НИМБУСОВ ПОДРУМ

ЗАШТО НЕЋУ ИЗАЋИ НА СЛЕДЕЋЕ ИЗБОРЕ, МАКАР ИХ И ПАПА ФРАЊО БЛАГОСЛОВИО Спавао сам и сањао како је живот радост. Пробудио сам се и открио како је живот служење. Дао сам се на служење и спознао да је служење радост. Рабиндранат Тагор Дошао нам је у посету Димитриј Медведев, руски Премијер. Након дочека који је био сличан школској приредби која се понавља сваке године у избледелим и згужваним костимима, Медведев је говорио у скупштини Србије. Посланик Ђорђе Вукадиновић ће забележити: ‏ Дмитриј Медведев управо у скупштини. "Русија снажно подржава суверенитет и територијални интегритет Србије и резолуцију 1244." Скупштинска већина ћути... Нико чак ни грешком да затапше... До душе, не знамо шта је са скупштинском мањином, да ли су бар они акламативно подржали руски став по питању поштовања Устава Србије? Изгледа да нису. Неки су били заузети личним бизнисом. Други радије путују у Москву; у Београду им је Медведев некако досадан. У Скупштину се бирају на

РЕВИЗИОНИЗАМ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ - ПРАВИ ПУТ ЗА СРБИЈУ У напису "Еуропска унија стала на страну повијесног ревизионизма" ("Аутограф, 27.9.2019.), аутор Дамир Грубиша изражава своје неслагање са Резолуцијом 2019/2819   Европске уније о ”важности еуропске меморије за будућност Еуропе” . Налог је да ономад зараћене земље треба да се споразумеју око "заједничког историјског памћења" са позиција неколико чврсто утврђених премиса. Шта је Грубиши, а држимо и свим Хрватима, иначе прононсираним Еуропљанима, тако јако засметало гледе европског памћења? Грубиша најпре има начели отпор према резолуцији: "Резолуција, супротно демократским начелима да се држава не смије мијешати у слободу мисли у знаности и култури, заговара државну интервенцију баш на подручју друштвених знаности."  Грубиша нас затим уводи у проблематику упутом у могућности историјских памћења раније сукобљених народа, где постоје три нивоа: први је где две стране постижу ко

ФАЛА ЂЕДУ НА ПОСJЕДУ "Освета бедника"    Управо тако: Освета бедника Тиранину коме су као пашчад верно служили, да би им бацио свој избљувак испод стола. Нису ову цигански нафарбану бисту са вашара бацили на депонију неки четници масних брада, већ бивши партизани који су је до јуче држали истакнуто и пет пута се јавно клањали пред ругобом. Да се види. И, тешко оном код којих препознају презир. Сад овако бришу прошлост, уста и дупе. Или обрнуто. нема разлике. Шта све нису радили само да дођу до обећаног плена? Одвратно је помињати. Не може истина да се сакрије, макар колико је гурали под тепих. И, кажу поседници туђих станова, данас неки "Дан победе"?! Ко је кога победио и кад? Каква победа такав и празник: у свету је један такав Дан победе над фашизмом, код нас је покретан празник, како прилике налажу. Зато што ништа није јасно ни сигурно, сем да су окупаторску пљачку и злочине заменили ослободилачки пљачка и злочини. Колико је била та велика разли

АНТИ-ТИТОГРАФИЈА(2)   ДЕСЕТ ИСТИНА О "СЕДМОЈУЛСКОМ УСТАНКУ" 1941 Напомена: Захваљујем брату Перуну на помоћи и достављеним подацима. ... Колико је титографија, та лажна историја, лажних етичких вредности и лажне војничке части, опоганила свест српског народа доводећи до готово наше генетске дегенерације, показује чињеница да већина актуелних политичара, јавних делатника, па чак и историчара, сматра да „историју не треба ревидирати“, да је „Дан устанка 7. јули“, да су „комунисти и партизани антифашисти који су се борили против окупатора и домаћих издајника, а четници су квислинзи, фашисти и 'гибаничари' који су се скупа са Немцима борили против непобедивих партизана, револуционара чвршћих од гранита“. И све то упркос историјских чињеница, упркос погибељних последица које смо по заслузи кусали, упркос здраве памети. Питање је како народ могу водити људи са толиким лудилом у глави? Иако је заправо све познато, ништа се то већине не тиче. Но, та ра