ХУК СТАДИОНА - 2 УБИТИ СРБИНА У ЧОВЕКУ, УБИТИ ЧОВЕКА У СРБИНУ

ХУК СТАДИОНА - 2

УБИТИ СРБИНА У ЧОВЕКУ, УБИТИ ЧОВЕКА У СРБИНУ

Сва "друга" Србија је ликовала. Због "покушаја убиства" милиционера Небојше Трајковића на некој утакмици, тако што га је пржио навијачком бакљом врелине 1000 степени С, Урош Мишић је кажњен са пет и по година затвора. Скоро све је и одслужио. У време када се појавила весела плаката, Урош је још био дечак, тинејџер. Педери су отворено гајили добру наду да ће старији робијаши силовати Уроша. Данас је потенцијално кажњиво ако педера назовете педером или се о Бранкици Станковић ружно изразите, али се горња плаката цени као духовити израз права на другачије мишљење. И нико овај ЛГБТ плакат и њихово призивање силовања дечака није коментарисао, некмоли назвао правим именима.

Шта се заправо дешавало, постоји снимак. Укратко, жбир у цивилу Трајковић је препознат од навијача. Онда је Трајковић тукао неког навијача. Једно дете покушава да смири искусног професионалца. Али не, Трајковић јуриша са вером у свој пиштољ. Но, пошто је уплашио мечку решетом, брже се окреће назад и, невероватно спретно за своје године, прескаче високу ограду и хвата се сигурности.

Након преживљеног "покушаја убиства" бакљом од 1000 степени Трајковић је постао медијска звезда и изјавио је да му је Урош "упропастио живот". Никаквих међутим Трајковић није имао последица, ни здравствених ни законских, мада сноси бар подједнаку кривицу као и Урош. Што је Урош заиста најлепше године у животу сваког човека провео у затвору, уз педерски молебан да га тамо разбојници силују, а Трајковић није ни суспендован, кога брига?

"Патриотска" Србија није имала зачудо ништа другачије виђење од конкуренције од прекопута. Драгослав Павков у једном напису на НСПМ покушава да дâ бар привидно уравнотежену слику српске "јустиције". Но, индикативан је коментар уз текст контраобавештајног пуковника ЈНА Горана Јевтовића: "...Упада у очи, а и душа боли од врхунског лицемерја само када се сетимо како су извели петооктобарски пуч управо захваљујући и "пироманима" и "насилницима" са југа, севера и "запада" (особито), с обзиром да оних са "истока" није било..." Итд.

На страну приче о "пучу" и друге "врло вешто провучене главне тезе". На страну и што због узраста, јер је још дете био, Урош никако није могао учествовати у  "пучу", те је очигледно да је пуковник Јевтовић злоупотребљавао тему искључиво за своју идеолошку пропаганду. Не треба никако сметнути с ума да је Жељко Ражнатовић - Аркан, један од првих и свакако најчувенији вођа Звездиних навијача, најпре био у служби Станета Доланца. Дакле, док су српски навијачи били под Доланчевом контролом нису сметали. Затим, када их је Аркан окупљао у добровољце били су добри једнима, па и пуковнику Јевтовићу, а зли другима. Када се су се навијачи окренули против Милошевићевог режима, променио се и однос "сталежа" према њима. Можемо подсетити на резигнирану изјаву Радмила Богдановића, тадашњег министра полиције, у Скупштини Србије, након демонстрација 9. марта 1991.: "Да је Аркан био у Београду, демонстрације се не би десиле!". И на концу, од 2010., навијачи више не ваљају никоме.

Међутим, прича о Урошу Мишићу има наставак. Тек што је изашао са робије, дошло је до окршаја у неком ноћном клубу, којом приликом су својски "оплављена" два америчка маринца. Пошто кривица Уроша Мишића није доказана, нећемо ни ми тврдити да је он пребио два елитна америчка војника, али је оптужбом доведен у најтешњу везу инцидента са уваженим представницима са дипломатским статусом далеке, али нама пријатељске УСА (отприлике као што легенда говори како је Воја Танкосић пропустио кроз шаке Винстона Черчила). И опет су мејнстрим медији провлачили кроз блато Уроша. Буквално се "грађанисити" иживљавали, а не беше никога са патриотске стране да стане на његову страну.

Није било помисли да се два маринца ставе на располагање "српској јустицији" (шта год то значило). После туче маринци су пробали да побегну, а затим одбили лекарску помоћ. Министарство спољних послова је Америчкој амбасади четири пута слало дописе али није успело да дође до Гарсије и Молера, да би им на крају било речено да они више нису особље амбасаде. На суђењима се појављивала и девојка, стара 17 година, зваћемо је Лолита, која је била у то праскозорје у друштву маринаца и једина сведочила у њихову корист. Како је изјавила, она се са тим маринцима "дружила још од основне школе". Нико, ама баш нико, ни небројена НВО удружења иначе пуних уста дечијих права, ни било који државни орган, породицу да не помињемо, ни вансистемски патриоти, није се заузео око тако важног и срамотног случаја - да девојчица ваљда од менархе, усред Србије је на располагању чикама из Америке. У њиховом случају педофилија се не важи или је сасвим прихватљива?! Шта је Србија од себе направила? Европски Тајланд, мрестилиште шарана? На против, због своје приљежне активације под геслом "водимо љубав а не рат", Лолита је потенцијално врло добар подмладак за поменуте НВО или бар будућа старлета и цењени учесник ријалитија. Не смета ово ни врлом новом београдском свету, растуреног идентитета, који се у свом јаду забавља. Требао је да дође (рецимо) Урош са робије да брани част те несретне девојчице, њене породице, Београда, Србије...јер нема ко други? Коначно, српски хулиган је учинио оно што му стоји у "опису задатака", али је јасно да није у његовој моћи да спасе наше дубоко оболело друштво.

***

Мада једна пословица каже да се само будала два пута о исти камен саплиће, наша "патриотска интелигенција" константно упада у замку коју јој режим поставља. Што је удица примитивнија/глупља, то се лакше пецају. Тако је могуће да акламативно подржавају "Инсајдер" Бранкице Станковић, и још се из петиних жила труде да дају свој мудри допринос њеном спиновању. Узалуд је указивати да у том задатом "истраживачком новинарству" постоје јасна ограничења: а) српски навијачи су увек злочинци, никад жртве; б) објекат "раскринкавања" су искључиво навијачке групе српског патриотског опредељења; в) анализа нагло престаје кад се набаса на еврофилне структуре. Коликогод "патриотска интелигенција" имала високо мишљење о својој интелигенцији, они једноставно нису били кадри да докуче да је једини циљ подухвата Бранкице Станковић и њених принципала разарање патриотизма, у сету аутошовинистичког курикулума, не разоткривање хулигана и криминала у спорту. Потпуно је иста матрица у третирању случаја Уроша Мишића. Да сви ти наши национални душебрижници уложе довољан напор воље (јер јесте фрустрирајуће) и боље сагледају ситуацију, видели би једну сасвим друкчију, сурову до морбидности стварност.

Дечак Драган Глишовић је рањен тако што му је полицајац са три метра раздаљине испалио осам гумених метака у лице. Само чудом није остао без ока. Узгред, медији су после те утакмице јавили да није било значајнијих инцидената.

Међутим, ако је Драган Глишовић и био припадник неке навијачке групе, његов вршњак Милан Васић, није. Овај питомац војне школе у тренуку рањавања чекао је да купи улазницу за утакмицу. Тада је полиција "интервенисала", из њима знаних разлога, употребљавајући гумене метке. Један од њих погодио је Милана у лице и разнео му образ.Гумени метак је Васићу смрскао кости горње вилице с леве стране лица и оштетио нерв за покрете угла усана. Дечак је потом оперисан на Војно-медицинској академији. Покушајте да замислите како је рана изгледала пре него што су је доктори "закрпили". Унакажен за сва времена. (На жалост, фотографију Милана Васића после "крпљења" није могуће поставити. Можете је видети овде, у напису "Фуснота"). У оба случаја злочинци су ослобођени сваке одговорности. Колатерална штета, забога. Људи "раде" под стресом.

Но има и "колоритнијих" примера полицијског ручног рада.Случај Б.Г (17), навијач "Рада". " ...Потом су га припадници бригаде убацили у возило након чега почиње батињање. Тукли су га рукама, ногама и пендрецима. Након пребијања, један од припадника бригаде узима нож и обраћа се навијачу уз претњу: „сад ћу да ти једем очи“. Прво му је ставио нож на уво и засекао га, а када му то није било доста, убо га је ножем у бутину испoд задњице. Када су видели да су га озбиљније повредили и да озбиљно крвари, почели су да паниче не знајући шта да раде. Навлаче му капуљачу, одвозе га до бањичког гробља. На гробљу су га избацили из возила и наредили му да лежи лицем окренутим према земљи, док је лежао још су га ударали и запретили му да не устаје и не гледа за њима док се не удаље да би га спречили да запамти број возила. Момак са својих 17 година је тако завршио са две ране од ножа, и са мноштвом видљивих подлива и хематома. На крају остаје исто питање које се понавља годинама, ко ће навијаче, грађане ове земље да заштити од бахатих припадника полиције, ко ће да одговара за овакву тортуру и мучење без основа?

Ако неко помисли да су у питању  изоловани инциденти, вара се. "...Опет је на сцену ступило репресивно понашање органа реда као у доба Милошевићеве диктатуре. Чак су и униформе већине полицајаца у Пироту биле из тог времена...Иживљавање над 44 ухапшена навијача припадници МУП-а су овековечили својим мобилним телефонима. После серија батињања следио је до сада незабележен метод мучења. Нашим другарима су дали инјекције против болова након чега је настављено пребијање!"... "..Тукли су нас 24 сата без престанка, а неке момке су ударали пендреком по гениталијама. Међу њима су била и тројица малолетника. Неки момци су од батина добијали епилептичне нападе и падали у несвест. У паузама између батина нису нам дали да идемо у тоалет, већ су нас терали да уринирамо у соби у којој смо били смештени, практично једни по другима..."

За драстичније случајеве полицијске тортуре, свако може сам да се информише. За нас је битно да је та пандурска култура мучења Срба усавршавана генерацијама.

Паралелно, појавио се снимак на Јутјубу на којем се види како полицајац из Вршца туче једног Рома, што је охрабрио друге Роме који су претрпели сличну тортуру да то обелодане. Хелсиншки одбор за људска права у Србији и Комитет правника за људска права оцењују да је брза реакција Министарства унутрашњих послова и хапшење починилаца тортуре над ромским младићем у Вршцу добар корак ка смањењу полицијске тортуре.

YUCOM има врло симпатично образложење за овакву селективну праксу: "Расизам је кад се муче припадници мањина. Није расизам када су у питању припадници већине, јер већина то може да поднесе". Елем, ако нечијем сину избију око, осакате лице, стуцају тестисе, то може да се поднесе јер си већински народ. Шамар Циганину је већ нешто неподношљиво.

Истог је мишљења и омбудсман, један од актуелних кандидата за Председника Србије.

***

Па ипак, дуго, одвећ дуго, навијачи су чували жишку српског патриотизма. Остаће легенда, ма колико је скривали и потискивали, дан када је само 300 навијача "Рада" у Новом Пазару јуришало на бар десет пута бројније балије, припомогнутих "органима реда који су професионално обављали своју дужност". Оцене исхода сукоба су различите, али су Радовци остали на ногама, тако да је све јасно. Након овог сукоба, српским навијачима је забрањено присуство на утакмицама у Новом Пазару, док је пазарска "Торцида" заштићена као бели медведи.

У таквој психози дочекана је парада педера октобра 2010. године. Са патриотских портала ширили су се позиви на "мир" и игнорисање овог "догађаја" или подршка јаловој дверјанској "Породичној шетњи", иако је свима било јасно да је силом наметнута парада педера само део процеса ка потпуној промени народне свести и етичког кодекса, и да ће, ако се свом снагом не супротставимо, стање у друштву бити све горе и морбидније. Никада родитељи нису тако срамно издали своју децу као тога дана. Читав дан деца су се борила за своју земљу и своју будућност, напуштени од свих, не жалећи себе, потпуно свесни неминовног исхода. И наравно, уследио је "језив одговор државе" по обличју Слободана Хомена. Како је тај "језив одговор државе" над стотинама српске омладине изгледао приказали смо претходно. Када су сутрадан мајке дошле пред здања "јустиције" да питају шта им је са децом, растеране су као губавци. Питањем да ли Слободан Хомен има "херца" да оде у Нови Пазар и тамо пошаље исту поруку не треба се замарати.

"Јунак дана" је постао полицајац Саша Чордић. 

Непозната локација истог дана, ОСЛ (овлашћено службено лице) Саша Чордић (25 година), напушта своју формацију, скреће у улицу десно, прилази особи која седи на плочнику и обраћа се човеку речима (извињавамо се на панудрском речнику):
- бежи бре!
- бежи боли ме к..... (даље неразумљиво);
- марш (неразумљиво), марш (неразумљиво)
-  МОЈ БЕОГРАД СИ ДОШАО ДА ЛОМИШ;
- ј... ли вам маму свима да вам ј....
- марш бре!
Податке о начину комуникације и нивоу исте, преузети су са јутјуба, а читав реторски опус именованог полицајца траје нешто око 10-ак секунди. Својим поступањем према „лицу“ полицајац Чордић (посебно имајући у виду његову сопствену тврдњу да је човек сео и да није пружао никакав отпор) извршио је кривично дело злоставаље и мучење из члана 137 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика. Наведеном законском одредбом је предвиђено да ће се казном затвора од 3 месеца до 3 године казнити оно лице које у вршењу службе злоставља другог или према њему поступа на начин којим се вређа људско достојанство. Уместо тога, пандур је обасут медијском славом и ловорикама. Ако је Београд Чордићев, Срби живе у гету.

***
Тако смо дошли до друштвено прихватљивог понашања. Поред већ поменуте Лолите, ту је најновија медијска звезда Филип Роксандић, младић врло пристојан и финих манира, који је "прихватио себе пре две године". Некада навијач, учесник анти-геј протеста 2010., а данас педерски активиста, дакле оптимиста и сматра да се ствари мењају на боље. Каже. И хвали се да га и обитељ и друштво несебично подржавају. Тај бузерант, један отпад од десет хиљада, широко је рекламиран. То је тај жељени нови карактер који треба скројити Србима. Оне хиљаде поломљених и за цео живот унакажених Српчади, сигурно нећете видети на телевизији. У читуљама можда. И треба очекивати да ће та та омладина сутра бранити Србију? Србију у којој су наша  војска и полиција у служби НАТО о ЛГБТ, и ни по чему се не разликују од чувара у затвору "Лора".

А шта ради наша врла патриотска интелигенција? Управо су магарци који озбиљно, аргументовано и достојанствено доказују аутошовинистима да нису мајмуни.