у Марсељу испред Палате Бурзе, у 16 часова и 20 минута. Тада је у здруженом фашистичком атентату убијен наш краљ Александар I Карађорђевић. После његове смрти Срби су изгубили на погибељној историјској ветрометини један свој глави ослонац. Да је од свих српских непријатеља наш херојски Краљ нанишањен као највећа препрека у реализацији намера, доказује да су његову главу тражили Моша Пијаде, Стаљин, Мусолини, Хорти, Хитлер, Павелић и ко зна још ко.
Колико је мрачна позадина атентата доказује и чињеница да ни 80 година после убиства краља Александра Карађорђевића 1934. у Марсељу извештај француске државне комисије која је истраживала овај злочин није постао доступан јавности. Према прозирним документима, може се лако бранити идеја да је убиство краља Александра први удружени европски пројекат. Без сарказма, али са најдубљим презиром, Србија би требала да предложи да се 9. октобар 1934. прогласи за Дан Уједињене Европе.
После "опсежне истраге" какве познајемо и данас када су у питању расистички усмерени злочини према Србима, Мађарска је "строго опоменута" а Италија ни то. Да неко спомене тадашњег америчког љубимца Хитлера, ни случајно. Мада, има врло солидних доказа да је Немачка уплетена у злочин. Неспорно је да је капетан Ханс Шпајдел помоћник војног аташеа при Немачком посланству у Паризу, за кога историчар Волков наводи да је био умешан у атентат на краља Александра, током Другог светског рата постао је Хитлеров генерал и начелник штаба Петог армијског корпуса на источном фронту, а затим начелник штаба Ромелове групе армија Б у Француској. После рата је успоставио тесне везе с Конрадом Аденауером и имао водећу улогу у обнављању Бундесвера, чији је први генерал био. У априлу 1957. постављен је за команданта копнених снага НАТО у централној Европи.
Лако се може успоставити паралела између ликвидације Франца Фердинанда - који (атентат) се терети за изазивање светског рата, и атентата на Суверена народа који је поднео тешке губитке у том Првом рату. Овај пут, убиство једног европског краља није изазвао ништа до једва приметног циничног осмеха на леденим лицима и куцкање кристалним чашама "уздравље" на истим европским дворовима. Ми ћемо стати на становишту да свакако те европске "камене фаце" у опште нису биле у својој имбецилности свесне куд су (и) овим убиством гурали свет.
Фашисти и бољшевици су отада били сигурни да могу да ударе где и кога хоће, да узму шта и колико им треба. И увек ће наћи саучеснике међу мањим народима, који ће им бити од помоћи. Како то функционише показаћемо на примеру нацистичког комадања Чехословачке 1938. У том комадању као мала хијена учествовала је и Пољска, док је цео свет немо гледао растргавање једне државе. Затим је и сама хијена дошла на ред. Е, сад се променио распоред у политичком коцкарском шпилу, и Пољска је постала оличење страдања - што и јесте била, само не би се десило да су антифашисти били бар мало бољи од фашиста.
***
Док је КПЈ ковала сарадњу са усташама, ВМРО и сличнима, и подржавала пакт Стаљина и Хитлера, Димитрије Љотић упозорава на катаклизму у коју свет вуку Хитлер, Стаљин и Мусолини..." Док ово пишемо видимо несрећу, да се Европи спрема: пустош, огањ, крв и сузе, печал велику." Док КПЈ подржава усташке "устанке" Љотићева гласила опомињу на усташке злочине. И ко је тада био фашиста, а ко антифашиста?
Но, ако је српска трагедија у току каснијег рата одвела Љотића на пут квислиншке колаборације, шта ћемо са Титовим "комунистима", који су до напада Хитлера на СССР сасвим лепо сарађивали са нацистима, уз чију широкогруду помоћ су с пролећа 1941. (као савезници) убачени у Србију да заваде окупирани али непокорени српски народ. Затим су направили чувени Мартовски договор са НДХ и Немцима, па су им и директно прискакали у помоћ, као у случају напада ЈВуО на Сарајево 1943. Нигде партизани нису могли да се одрже као значајна војна снага, већ само као мале терористичке групе, сем на територији НДХ. И ко је ту фашиста, а ко антифашиста?
Или, да илуструјемо са неколико појединачних примера: Већ поменути Сулејман Филиповић био је часником НДХ 41 месец (током којих је вршио покоље над Србима у Фочи и Горажду), а партизански официр последњих осам месеци рата. И такав је "антифашиста", а они који су се против њега борили 49 месеци на челу са генералом Михаиловићем су "фашисти"? М. Месић је код Павелића био само пуковник, код Тита генерал на одговорном задатку масакрирања сељака у Поморављу. Они други, окићени ордењем у одбрани Срба од Аустроугарског геноцида, пуковник Гавриловић и војвода Бојовић су умлаћивани... И ту више не морамо постављати питање ко је у ствари фашиста а ко антифашиста.
Ако се сагледа целокупно, ево ускоро стогодишње деловање КПЈ/СКЈ, једва да се може напабирчити пар година какве-такве њихове антифашистичке борбе - мада знамо да ни то није била искрена антифашистичка борба већ отимање за власт, обавезно уз пратеће бестијалне масовне злочине и пљачку. Целокупну накнадну комунистички "историографију" прати огромна количина хипермнезије, односно "вишка памћења". Све те борбе, јуриши, офанзиве и херојства су махом измишљотине. Свако мало у исповедима већ остарелих Титових сабораца испливавало је да је стари мајстор сплетки и ликвидација блокирао од страха у иоле тежој војничкој ситуацији. О томе његови саборци сведоче за Ужице, Сутјеску, Дрвар... Најбоље се осећао када је из Дрвара утекао у Бари где је између осталих бројних државничких обавеза провео невероватно дуго времена у поверљивом разговору са папом Пио XII (главним архитектом "штакорских канала"), затим се са Енглезима опорављао на Вису уз додатно осигурање својих 20.000 партизана. Истовремено, на Сремском фронту је изгинуло "после десетотдневне обуке" десетине хиљада србијанских дечака - више него партизана у свим "непријатељским офанзивама" заједно. После су снимали измишљене филмске "епопеје" и популарне народске ТВ-серије "Куда иду дивље свиње" и ненадмашне "Отписане", мада су сви ти хероји и јуначки подвизи заправо "Дописани".
Све су "савезници" знали, али Истина је стрељана: Роберт Мекдауел, амерички обавештајац који је 1944. године имао мисију на Балкану, по повратку у САД смењен је са места шефа Оделења за југоисточну Европу. А 1970. године југословенска Амбасада у САД тражи од америчких власти да се проф. Роберт Мекдауел осуди на смрт, а његова књига "Стрељање истине" заплени и спали. ЦИА је забранила штампање ове књиге, а Роберт Мекдауел је у страху за свој живот, предао своје рукописе пријатељу Мајклу Благојевићу са препоруком "Уради шта можеш да истина изађе на видело". Тако је после 42 године истина изашла на видело, када више никог није интересовала.
Тако је то са српским антифашистичким савезницима - забране истину о убиству краља Александра, забране истину о генералу Михаиловићу кога одликују за антифашистичку борбу па затим дозволе Титу да га ликвидира. Анти Павелићу и Миклошу Хортију, није пала длака с главе.
У првим годинама после рата Срби су превођени у фашисте. У супротном смеру су "вишком историје" ишли читави народи и државе са запада Европе, Французи на пример, али и мали балкански народи на челу са Хрватима.
У замршеној трговини СССР-В. Британија-УСА-Ватикан, испречила се Србија - једина европска држава која је истовремено била и антифашистичка и антибољшевичка. Никоме није одговарао опстанак такве државе. Тито се у тој политичкој трговини нашао као минимум заједничких интереса. Направили су за њега државу са ограниченим роком трајања, у којој је српски народ раскомадан. Тито је добио аусвајс за коначно решење српског питања по аустрофашистичком моделу.
Черчил, након што је похвалио Србе да су "спасли своју душу" бацио их је у чељуст Титу, уз образложење да лично нема намеру да "тамо", у "комунистичкој" Југославији, живи...
Коментари
Постави коментар