НИМБУСОВ ПОДРУМ

ИЗБОРИ У СРБИЈИ:  ТРКА ПРОДАНИХ ДУША Нови избори су пред нама. Александар Вучић, или „Оцо“, како га је крстио Светислав Делиријум Басара, расписаће изборе, очајан јер нема довољно временских и владарских капацитета и нема довољно честитих људи да га прати у реформама и тешким одлукама које се морају доносити на његовом дугом Berliner Straßen путовању у Европу. Тешка одлука црног лакрдијаша, овековечена је надвременим стиховима: А ја што ћу, али са киме ћу? Мало руках, малена и снага, једна сламка међу вихорове, сирак тужни без нигђе никога... Моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прима ми ни плача ни молитве; у ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени духови. Црни дане, а црна судбино! Његови мирјани се акламативно покорише вољи Великог Вође. Сад још да Оцо формално распише Изборе. То ће бити кад му (се) јаве. * Како би пластично објаснио шизофрену ситуацију у којој се српски ујармљени бирач налаз

СРЂАНОМ ПРОТИВ ИСТИНЕ Коначно, Срђан Алексић добио је улицу и у Београду о Светом Сави 2016. После толиких градова које се обележише његовом улицом, поклекнуо је и Престони српски град. Тек по негде тим поводом су отворене сада већ деценијске контроверзе које прате случај несретне погибије овог Требињца. Да развејемо сваку дилему, погибија Срђана Алексића нема никакву копчу ка херојству или чојству, бар како Срби разумеју "Примјере чојства и јунаштва". Прича је ипак вишеслојна, и носи усуд страшног рата. Ко је власан да се баци каменом на Рада, оца Срђановог, који је у рату изгубио оба сина? Дом му опустео.Човек сведен на патњу докле се не придружи. Гради човек чесме за успомену, кад више ни њега не буде на овом варљивом свету. Међутим, истина је и нешто друго, чега се Раде боји: "Част и брука живе довијека". Још кад је брука двострука, терет је превелики. Тешко је задирати у двоструки, сваки за себе неизрециви и претешки Радов јаук. Међутим, за р

О ВЛАДИЦИ АТАНАСИЈУ, ПАТРИОТИЗМУ И РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ (4) - УМЕСТО ЕПИЛОГА -  Нисам случајно у поднаслову назначио "уместо епилога". То је из разлога што ми живимо тек први део епилога. Најбоље сцене епилога су тек пред нама. После или испод дна увек има ново дно. Ми ћемо непрестано налазити кривце, сваки по свом нахођењу, који ће бити добар самоизговор, али ћемо једнако посртати истом стрмином. Како да се променимо, ако нисмо спремни ни на тако мали уступак сопственој савести - да признамо сопствене грдне заблуде од пре тако кратког времена? Како, кад је на кисели мук или гунђање наилази и сведочење цитатима   од пре двадесет година, шта је ко радио и како се тада размишљало, зато што се не уклапа у данашњи стереотип? Зар нико у актуелној политичкој тактици Вучића није препознао Милошевићеву стратегију из 1995.? Да позовем у помоћ врло паметног Ајнштајна: "Не можете решити проблем методом којом сте проблем произвели". Пошто у главном знамо шта се