НИМБУСОВ ПОДРУМ

ХУЛИГАНИ - ИЗМЕЂУ МАКЉАЖЕ И РАТА Леп поздрав са Плавог Јадрана   „Историја распада Југославије, у бесу мржње и рата, у славу богова етничког национализма и предмодерног милитаризма, може се описати и као прича о еволуцији насиља у југословенском спорту, посебно међу фудбалским навијачима-хулиганима, и постепеном преношењу тог насиља, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, на терен међуетничких сукоба и "великонационалне" политике и, одатле, на бојно поље. То је прича о тобожњем супротстављању спортских новинара "дивљању национализма" међу навијачима, о посвећењу фудбалског клуба Црвена звезда у улози једног од најважнијих симбола "српства", о "самоорганизовању" навијача тог клуба у скупину под именом Делије и, затим, о њиховом претварању у војнике-добровољце и слању у рат. То је још недовршена прича, али се један од њених могућних завршетака назире: победа хулиганских плем

ЗНАМ ЈА НАС, ЈЕБО НАС ПЈЕШЧАНИК (2)   "ЗЕЛЕНИ МЕГАХЕРЦ" - ПОСЛЕДЊА ТИТОВА ШТАФЕТА Прича о емисији „Нико као ја“ није потпуна без „Зеленог мегахерца“. Мало људи се сећа радио-емисије "Зелени мегахерц", у осталом, као ни „Нико као ја“. Тешко је уопште разумети значај и утицај радо-медијума пре тридесет-четрдесет година. Kако објаснити данашњем омладинцу (= тинејџеру), да су људи навијали „ИНСА“-будилнике да зарана чују Душка Радовића и његову радио-колумну „Београде, добро јутро“ на радију Б. Ту се много поучнога могло чути изречено Душковим мрзовољним дуванским баритоном. Ја истичем далековидну, пророчанску опомену Србима: „Свако јутро опалите шамар жени. Ако ви не знате разлог, она зна.“. У истој равни је педагошко-дисидентска порука „Туците своју децу чим приметите да личе на вас!“ Нисмо га послушали па сада не смемо ни да кажемо смо се покајали због лаке памети. То је било време када је телевизор требало само „упалити“ и угасити (евентуално лупити са

АПОТЕОЗА АЛАМУЊЕ   У једном од својих свежијих урадака „Трчи, Прле, Трчи...“ , слободоумни Титовов пионир и мултимедијални новинар Милан Миленковић нам је кроз приказ једне урбане легенде указао шта он мисли, где је спас за Србију, тј. „како ћемо ми, мали и слаби, да изађемо на мегдан великима и јакима?“ Прле би ту требао бити мустра. Историја је пуна примера како слабији може да победи јачега. Клише су Давид и Голијат. Наш пријатељ Данко Марин, посвећеник хаику-поезије, могао би да нам исприча јапанску легенду о тринаестогодишњем дечаку који је на мегдану обичном мочугом умлатио злог и крволочног самураја који је махао страшном катаном. И све то, ако су нам досадне истините приче из наше тешке историје. Али, не. ММ нуди нам образ специфичних јунака израслих на врелом асфалту социјалистичког Београда, познатих као Аламуње . Елем, у урбаној легенди, Прлета је шамаром понизио много јачи и већи Риста (а није Кубура). Онда је Прле трчао и трчао док није стекао завидну конд

УМЕТНОСТ ТИТОВОГ МОРДОРА Мордор је замишљен/а као држава апсолутног зла. Но, бар има, до душе нешто повишену, топлоту. Чисту естетику чини се да су аутори филма "Господар прстена" преузели од Југословенског комунистичког уметничког концепта монументалног апстрактног споменичарства.  Од краја Другог светског рата сасуто је хиљаде тоне бетона, челика, гранита, алуминијума у огромне безобличне творевине. Или оне са обликом и ликом, али са лажи у себи. Рачуна с е да је направљено преко 7000 различитих споменика на комунистичкој револуционарној псеудо-исто рији , по измишљотини без премца у европској цивилизацији. Сваки трећи дан траја ња Титостана је по неки споменик о тваран негде, или нигде, "усред ничега" (енглески превод наше лепе речи вукојебина ), најчешће без истинског повода. Разлика је у томе што је Титова споменичарска архитектура марсовски ледена, лишена људског осећаја, за разлику од ватреног Мордора . На шта личи ова бетонска накарада