НИМБУСОВ ПОДРУМ

ДАНАС ЋУ ИЗГУБИТИ ЈОШ ЈЕДНОГ ДРУГА... ТРУДОВИ НЕГРИША ИВАНШОРЦА Матици млечној Трутови брадати, гле! Песму певају! Уистину, није се лако успентрати на Месец у кловновском оделу и нике-патикама. Још теже је у култури лунатика свих боја у нас, сачувати Дух и Част "Матице Српске". Поготово не слабим римама,у народу присутних као "Гара". Мислите о томе. Сјајни одбљесци давног дечачког другарства нису довољни, ни допустиви, да се данас поведемо за буразреством. Бар, не ја. Тешко је наћи песме Негришове, сем на "Лимондо" и "Купидо". Негриш је изгледа памћење успут погубио: “Осврћем се у прошлост, у ретровизор, Где себе никад видети нећу”. Слушај, односно, читај, бре: Ако бркаш прошлост и ретровизор, изазваћеш неку незгоду јал' несрећу на путу. Не ради то. Међутим, ако у прошлости не видиш себе, ти си деперсонализован . Треба ти психолошка подршка: "Kод деперсонализације доминира доживљај да

О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ Држим у рукама „ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ за 1894. КЊИГА 177. Уређује А. (Антоније) Хаџић. Тежак осећај. Са једне стране за данашње прилике непојамни национални труд, са друге детиња наивност. Какав је то напор био да се народ србски образује и прикључи ондашњој напредној Европи. Невероватно! Само један примерак из овог летописа: „ Цар лир“ од Виљема Шекспира, у преводу Лазе Костића. Довољно? Па затим прилози, од „хисторичесних“ до критика уџбеника математике. То наше распеће између одбране националног бића и вере да ће нас Европа примити под свој скут, ако подигнемо своју изображеност, чини ми се да се јасно огледа у редакцијском чланку ( нап: Вероватно А. Хаџића) посвећеном овај пут прослави четиристогодишњице Цетињске штампарије. Па ево, слово по слово прекуцаног виђења те прославе из „Летописа Матице српске“ за 1894. годину. КУЛТУРНЕ ПОЈАВЕ У СРПСКОМ НАРОДУ …....... Прослава 400-годишњице прве српске штампарије у Црној Гори