НИМБУСОВ ПОДРУМ

у 45 година постојања Блока 45 (што је старост просечног Србина, није чак ни један животни век) видели смо како се Титова напухана утопија изобличила у кошмарну дистопију Насеље Сунца "Насељем Сунца" назива се у титографској митологији Блок 45 на Новом Београду. Пројекат је требао да послужи као идеал комунистичког прогреса. Почетком 60-их година Регулационим планом општине Нови Београд предвиђено је да се на подручју села Бежанија изгради стамбени рејон са око 60 000 становника. Уз саму обалу Саве предвиђена су два стамбена блока (45 и 70), величине од око 115 ха за изградњу око 9000 станова са око 32000 становника. 1965. - Општи југословенски конкурс за добијање идејног урбанистичког решења. 1966. - усвојен је Детаљни урбанистички план блокова 45 и 70 на Новом Београду који је израђен на основу првонаграђеног рада аутора архитеката Ивана Тепеша и В. Гредеља. 1967. - уступљено земљиште за изградњу пословном удружењу „Инпрос“ и ГП „Kомграп“, расписан кон

ИЗМЕЂУ ПРВОГ МАЈА И ЂУРЂЕВДАНА БИЉЕГ ЛУДОСТИ "...И турбине доћераше..." Хидроцентрала Озринићи  Преумљени српски лунатици којима су карактер појели аустрофашисти, упорно нас уче да је доба титоистичког аустрафашизма било добро. Уз извесне мане, али добро за Србе. Има их на свим нивоима. Примерице, Прва лига је Слободан Антонић, Београдска лига Милан Миленковић, а Међуопштинска сомборска "бетон" лига Драгослав Павков. Ови, само као егземплари, сличних је безброј. Тешко је једним кратким наводом приказати лажи којима затрпавају Србију, зато што своје титизме фино или невешто, како који и како кад, пакују у кутије бриге о Србљима. Речју, подваљују, петљају, лажу, без видљивог разлога зашто им то треба. Наводим Драгослава Павкова зато што је најкраћи и припросто отворен. Основно што сви слични тврде може се свести на "комунисти су победили, сви други су изгубили", "социјалистичко самоуправљање и социјална једнакост", те

ГРИГОРИЈЕ, БИСКУП У ТРАПЕРИЦАМА КОЈИ ВОЛИ ЦРВЕНЕ ЦИПЕЛИЦЕ Намеравао сам да напишем само краћи осврт на једну проблематичну изјаву бискупа херцеговачког Григорија, и тако уђох у Тамни Вилајет из кога свакако неокаљан, без муке и штете није могуће изаћи. Најпре, нисам случајно поменуо „бискупа херцеговачког“ Григорија, јер тако се самопрозвао. Званично, у хијерархији СПЦ, наречени је Епископ Захумско-херцеговачки и Приморски, владика Григорије. Може неки пуковник Српске војске себе да назове сатником, дивизијаром, колонелом или оберстом (што ништа у ова времена не би било изненађујуће) „јер је све то исто“, али бисмо одмах знали да имамо посла са издајником. Једнако, Григорије би требао бити отпадник, јер му је милије туђе него наше*. (* Израз “bishop” користе православни епископи у иностранству, али користити израз “бискуп” на домаћем терену и језику за православног владику за вернике представља својеврсну провокацију и увреду обзиром на крваву историју српског народа