НИМБУСОВ ПОДРУМ

ЕНГЛЕСКИ МОНСТРУМ У ПОЗАДИНИ ХАШКОГ ТРИБУНАЛА "Од свих европских статиста, највећа опасност прети од Срба" Не само на Балкану, већ светска вест дана је јавно и театрално самоубиство бившег Србина, усташе, сина ОЗНА-ша , Слободана Праљака, у судници Хашког трибунала. Као свака таква вест, трајаће једа н дан и још неколико дана касније за одјеке и реаговања. Након тога Хрватима ће оста ти тема за изградњу епск ог мита а нама јалова утеха да је "доказана хрватска аг ресија на БиХ " што је наводно "драматични преокрет" на самом крају рада хашког трибунала. Невероватан цинизам је да тај Хашки трибунал повод ом овог несретног случаја, коме би на водници сасвим добро п ристајали, из јављује саучеш ће поро ди ци. У најмању руку, на снимку последњих тренутака живота Праљаковог, види се да држи бочицу у рукама, па и лагано испија садржину, али обезбеђење не интервенише. Даље се питања множе и уназад - како је фамозна флашица у опште допремљена у згр

СЛИКАЈ ГА ЗА ИНТЕРНЕТ   Не бих умео да се сетим народа који је у тако кратком времену, за тако мало деценија, своју етичку вертикалу, уз њу, колатерално, и народну солидарност, уситнио у духовног ћифту, себичност, бездушност, фанатично обожавање шљаштећих џиџа-биџа . К ако то себи учинише Срби. Колико врло модерних дрангулија је довољно да нас испуни, да нам душа буде сита? Колико аута, цигала, сипорекса, ботокса, гипсаних лавова на капијама? Како смо постали толико банални материјалисти и халапљиви архи-малограђани, тешко је разумети. Питање је да ли се тако фрагментисани у неколико милиона гагрица у опште можемо звати народом. Немамо ми државу, ово је „џимристан“. Нема људи, нема народа, нема државе, нема ни окупације. ***   Потегох недавно неку тему, размишљање, о нашој испразности у „сајбер“ простору; како смо много, превише, лицемерни и невротично површни. Прави и/или искрени смисао мојој опаски је дао један далеки ФБ пријатељ, и држим да је сажео што сви о

ДОБРО РАСПОРЕЂЕНИ ГЕНЕРАЛИ  Ономад , 11. новембра 2017., беше један врло суморан , мучан и досадан дан у Србији. Требал о би да тај дан буде Празник Победе у Првом светском рату. Дан поноса због највеће победе у целокупној српској историји и дан једнако велике туге , јер је величанствена победа извојевана уз највеће губит ке који је неки народ поднео у ратовима ХХ века. Требало би да тако буде, али није. Да питате згубидане у кафићима о чему се ради, не би знали. Ако би им објаснили, насмејали би вам се у лице и окренули да наставе с воје испразне приче са друштвом. Такозвана "грађанска" Србија упаљиво је игнорисала Празник. Тек по неко се удостојио да констатује  "Аустроугарска била боља" и да је "ЕУ наставак мултикултурн е Аустроугарске", г де Србима у добронамерној варијанти припада улога стрипованих ликова Астерикса (= "затуцан, шовинистички и крволочан као политички и друштвени принцип"). "Патриотска" гласила су била и

КО ЈЕ ЗАИСТА УБИО КРАЉА АЛЕКСАНДРА? Paris 16ème: Monument à Alexandre Ier de Yougoslavie et Pierre Ier de Serbie, 1936, Real del Sarte. Са наопаким обртањем коловрата српског пропадања вечито се наново отвара питање „кривице“ Витешког мученика, краља Александра I Карађорђевића, јер нас је, забога, утерао у Југославију, те смо сви ми Срби, и само ми, моментално изгубили национални интегритет а нико други није, већ им је набујао националистички и шовинистички его. Свима је, ерго, био добар, само Србима не. Зашто су га онда сви ти којима је био добар убили, нико од поборника поменуте теорије се и не труди да доведе у неку колико-толико пристојну логичну везу. Интересантно – што се више под теретом гео-политичких прилика урушавају у прах и пепео „патриотске“ теорије наших нацонал-бољшевика и, једнако, аутошовинистичке булазни „другосрбијанаца“, а на површину јасније избија исправност и патриотизам политике коју је водила наша Круна између два рата, то се пизма на краља Алексан