НИМБУСОВ ПОДРУМ

  Данас, 13. октобра 2021 године, вест са Косова и Метохије: Падају Срби под бојевом муницијом: Сведок описује драму која се управо одиграла. Србин тешко рањен у Звечану, упуцан с леђа, има још повређених. I На Косову Шиптари опет убијају Србе. Где су сада Вучићеви бојовници? Нису нигде. Нема их. Нису силни каве их познајемо. Немају кад да србују. О свом послу су забављени. Чекају да прође. Да се баци у заборав новом афером око Ђиласа и абортусом певаљке. Друкчије не може бити. Полусвет коме је свест одређена у три кардиналне тачке: А) у се; Б) на се; Ц) пода се; не може ни да замисли шта је "поштење", која је вредност "слободе" или чему служи "Косовски завет", не да му такве ствари одређују понашање. Да су друкчији, СНС не би постојао, а Вучићи би жвакали лук у апсанама, као и раније. Оно "Српски свет" и "нећемо се дјелит'", служи да је њима добро а друге да шаљу у смрт. II   Да ли шиптарска РОСУ митраљезима убија

ПРОШЛО ЈЕ ВАШЕ, А ВИ И ДАЉЕ ПРАВИТЕ ШТЕТУ   /Мало проширен манифест Ненада Јанићијевића из 2014 године/ Партизани, Скојевци, брдско-планински ослободиоци Врачара и Дедиња, курири и партизанке, митраљесци, илегалци, појединци у цокулама цивилне заштите, децо палих бораца, пионири и пионирке, учесници прославе у Кумровцу 2007, полазници партијске школе, победници на републичком такмичењу "Титовим стазама револуције", пролетери, радници & сељаци & поштена интелигенцијо, и то особито поштена интелигенцијо, наставници одбране и заштите, војна и цивилна лица на раду у ЈНА, кадровици, војни пензионери, корисници услуга "војно стамбеног" са козама у кади, народна милицијо, удбаши, дебелгузи официри, командири бригада и корпуса, безбедњаци, сарадници Службе, чупачи бркова Солунцима, милицијске кураве,   добитници седмојулске награде, филмски и књижевни цензори, чувари и жбири пред дверима цркви и америчке читаонице, рушитељи цркава, поражене као и победничке снаге

  ДР МИОДРАГ ИВКОВИЋ - КРИВ ЈЕ! Др. Миодраг Ивковић, други с десна, Сомбор, око 1935. Приватна збирка. Први пут објављено: 5. фебруар 2012. „ Када сам имао петнаест година, мој отац је био јако глуп. Како сам одрастао, отац је постајао све паметнији.“ Марк Твен Збиља је било тешко живети с њим. У вечитој сеоби и немаштини. А отац је био лекар, требало је ваљда добро да живимо. Сећам се, нисам толико мали био, кад је поштар (па и поштари имају професионалну част) црвен у лицу, извињавајући се да није до њега, наредили му па мора да преда отворено и поцепано писмо. Сећам се вечерњих посета намргођених ликова (обавезно су у пару долазили), и мајчине реченице „Децо, хајде на спавање“. Слушао сам разговоре родитеља о послу и новој претњи отказом. Кад остане без посла, живимо од позајмица пријатеља, где конкурише одбију га, ваљда док се оним намргођеним чикама не учини да је доста. Затим сеоба у друго место, па враћање дугова. Оскудица. Тако стално. Обично после подне, ритуал,

КУЛТУРОМ ПРОТИВ НАРОДА И ДРЖАВЕ (3) "Свети ратници" - Манастир Манасија КАКО СУ СРПСКЕ СРЕДЊЕВЕКОВНЕ ФРЕСКЕ ПОСТАЛЕ "ЈУГОСЛОВЕНСКЕ" За време рата примитивне партизанске масе су певале "Носим капу са три рога и борим се против Бога!" Мислили су да им цркве више неће ваљати ни за шта, па су их рушили да би себи правили свињце и "преуређивали" их у штале и магацине. Није то било довољно. Убијали су свештенике више и суровије од сваког окупатора. Више од две трећине страдалих свештеника у току рата и првим поратним годинама, преко пет стотина њих, страдало је од партизанске руке. Довољно је поменути владику Иринеја Ћирића који је из мађарског логора Шарвар спасао 2800 деце и 180 мајки са малим бебама, а кога су комсомолци и комсомолке каменовали и газили цокулама 1946. У револуционарном заносу дакако. Који, занос, је биће некоме оправдање? Владика Иринеј Ћирић (1884-1955.) Међутим, свега три године касније њихова "револуц

ЈБТ ПСИХОПАТЕ, НЕ РЕВОЛУЦИОНАРИ* Један остарели Титов партизан, уморан и мучен несаницом, одлучио је да своју душу олакша пред филмском камером: „Тога дана, разумјеш ти мене, приведе се онај ко треба да се стреља до траншеје и скине се нешто са њега, то се нормално користило после за наше. Практично је било стрељање, разумеш ти мене, у потиљак из пиштоља. Приведено је, разумјеш, тој траншеји од једно четри стотине, пет стотина, мање није. Мени није успео нико да побјегне. Ја сам извршавао свјесно свој задатак.[...] Kад је рат завршен дошао сам у Ниш, дође вече, око поноћи, када сам задатке обично извршавао, некога да убијем зликовца, а сада нема никог, рат је престао. Изађем на улицу, лутам, немам кога да убијем. Она психоза не да ми мирно да спавам.“ Поред мемоарске, постоји и архивска грађа о партизанским злочинима. Однос XIII дивизије НОВХ према заробљеницима био је такав, да их је народ упоређивао са усташама**. Сами југословенски комунисти су себе доживљавали као најбр

ЛАМЕНТ НАД ПАСОШЕМ Промена националне свести у Срба није новост. Потурице, мађарони, немчари, монтенегрини, Македонци, кроатизација... све смо то на најболнији начин пролазили. У историјском збиру, вероватно да смо дужу и тежу битку водили ван ратова, у настојању да добровољно не "заробимо себе у туђина", него док смо за Крст и Отачаство гинули по нашим пољима и гудурама. Дошло доба да смо свима и свакда понизни. Клањамо се на све четири стране. Као да уживамо у томе? Дошло је и доба да се чак и на "Пешчанику" нелагодно осећају. Не одступају од свог аутошовинистичког концепта, али се она мало преосталог достојанства у њима опире : ...Kако то мислите – није капитулација?! Kад председник ваше државе јавно захваљује премијеру Мађарске на томе што у Војводини нема инцидената – није капитулација? Па како се онда зове то што је признао да нема контролу над делом територије? И не „јужне српске покрајине“ над којом нема ингеренције, већ на делу „северне с