НИМБУСОВ ПОДРУМ

  Колубарска битка - илустрација  Извор ИНТЕРВЈУ Горан Шушљик поводом серије „Време смрти“: Нити смо били херојски у тим херојским временима, нити смо сада ***** Последњих година засути смо филмовима и серијама о српској историји. Сви ти "пројекти" се чврсто држе булајићевске агенде. Како год окрену причу, Срби испадну нека стока, глупаци и зликовци. Марионете које срљају у смрт за туђе бабе здравље. Све што ваља код нас су комунисти и њихови симпатизери. Добро, и Јевреји. И понеки мали човек, не сви мали људи. Скрнави се историја свом овдашњом уметничком снагом и имагинацијом. Фалсификат је постао филмски правац. Шушљик снима грандиозну серију "Време смрти" по роману Добрице Ћосића. Шушљик, гле чуда, опет промовише "антиратну и хуманистичку причу". Шушљик ће да нам опет пружи топлу причу о малим људима у великој несрећи. Шушљик нам открива да наши стари нису били никакви хероји, него ето, болујемо од митоманије, па их тако приказујемо. Шушљик ће да

МАГЛЕ МОНТЕВИДЕА ИЛИ: О БЈЕЛИНИМ ЛАЖИМА ИЛИ: ПРОФИТНИ СОФТ КОМУНИЗАМ   Први пут објављено: 28.04. 2014 * Свака част мајсторима Драган Бјелогрлић са сценаристима Драгојевићем и Божићем је, ако изузмемо Холивудску продукцију, својим блокбастером „Монтевидео“ покорио биоскопску планету. Од Русије преко далеке али нама пријатељске Кине, до Балкана где се филм и серија у сласт гледају. Са бројем продатих улазница и изврсним „шером“ иду и филмске награде, па је Бјела са екипом покупио прегршт признања „од Токија до Милвокија.“ Пошто се филмови праве да би били гледани и зарађивали паре, свака критика је унапред осуђена на пропаст. Ако се у прикрајку свести има чињеница да је „Монтевидео“ државни пројекат (и у време ДС и у време СНС) не чуди што се наш филмски критичарски еснаф крајње благонаклоно односи према овом пројекту. Да је у питању топла људска прича постало је опште место. Неки филмски стручњаци су ишли до констатације да филм достиже филозофско-метафизичке димензије, што ве

МОЖЕ ЛИ МАЛА ДАРА ДА НАМ ОПЕРЕ ОБРАЗ? Фото:Луфтика.рс. Претежак задатак је стављен на нејака плећа једне девојчице. Филм "Дара из Јасеновца" Предрага Антонијевића, уз трапаву државну подршку, требао је свету да обзнани српска ратна страдања. Уместо шока, нелагоде и новоникле емпатије, из спољњег света смо запљуснути цинизмом, подсмехом и ниподаштавањем. Поништавање филма снимљеног по истинитим догађајима се своди на стереотипе о великосрпској пропаганди, антихрватству, антикатоличанству и "прању" сопствених злочина. Не хајући за питање како је уопште могуће снимити антихрватски и антикатолички филм о Јасеновцу, злонамерни и пакосни западни критичари су широким замахом гебелсовске пропагандне оштрице сасекли сваку помисао да ће слика српског страдања бити на достојанствен начин уважена. Ко је победио у филмском сукобу око балканског геноцида показала је номинација за Оскара - у ужи избор прошао је бошњачки филм "Кво Вадис, Аида?" за који и без гледања может

ЦЕНЗУРОМ У СВЕТЛУ БУДУЋНОСТ* Југословенски комунисти никада нису имали јасну идеологију, сем ако се под "идеологијом" не чита помамна, прчевита, жеља за богатством, насилном надмоћи у свом сокаку и освета Србијанцима. Већином су врхунски наши предратни комунисти били професионални револуционари са генералским апанажама. Идеалисте међу собом су убијали. Убијали су и прогонили и онакве међу собом који нису били довољно храбри да их ни од чега није стид. Комунистима је апсолутни непријатељ је био српски домаћин. Затим им је смртни непријатељ био српски патриотизам у било ком облику и назнаци. Коначно, борили се против свега што је само заличило на одбрану српског интереса у својим редовима. Тако, до деструкције свега људског источно и јужно од "Страже на Дрини". Комунисти су дакле били компликовани у свом деловању: дивљачки су убијали све што је иоле српско у Србији, док су са усташама били у змијском колоплету.  Позната је њихова "исконска