НИМБУСОВ ПОДРУМ

КУЛТУРОМ ПРОТИВ НАРОДА И ДРЖАВЕ (2) Фото: Википедија УДАРНИЧКО ИСПИРАЊЕ МОЗГА   "Са групом бригадира присуствовала сам слету и готово све је било исто, као да је Тито још увек жив. После свих тачака приредбе у једном моменту, непосредно пред крај са једне од трибина заорила се песма: „Друже Тито, схватили смо писмо, чуваћемо братство и јединство!“ Песму је прихватио цео стадион и та јека 50 000 људи који као један певају и ништа се друго не чује у тој тишини осим песме и њеног одјека! И тишине кад се песма завршила! И потом аплауз!" ( Хајдана Богдановић Шербеџија ) Стварни ефекти "културног уздизања" народа након насилног отимања власти, били су много мршавији од онога чиме се агитпроп КПЈ разметао. На културни развој Југославије током прве послератне деценије, поред осталог, утицала је и чињеница да је то био период између времена распрострањене неписмености и пристижуће телевизијске слике стварности. У Југославији је неписменост, која је 1921.

ЈБТ ПСИХОПАТЕ, НЕ РЕВОЛУЦИОНАРИ* Један остарели Титов партизан, уморан и мучен несаницом, одлучио је да своју душу олакша пред филмском камером: „Тога дана, разумјеш ти мене, приведе се онај ко треба да се стреља до траншеје и скине се нешто са њега, то се нормално користило после за наше. Практично је било стрељање, разумеш ти мене, у потиљак из пиштоља. Приведено је, разумјеш, тој траншеји од једно четри стотине, пет стотина, мање није. Мени није успео нико да побјегне. Ја сам извршавао свјесно свој задатак.[...] Kад је рат завршен дошао сам у Ниш, дође вече, око поноћи, када сам задатке обично извршавао, некога да убијем зликовца, а сада нема никог, рат је престао. Изађем на улицу, лутам, немам кога да убијем. Она психоза не да ми мирно да спавам.“ Поред мемоарске, постоји и архивска грађа о партизанским злочинима. Однос XIII дивизије НОВХ према заробљеницима био је такав, да их је народ упоређивао са усташама**. Сами југословенски комунисти су себе доживљавали као најбр

МИЛЕТИЗАЦИЈА СТВАРНОСТИ ОД ПРАЊАНСКЕ ГОСПОДЕ ДО БЕОГРАДСКОГ МАЛОГРАЂАНИНА ФОТО: BETA       Милета Продановић   "Окидач" за овај осврт је био друге нарави: Драгомир Анђелковић, тзв "политчки аналитичар" и интелектуално гмизало, објавио је на "Печату" сувопаран и плитак чланак "Корени таблоидизације Србије" који су даље пренеле режимске  резонантне кутије . Чланак за шлагворт има дубоку мисао "Данас се херојима демократије и слободног новинарства бесрамно називају они који су отпочели медијски лов на неистомишљенике" . Ако на основу увода очекујете неку бескомпромисну сечу преживелог капејотског Ђилас-крлежијанског џелатског новинарства у нас, с правом ћете се преварити. Не, све се завршава са Б-92 и ББЦ, тј. са аутошовинистичком другосрбијанштином, што није погрешно али је половично, скучено и прекратко. Пошто корени таблоидизације Србије нису ни тако кратки ни плитки како Анђелковић омаловажава простачку Србију, позабавио