Претражи овај блог

недеља, 01. април 2018.

ЦРВЕНО ВОЛИМ ТЕ ЗЕЛЕНО

Спасавање курира Ђурића на Космету, за које не знамо сигурно да ли је акутна фаза наше ендемске психопатологије или заостали скеч Монти Пајтона, беше окидач за нову навалу медијског промишљања шта нам је? Ако нисмо кадри утврдити шта нам је, оно бар шта нам је чинити, какви год да смо.

За оне тамо, преко четири метра високог плота, што се шире у минимум петсто антифашистичких квадрата које им је ђед у аманет оставио, дилеме нема: "Као и свакој кварљивој роби Србији је рок истекао и треба да заврши на ђубришту историје!". Њихових петсто квадрата не спада у Србију већ у Европу, тако да им је све од краја било јасно: расколчити се јер границе постоје само у главама болесника. Они те границе у својим здравим главама немају. Имају визионарске ветро-паркове и млинове са белом мељавом, плус минус сто милиона. Четири метара високе ограде око њихових антифашистичких дворова служе ради одбране од пучине и чувања старе антифашистичке расе под девизом "Не број, него сој!".

Немају такви левичари с педигреом ништа против капитализма, под условом да су они капиталисти. Немају ништа против раскоши, ни против монархија. Видели смо их, не да нисмо, уштиркане и устрептале приликом посете принца Чарлса Београду. Они су само смртно против српске монархије.

Друга групација, исто су кореновићи као и први, само им фали подоста до пет стотина антифашистичких квадрата, што знатно мења њихов доњи ракурс. Што мање квадрата, то тупљи угао. Е, ови из "тупог угла" су се нарочито бацили на допуну Шешељеве идеологије српског национализма. Излаз из српске пропасти је, рећи ће вам са непребројним жмарцима уз кичму, у враћању социјалистичким вредностима. Да нам буде добро као што нам је ПОД ТИТОМ било (обратити пажњу на синтагму "под Титом", са притајеном мазо-сексуалном конотацијом). У акутној ексцитацији имамо напис Бранка Павловића на неприкосновеном НСПМ ( јер коме је до морала у политици иде у НОПО) "СРБИЈИ ЈЕ ПОТРЕБНА СТРАНКА РАДИКАЛНЕ ЛЕВИЦЕ" . Павловић је правилно дефинисао наше пропадање као "систем левка", дакле што дубље то брже и вртоглавије. Само, омашио је почетак кретања низ стрмину, јер га је померио са 1944. на 2001. годину. То је одвећ груба грешка која не мења само темпо пропадања, већ његову суштину. Помиње у свом Вјерују "једнакост и права" из режима где никаве једнакости а поготово права, и поготово за Србе, не беше, како смо били присиљени уверити се. И, природно, оно што натукњује Бранко Павловић је национални социјализам, односно недвосмислени национал-социјализам, односно фашизам, који није у слози са српским етосом. Оно што је Тито донео на грбини партизана у Београд, била је тек камуфлирана копија аустрофашизма. Па и то је све скупа незаустављиво пропало. Неумитност пропасти Титово-Кардељевог "социјалистичко-самоуправног" социјализма је лекција која се учи на свим светским економским факултетима.

Нова "радикална левица" би као први задатак морала да хапси своје родитеље, бабе и деде као главне предратне, ратне и транзиционе профитере. Знамо да од тога нема ништа. Та "нова левица" радила би оно што јој је учитано у генетски код - хапсила би, пребијала и "решавала" српске ђаке, студенте, грађане, сумњиву интелигенцију. Све би остало исто, само освеженоБар смо ту лекцију имали времена и прилика да својски савладамо.

Међутим, ако је Павловићево виђење квази/националног социјализма незгода недовршене адолесцеције, ту нам је грчка "Сириза" као модерни доказ левичарског фијаска. Доказ и опомена. За само пар пар месеци наком еуфоричног почетка са громким покличем "Сад ће и код нас!", српски букачи Сиризе су нагло замукли а своје намагнетисане сомнабулије заборавили. И, гле, био је довољан један мали електро-шок и ево их опет широке народне масе у пуном напону СРБИЗЕ, као једином правом против-отрову новом светском поретку. Знају да није, али кажу.

Због њиног неразума се потиштено губи вера у спас. Јер, сва та људска осока која се разлила Србијом не ради ни за шта друго већ за ствар српске капитулације. За ствар Алека и кумпаније, по цену сваке гадости и понижења, за одржавање те педигриране багре - ма како бескичмена она била, ма како љигава и лажна, гадна у свом осветничком настојању, у свом бедном владању овом земљом - њино по сваку цену одржавање, дакле и по цену посве извесне издаје, то јест тоталног колапса ове земље. Ово је њихов заједнички тренутак који дуго и непрекинуто траје, у њему кулминира издаја и просташтво, потпуно незналаштво у владању, у вођењу послова отаџбине. За то "србизанери" живе и постоје, махнито тврдећи да баш они и нико други не брани Србију, уз сталну, беспримерну оптужбу на друге као кривце за пропаст у "левку".

Са друге стране опкољава нас проф. Слободан Антонић својим све мудријим поукама. Овај пут саветује нас "да треба учити од Ираца како се народ брани". "Ирци су - сажима подуку проферсор Антонић - применили комбиновану методу: од бојкота, преко парламентарне борбе до оружаног устанка и назад. И то су радили упорно – све док се, напослетку, колонијалисти нису покупили и отишли."

Између осталог, објаснио је Антонић зашто је важно учешће у Парламенту:

"Знате ли колико новца добија странка која на изборима пређе ценз и уђе у скупштину? Месечно 45.000 евра. Посланичке плате су друго, а ово је новац који добија парламентарна странка за петнаестак мандата – рецимо, „Доста је било”. То значи: 45.000 евра у јуну 2016, па 45.000 евра за јул 2016, па 45.000 евра за август 2016, па тако од последњих избора до сада 21 пут – укупно 945.000 евра.
„Да ми је 100.000 евра, преумио бих Србију!”, чуо сам, не једном, од власника патриотских портала или других медија, који једва састављају крај с крајем. А погледајте: странка за две године узме десет пута толико. И зар се управо с тим новцем не може нешто корисно урадити за ослобођење? Зашто онда не пустимо патриоте који верују у парламентарну борбу да нешто ураде ако могу, него их омаловажавамо и опањкавамо?"

На страну што је несретно изабрао пример. "Доста је било" се не бори за ослобођење Србије од окупације, поготово не Косова и Метохије, већ управо супротно - за "прихватање реалности". Међутим, питање је шта патриотске странке раде са толиким парама? Где сте видели да су било шта здраво и одлучно покренули? Што се грлатије боре у скупштинској сали и мензи, то нас "левак" брже усисава.  Шта нам вреди њихових 45.000 евра месечно, ако служе само као скупштинска икебана и суштинска потпора деструкцији Србије?

Још горе! Таква аргументација Слободана Антонића има "дупло дно" јер се аутоматски оправдава учешће "српских листа" у "Парламенту" Косове, и другим њеним институцијама.

Међутим, у целини пример Ирске је врло проблематичан. Истина је да су се вековима упорно и по цену огромних жртава борили за слободу. Истина је и да данас њихови политичари одбијају да уђу у одаје британских дворова, ако је у некој од њих постављен портрет Кромвелов, човека који је извршио геноцид над Ирцима. Наш председник Вучић без трунке нелагоде водио је државне разговоре у Загребу под сликом Алојзија Степинца. Дакле, има се шта од Ираца учити.

Међутим, када се погледа коначни скор, Ирци имају своју државу, али то више нису прави Ирци. Енглеска окупација оставила је неизбрисиве трагове. Ирци су и свој језик (келтски) заборавили, као што ми полако гасимо ћирилицу. Део идентитета су сачували тврдо се супротстављајући англиканизму, па нам и то може бити за наук. 

Што насилно није учинила вишевековна окупација, постигнуто је вестерн-културном контаминацијом и интензивном антицрквеном пропагандом, нарочито после уласка у ЕУ. Ирци кротко и беспоговорног прихватају све бедастоће девијантних образаца новога доба. У типичној нискости деградираног народа труде се да комплексе лече доказивањем да су већи Еуропљани од Еуропљана.  Своју оданост ЕУ-ропској скали девијантних ”вредности” Ирци су отишли даље од сви и једини су у ЕУ прихватили хомосексуални ”брак” на референдуму (!),  што нико други није смео ни да покуша.

Што се суштинске слободе тиче, дужни су банкстерима толико да следећих пет година не једу и не троше ништа већ само раде и пуне банкарске рачуне, тешко да би све дугове намирили. Кад си у дужничком ропству, онда си и покоран коме си дужан. И тако, после предугог ропства, у ”слободи” остадоше Ирци без свога језика, културе и са све мање вере, и дужни и тужни, без себе самих…

Као да о нама причамо какви ћемо бити за неку годину.

И констатоваћемо да и ова два широко подржана модела одбране српства, заправо су дијаболичне гатке у склопу припрема за општу српску капитулацију. Како српство можемо бранити левичарством које нам је најтеже ропство донело? Или, да цитирамо Ајнштајна "Не може се проблем решити методом којим је проблем произведен".

И, зашто да се угледамо на "ирски модел"? Просто зато што није политички коректно и пробитачно позивати се на сопствену, српску историју. Ризикујете да вас људи замрзе. Све што су проживљавали Ирци, пролазили смо и ми. Све што су они радили, радили смо и ми. Разлика је што смо, до кужне заразе титоизмом, били много успешнији од Ираца.

Дакле за српску рану српски мелем треба. 

 

 

Нема коментара:

Постави коментар

ТРАЛАЛА, ТРАЛАЛА, СРБИЈА ЈЕ ПРОПАЛА Сећа ли се још неко шта то би 11. 11. 2018. У 11 часова код Тријумфалне Капије у Паризу? Слаб...