НИМБУСОВ ПОДРУМ

ТЕЖИНА ШКОЛОВАЊА ИЛИ ФАРСА ЈЕДНАКЕ ШАНСЕ Наиђ осмо на овај новинарски наслов: "POTRESNA ISPOVEST MINISTARKE: Evo šta je radila da bi preživela!" У напису се износи фрапантан детаљ: " У изјави за недељник "НИН" Брнабићева је причала о својим студентским данима у иностранству и Србији, а подвукла је да је током студирања морала да дели флајере на улици како би имала за школовање." Замислите! Као студенткиња МОРАЛА да дели флајере да би платила школовање?! Нико није платио школовање дељењем флајера. То је лаж. Да се оде на школовање у иностранство, треба нешто више, што нормални људи, средње и радничке класе, у главном не могу да омогуће својој деци. Изузетак су врсни таленти или политички талибанчићи на обуци. Оно што сигурно знамо је да Брнабићева није била никакав врсни таленат. Дакле није из средњег слоја и јесте талибанчић, што је доказала својом каснијом политичком и заташканом "пословном" каријером. Сасвим је могуће да је по

ЕНКЛАВА И ДУХ ФАУСТА Жива је рана Косовска. Неће и не сме никада зарасти. Не верујем људима који о Косову и Метохији пишу „хладне главе“ и са рационалне дистанце. Такви се већ у потаји погађају с Мефистом. Ја од беса и мучнине најчешће и не могу јасно да се изразим шта ми је на срцу. И док је тако, знам да ме нису сломили. Онај који „подједнако разуме патње обе стране“, већ је духовна скитница, надри-лекар, астролог, гутач ватре, фарисеј, разметљивац и салонски авантуриста, помиритељ кланог и кољача, који покорно чека у реду на Менфистоов грант. Не постоје на Косову и Метохији две стране које су једнако у страху и једнако мрзе. То је лаж која воња на нацизам. Још је Хитлер разумео да је филм најснажније средство масовне не-инвазивне лоботомије. Отуда, Србе „Западни пријатељи“ запели да преуме („Србима треба променити карактер“ - цитат из генерал-штаба НАТО) нарочито путем „филмске уметности“. Згадиле су ми се „франшизе“ поетских филмова о „забрањеним љубавима“,

О СРПСКОМ СТАНОВИШТУ Светислав Басара нас је даривао још једном својом салатаром кој ој с е у салон има декадентних културн их београдских кругова још тепа "кол у мна", мада такве вечите полуинтелектуалне колумнист е са каде нцом ради гутљаја у прислону з а шанком имате у свакој биртији са историјом , па ником не пада на памет да их назива културном елитом. У најновијој колумни "Српска салата" Басара се бави такође "колумном" трутовског колеге Саше Илића са "Пешчаника" "Културна кухиња " . У најкраћем, Илић се згражава над неком књигом "Ка српском ста новишту" у којој су поларизован и "свесрпски, у бити антихрватски програм спрам Југосфер е и Европск е униј е " . Заборавио је И лић да помене Аустроугарску, но нема везе. Кулминација згражавања Саше Илића је што с е нови министар културе и информација Владан Вукосављевић д рзнуо да напише предговор овом зборнику на читаве три и по стране. Т у га (Илића)

ФУДБАЛ КАО ОГЛЕДАЛО РОДИТЕЉА 1. УВОД Протеклих дана учмалу српску јавност узбуркало је убиство Александра Станковића званог Сале Мутави, припадника Партизанове групе навијача Јаничари. По неким изворима био је вођа ове групе, по другима, био је у рангу „пуковника“. Оно што смо могли сазнати из добро обавештених кругова, или лично се уверавајући сопственим очима, може се сажети у следеће: - Да се Јаничари не зову случајно тако, јер су у питању бивши „навијачи“ других клубова. Тако је до широке јавности допрло сазнање да је српски спорт изузетан по томе што не само у политици већ и у спорту постоје „прелетачи“, што је пракса непојмљива у нормалним земљама. Не само то, већ су се Јаничари наметнули као доминантна групација и то не само тако што су на Јужну трибину ушли као добро увежбана група пит-бул теријера, већ и зато што су руководству Партизана служили као обезбеђење. Партизанове челнике, где је узгредно питање зашто им у опште треба обезбеђење, чувају „навијачи“

СРЕЋА Како је слатко спавати, а још слађе бити од камена, док светом владају зло и срамота. Јован Дучић

УБИ НАС ПРЕСЛАБА РЕЧ Генерал Михаило Живковић, Командант одбране Београда Заповедник аустро-мађарских снага земунског региона, генерал-мајор Густав Гоља послао је преговарача са ултиматумом о предаји. "Главном команданту у Београду, Како бисте спасли српску престоницу од уништења артиљеријском ватром, ви се позивате на предају града. Командант највишег чина и његов штаб, као и градска управа, треба да се, од сада па за један сат, што значи пре шест сати ове вечери, појаве на перону у Земуну, смештеном на Дунаву. Густав Гоља, генерал-мајор Напомена: У случају да прихватате предају, нека се на Калемегдану уместо српског истакне бели барјак.” Одговор генерала Михаила Живковића: "ИДИ У ПИЧКУ МАТЕРИНУ!" Н емамо ми Срби у овом времену неку наро читу снагу. Али, има нас, није баш ни тако да смо сасвим одумрли. Убиће нас стидна потреба да се докажемо свима, и кусом и репатом, да смо начитани и културни а не безрепа стока , само наши "аргументи&q