НИМБУСОВ ПОДРУМ

НЕВЕРОВАТНА СЕЋАЊА БИВШЕГ ДЕЧАКА Прва слика које се сећам Беше из Друговца. Тукла је олујна киша У летње поподне. Муње и громови су пуцали. Отац је говорио Да не треба да се плашимо Јер то је природна појава. Но, за мене је било тада важније Да моја сестра има хоклицу, А ја не. Хоћу своју хоклицу! Да равноправно седим под тремом На спрату И гледам како град одскаче. Када сам оцу причао о свом Првом сећању, Говорио ми је да сам био сувише мали, Скоро беба И да није могуће да се сећам. Мада, све описано је тачно. Једини мирис кога се сећам И данас Мирис је Друговца. Предвече, када се сви врате Са пољских радова, Или стока са испаше, Коњи се тимаре, Чисте се штале и цело село Мирише на стајњак. Скоро, да сам, полу-детиње Пожелео да плачем Од тог мириса Моје Србије. Но бејах већ дечак Коме такво што Више не пристаје. Када сам се оног јутра пробудио, Знао сам да је отац умро. Није требало да погле

ЧЛАНСКА КАРТА 003 ИЛИ: О ТРАНЗИЦИОНОЈ НОСТАЛГИЧНОСТИ [Први пут објављено на ФСП 2011] Не можеш против времена. Интернет је ливада по којој пасемо. Биркамо, али пасемо. Блогови у том И нтеренет-свету требају, ваљда, представљати дела „електронске елите“. „Нови Свет“ наше цивилизације. Наравно, брзо и лако, по прастаром рецепту сирће-вода-винобран, па - трпај-поврће, добили смо праву „лит е ратуралну“ туршију у којој, елем, поврће дуже траје али по укусу ни принети није оном свежем. Најчешће, банални фалсификат стварног живота. Опет, ту се нађе и доста кориснога. Није баш све за зимско преживљавање. Да парафразирам мисао једног славног писца „да су лоши романи најближи истини о људима и друштву“. Сасвим је исто и са блоговима. Зато себе не издвајам из дефиниције. „Ствар“ се закомпликује кад препознате неког од оних особитих, одвећ самоуверених стваралаца блогерске имагинације, па читајући њихове саставе онај кисели укус туршије пређе у кисело- грку варијанту,