НИМБУСОВ ПОДРУМ

ДУГО ПУТОВАЊЕ У РАЈХ Како год неки докоњак покуша да схвати шта нам се то дешава, мора се озбиљно позабавити дијагнозом Европске уније. За дијагнозу је нужна "породична анамнеза" ( Анамнеза грчки   ανάμνηση  - сећање). Чега се можемо сетити везано за тешку болест евроунијатсва? Можемо се сетити само Трећег Рајха. Увек има разних визионара, идеалиста, али нема никаквог спора да је уједињена Европа Хитлерова визија . Овако су говорили нацисти: Валтер Функ , министар економије Трећег Рајха - први заговарао идеју Централноевропске уније и „европског економског подручја“ са „фиксним валутама“. Валтер Функ: први организовао научни скуп о Европској заједници, с кога је објављен обиман зборник, где је истакнуто да ниједна европска држава „не може сама да оствари највиши ниво економских слобода неопходан за задовољавање свих друштвених потреба“, због чега треба приступити остваривању циљева као што су слободан проток робе и капитала у Европи (укључујући и Енглеску),

О ПОРЕЗИМА И ХУЉАМА Горко народно искуство нас учи да ако желиш да те човек замрзи, само му позајми паре. Мало теже је препознати правило да ако желиш да те неки блиски народ, или чак део твог рођеног народа замрзи, ослободи га ропства. Скоро читав век, од како је Србија ослободила Срем, Банат, Бачку и Барању - што се данас у окрњеној комунистичкој верзији назива Војводином (узимамо за пример, нису једини случај), траје кампања против мрске "Геџованије", "СВрбије" и како је све већ војвођански шовинисти не називају, која се ни Гебелса не би постидела. Један од главних "аргумената" у тој пљувачкој кампањи, која се преноси с колена на колено, је наводна економска експлоатација Војводине од стране "уже" Србије. По ко зна који пут је Драгомир Јанков    залелекао над несретном судбином "експлоатисане" Војводине. И поново је у свој лелек уткао причу да пљачка траје од ослобођења, 1918. године. Придружио му се збор дежурн

ОКУПАЦИЈА У 10 СЛИКА Први светски рат. Крвавим бајонетима аустроугарски окупатори намећу европске вредности у виду латинице. 1941. нацисти окупирају Београд. Немци нису имали проблем да направе колективни "селфи" испред споменика Незнаном јунаку.  Наравно свечани дефиле испред скупштинског здања. Ниси победио ако не промаршираш испред Скупштине. И нек` се знаде ко ти је покоран... 1944. Београд окупира Крајишко-Црногорска багра. И дакако, опет исто - мора да се тријумфално прошпарцира испред Скупштине. Кад су овако испршени дошли иза Руса, настала је највећа пљачка и терор који Београд није могао честито ни да запамти, јер данас су та багра  већином "стари Београђани". Једино, аустроугарска фукара Тито, никада није изашао на споменик Незнаног јунака да прави селфије. Неугодно му било јер су му негде туда Србијанци полупали дупе аустроугарско док је бежао. Није ни "Слобо" уз помоћ Месића био 1991. за потцењивање...

ШТА ЋЕ БИТИ С ДОМОРОЦИМА? Будимо реални иако се трудимо да не будемо Срби. Ми смо резерват. Ако обратите пажњу на профил "жилет-жице", у ствари нема ничега различитог између омеђивања побуњеног индијанског резервата у Канади и Србије. Један од проблема је што ми не можемо ни да кажемо. Типичан пример је "Нова српска политичка мисао" (НСПМ). Декларисани као српски, али склони да, цитирам, "бране више њихове него наше". Шта год то значило. Због такве "уређивачке политике" један оштроумни коментатор кога сам јако ценио је демонстративно напустио коментарисање на НСПМ. Некаквом промишљу, сачувао сам један од последњих коментара "Газда Грује", па ви видите да ли се није знало шта ће бити. понедељак, 22 јун 2009 21:04 Газда Груја  Весеље. Нема шта. Гарантујем да су овако исто и Индијанци седели и разговарали: - "Хеј, Жута Врано, виде ли ти шта нам раде ови "бледолики"? - "Да, Бели Дабр

БИЧЕ СРЕЏЕНО Дошла једна медицинска сестра на посао у полу-прединфарктном стању. Више посла имали доктори и колегинице да њу стабилизују, него око пацијената. Шта се догодило? Мучена медицинска сестра има сина у првом разреду средње школе. Елем, разредни старешина сазвао заједнички родитељски састанак са ђацима и њиховим родитељима да виде шта им је чинити. Депримирани просветни радник је саопштио уопштену оцену да су деца немогућа, са доласком пролећа хоће просто из коже да искоче, а иде крај школске године. Затим је у гробној тишини почео редом јавно да саопштава ученичка постигнућа. Дошао ред и на сина поменуте мед. сестре. Тако је сазнала читав низ новости о свом јединцу. Да јој дете има неких седам прилично стабилних кечева, да је по броју неоправданих изостанака одавно заслужио да оде на трансфер-листу, да професорима контрира ради истицања и још пуно занимљивих детаља. Жена је блокирала од шока. Вели, размишљала је да ли да "дебила кога је родила" р