НИМБУСОВ ПОДРУМ

ТРЕБАЛО ЈЕ СТРЕЉАТИ СВАКОГ ДЕСЕТОГ НАРОДНОГ ЕЛЕМЕНТА     Гледам ономад на ТВ неку емисију о спорту мемоарског карактера, отприлике "Куцамо на врата заборављених асова". Овај пут у питању је неки доајен стрељаштва у СФРЈ. Описује деда свој тренерски и селекторски успон, и како је све лепо функционисало док је ЈНА вршила д отур оружја и џебане . Објашњава да је то из разлога ОНО и ДСЗ, јер је сваки стрелац у с лучају недајбоже, аутоматски могао постати снајпериста и специјалац. Наравно, нехајно се наставља деда, из тог разлога (ОНО и ДСЗ), у стрељачке клубове "ни је био дозвољен пријем ненародних елемената" . У реду ствар, дете не може да се учи гађању јер му је тата бранио Србију од комуниста. Логично? Није. Није зато што су ти "не народни елементи" масовно мобилисани за ратове деведесетих година, а "народни елементи" , обучени у прецизном гађању, су били ослобађани "војних веж би" због слабовидости, равних табана, неопходнос

СРЂАНОМ ПРОТИВ ИСТИНЕ Коначно, Срђан Алексић добио је улицу и у Београду о Светом Сави 2016. После толиких градова које се обележише његовом улицом, поклекнуо је и Престони српски град. Тек по негде тим поводом су отворене сада већ деценијске контроверзе које прате случај несретне погибије овог Требињца. Да развејемо сваку дилему, погибија Срђана Алексића нема никакву копчу ка херојству или чојству, бар како Срби разумеју "Примјере чојства и јунаштва". Прича је ипак вишеслојна, и носи усуд страшног рата. Ко је власан да се баци каменом на Рада, оца Срђановог, који је у рату изгубио оба сина? Дом му опустео.Човек сведен на патњу докле се не придружи. Гради човек чесме за успомену, кад више ни њега не буде на овом варљивом свету. Међутим, истина је и нешто друго, чега се Раде боји: "Част и брука живе довијека". Још кад је брука двострука, терет је превелики. Тешко је задирати у двоструки, сваки за себе неизрециви и претешки Радов јаук. Међутим, за р

3. ВЕЉКО КАДИЈЕВИЋ – Дезертер са два ордена за храброст Вељко Кадијевић Вељко Кадијевић: Главина, Имотски 21. Новембар 1925 - Москва, 2. новембар 2014. Родитељи (отац Србин, мајка Хрватица) били пореклом из Имотског. Његов отац Мирко био учесник шпанског грађанског рата, и умро у Шпанији 1936. Године. Вељко је 1943. године, са свега 18 година, ступио у Народноослободилачку борбу и постао члан Kомунистичке партије Југославије. После ослобођења Југославије, наставио је професионалну службу у Југословенској народној армији. Од 1958. до 1962. радио је у Првој управи Генералштаба ЈНА у Београду, организацијској јединици југословенске војске задуженој за израду ратног плана, заједно с Фрањом Туђманом и Душаном Биланџићем. Завршио је Вишу војну академију и Ратну школу ЈНА, а 1963. године и Kолеџ за команданте и генерале (енг. US Army Command and General Staff College) америчке војске. У периоду од 15. маја 1988. до 8. јануара 1992. године обављао је функцију савезног секретара за