Претражи овај блог

субота, 21. јул 2018.

СРПСКА СТАБИЛОКРАТИЈА


"...То ме подсјећа на омиљену реченицу мог пријатеља Златка када се окупимо у врту над печеним јањетом, кад нам се циједи лој низ браду, грабимо млади лук и пијемо гемиште. Тад он каже: ”Лако је окупити људе на добром програму”." (Јосип Крегар).

Свака сличност наведене згоде са стилом и идеологијом владања Александра Вучића у Србији је тачна и одлична. Лецнула ме ипак ова сотијска анегдота у стилу Петрице Керемпуха уперена к власти у Хрватској, јер све што је тамо за спрдачину код нас је за печал, утученост и големи јад, да се боље разуме.

Јосипа Крегара и даље сматрам најинтелигентнијим колумнистом на српском говорном подручју, без обзира што је фундаментално мешавина комунисте и хрватског националисте. Како стари, његов комунизам се већма утапа у хрваштину, те га је у толико теже читати. Но, увек се нађе доста корисних ствари.

Овога пута, покушао је свехрватски цунами усташтва изазваног успехом ногометне репрезентације, свести на ескападу још "детињасте државе". Да не би признао да су Хрвати отворени нацисти у континуитету, он је цео свој народ и пратеће трабанте радије прогласио за обешењаке, који се ето инфантилно играју пимпецима на јавном плацу.

Остало што је написао, рачунајте да се дословце односи она ову Србију, која никакве везе нема са Србијом од пре само дванаест година, некмоли на ону од пре сто година. 

Дакле, звесни уважени Leslie Holmes је Хрватску сврстао у пропале државе (кварне државе, rotten states). Колико важи за Хрватску, горе важи за Србију. Пропале (кварне) земље су оне у којима постоји системска корупција. Та корупција је друштвена ситуација, стање народне свести.

Ми имитирамо и демократске политичке институције; оне су фасаде и празне шкољке. Недостаје им садржај, воља и дух који јамчи постизање сврхе. Тако је и настао израз за кварне и привидне демокрације (rotten democracies). Избори су намештени, власт неодговорна, медији под контролом; радна етика је слаба, троши се на луксуз и не штеди, живи од државе која је највећи дужник. Узима да би давала. Ни једна мера економске политике не даје ефикасан резултат као што бива у стабилним друштвима.

Такве државе, попут Хрватске а изразито Србије, су државе ниске легитимности власти, нестабилних институција, неуправљане законима, већ прикривеним претњама.

Чини се да Крегар ипак сувише идеализује западни политички стил, односно да из предоченог излази да су све државе у ствари кварне, са мање-више лажном демократијом. Сетимо се само случаја заробљеног узбуњивача свести Џулијана Асанжа, па ћемо спознати колико се у тзв "стабилна друштва" ослањају на законе а у којој мери су спремне на прикривене и отворене претње када се осете угроженима.

Пре ће бити да се снага државе ослања на еквилибријум фактичке војне снаге и претње, коруптивности политичара и угодног живота народа. Зна Американац да су његови политичари корумпирани, али исто тако зна да га његова држава неће заборавити ма у какву невољу у свету упао и да ће армија заштитити њихове привилегије, ако шаргарепа не помогне. Отуда, баш га брига колико су зала широм планете починили. Норвежанин живи добро те не прави питање што држава троши дестине милијарди долара за гомиле најмодернијих нападачких војних авиона иако их нико не угрожава. Ту већ имамо предаторски капитализам, пљачкашки капитализам, који је у "стабилним државама" усмерен ка споља, а у "банана државама" попут Србије, ка унутра, и вежемо га за лик и дело најгорег и најпокваренијег реформатора кога смо имали - Зорана Ђинђића.

Crony капитализам, ортачки капитализам, рођачки капитализам, кампанилизам (претерана љубав према завичају, ускогруди локалпатриотизам) у нас екстремно ескалирао током Вучићеве владавине. Све су то добри описи; изведени из описа живота изражавају згроженост разликом између прокламација, закона и стварности. Зато их апологети дисквалифицирају као једностране, критизерске, непријатељске и политички мотивисане.

Да све фино функционише ту је нешто што се зове "дубока држава", за коју још нико није објаснио шта значи, али свакако изазива самим помињањем језу у поданицима. Отприлике, циља се на постојање мање видљивих кланова, клика и лобистичких скупина, тајних служби, медијских картела, котерије по старински. Како год, у Србији та ствар деценијама добро ради.

Једном је, даље пише Крегар, Зоран Милановић рекао да је Хрватска случајна држава. Мало се читао контекст те изјаве, али су се критичари узбудили у настојању да покажу да је то увреда. Мислим да смо сви свјесни да су распад социјализма и ауторитарног догматског владања више помогли стварање Хрватске од завјереничких састанака у задимљеним гостионицама и хрватска патриотских будница. Па и каже се: нисмо смјели пропустити ту прилику.

Дакако, Крегар зна да је од Дрезденског конгреса, а нарочито од "уставних промена" 1974., којом приликом су хапшени и прогањани сви који су били против цепања државе по антисрпском концепту, Хрватска свакако није случајна држава, већ држава која је дуго слагана од различитих ентитета који су међусобно слабо имали веза, или их у прошлости нису ни имали.

Супротна је ствар са српским народом: он је, у главном бруталном силом, геноцидима, али и менталним дрилом инжињера душа, од делова који су природном снагом националне гравитације тежиле спајању, претворен у гомилу помешаних пузли где су многи делови већ путем расути а са преосталима се свако игра како му је воља у све више случајној држави.

И збиља (да се поменемо цитата са почетка), где могу водити државу која је у стању "црвеног аларма" ждерачи јањетине замашћених брада, подбули од киселих шприцера или организовано шверцованог вискија све једно, с томпусима у зубима уместо нетом одбачене "Драве са филтером" и у Кини израђене четничке каме за селфије?

Како српске интересе на Косову и Метохији могу штитити људи који се без сумње одлично разумеју у добру јањетину али у дипломатску вештину ни мало, нити их савест нешто пече зато што су тако неспособни? Сад "раде на идеји о размени територија". Они би да се џорају. Сем заслуженог подсмеха, можемо рачунати да ћемо још једном бити ружно намагарчени.

Устав Србије све више постаје узнемиравајући за пучину. Плаше децу њиме. Ако се не решимо те уклете књижурине црно нам се пише. Нема нам живота међу цивилизованим народима са тако националистичким и ретроградним Уставом.

Са оркестриране ТВ мреже свакодневно нас вишекратно извештавају да смо најинтересантнија земља за страна улагања. Да ли је тврдња тачна или плод маште неког апаратчика задуженог за производњу добрих вести, не знамо. Но, свакако, никако се не може чути други потребан део реченице да је можда тако јер смо најпропалија држава у Европи, са најјефтинијом радном снагом која за некаква уобичајена синдикална права не сме ни да пита.

Како се у опште успева да тако нешко као Србија, која конзумира све најгоре особине свега поменутог: пропале државе, детињасте државе, лажне демократије, системске корупције, предаторски капитализам, ортачког и рођачког капитализама, кампанилизма, случајне државе, дубоке државе..., још даје бар привид постојања?

И ту смо светски новитет. Специјално за нас конструисан је начин владања иноваторски назван стабилократија. То је (пара)политичка стабилност у државама слабе демократије са аутократски оријентисаним лидерима, који управљају кроз неформалне, патронажне мреже и тврде да обезбеђују прозападну стабилност у региону. И не тврде то без разлога, пошто владавину таквих бескрупулозних аутократа "западне демократије" заиста отворено и снажно звецкајући оружјем подржавају зарад остваривања својих гео-политичких интереса. Потпуно је очигледно и свима је јасно да Запад због својих ускогрудих интереса подржава лидере који су спремни да беспоговорно извршавају шта се од њих тражи, особито на спољнополитичком плану, а као награду су добили ''одрешене руке'' да у свом дворишту раде шта им је воља. Из тог угла посматрано (а других углова за посматрање и нема), Запад је постао саучесник у кршењу принципа владавине права, поделе власти, слободе медија и борбе против корупције.

На дуже стазе, стабилократија је рецепт којим ће се произвести још већа нестабилност. Нема сумње да је неолибералним западним демократијама приоритет да остварују своје интересе у брижљиво таргетираним деловим света. За то су им потребни флексибилни и лојални лидери. Истовремено, ти лидери нису ''пали с неба'', нити су попут Лењина дошли у блиндираном возу да дижу револуцију, већ су производ националних политика балканских држава, будући да су потекли из аутентичних политичких партија које су освојиле власт на изборима који су аминовани као фер и поштени.

Шта ће са народом бити после ове стабилности, коју је добрим делом и сам одабрао, причаће ко је преживи.


 

четвртак, 12. јул 2018.

МАМАЉУГА ОД ФУДБАЛА

Нису Енглези изгубили утакмицу од Хрвата у семи-финалу СП у Русији зато што су Хрвати играли спектакуларан фудбал, већ зато што су се усрали к'о кумрије.

Дали гол, па им се ноге одсекле. Не могу лопту да погоде, некмоли човека, за разлику. Дају лопту свом полу-блесавом голману, па нек' се он дрибла са дивљацима са Балкана. Онај њихов центарфор Кејн, кад види Виду, смањи се за 10 цм, ради опстанка. Тај качамак није кус'о. Што су добро акција замислили, не може се лопта добро додати, ако ти колена клецају.

Ловрен кад шутне лопту, чекају је иза Футошке цркве. Из поменутог Виде избија да је основну школу завршио на пенале, после продужетака. И треба да се разуме, ова два бравца су добила утакмицу. Остало елетрични зечеви и тркаће кокоши.

Ја глупљу и беднију игру игру него што су је пружили Енглези нисам видео у семи-финалним утакмицама.

Све што је на утакмици ваљало може се свести на: Затрк. Натрк. Набодак. Погодак.

Онда џентлмени мрсе, пошто не могу.

" "Индепендент" истиче да је "Енглеска ударила на Хрватску свим снагама, одиграла најбоље полувреме на турниру, али да је на крају изгубила од боље екипе", док је коментатор ББЦ-иај чувени енглески голгетер Алан Ширер истако да је национални тим превазишао очекивања и честитао Хрватској, која је, како је навео, заслужено у финалу." 

Хрватима се све сложило, али ту замерке не може бити, јер спада у рок службе, не пита се ко је коме крив. Да се кроз иглене уши нису пласирали на СП, нико их не би, с правом, зарезив'о. Који Хрвати, сви би се питали. Може се овде отворити тема манипулације ФИФА целокупним такмичењем, али није битно. Манипулатори су добили што су тражили - трећеразредне нацисте који ће носити транспарент о фер-плеју и толеранцији пред почетак другоразредног светског финала.

Ако ништа, бар су Русији напакостили. 

 


четвртак, 05. јул 2018.

ФУДБАЛСКИ ВАМПИРИЗАМ

Чија је ово репрезентација?

Како се Светско првенство у фудбалу у Русији 2018. ближи свом крају или врхунцу, како за кога, у мени расте осећај мучнине. Не због квалитета фудбала – игра се натпросечно атрактивно за светска првенства. Не и што је могуће да је ово у Русији последње које пратим под неумитним вишком природних закона у Срба. Не ни зато, јер што уз помоћ радија, што црно-белих и колор телевизора, те владајућих пара-нормалних технологија, испратио сам петнаест првенстава. Паметноме доста.
 
Оно што ме је згрозило су вампири.

Сви смо чули за синтагме „енергетски вампири“, „психички вампири“, „економски вампири“. Овде се све спојило у један сублимирани „фудбалски вампиризам“.

Најпре, видимо да су у глобалу завладали вампири. Неко ће глобалну доминацију богатих звати колонијализмом, други нео-колонијализмом, мада је у питању хибридни милитарни  колонијализам, са много раније невиђених паметних бомби које глупо убијају и невиђено усавршеним технологијама Гебелсовске пропаганде.

Док су своји били, какви год перфидни колонијалисти, Енглези не би дозволили да их презентују црнци, а да они буду помоћна радна снага у репрезентацији „Гордог Албиона“. Видимо да свака гордост може да се изокрене и превазиђе предрасуду, само да се енглеска застава вијори на врху. Међутим, то више није суштинска надмоћност, то је скандал. Ваља разумети енглески јад. Они су измислили игру футбал. Сада су присиљени да се одрекну својих традиција да не би били доведени у вечну ситуацију  да гледају светска првенства само као туристи или на ТВ са троседа уз пиво. Залуд им “The Three Lions”. Толико су генетски уназађени. Превише то боли. А нису једини, већ су парадигма.

Разумемо и да би Светско првенство у фудбалу изгубило планетарну информативну магију да се међу најбоље пласирају неке тамо избомбардоване и у потрази за дијамантима избушене пустаре и џунгле, а да се бомбардери и лихвари покажу импотентнима у поштеном дуелу са својим жртвама и робљем.

Без црнаца, Французи и Енглези били би фудбалски нико и ништа. Тај свој вампиризам бране флоскулом „да нису расисти“.

Последица је етички скандалозна ситуација да Светским првенством доминирају играчи-црнци, а да се ни једна репрезентација са афричког континента није пласирала међу шеснаест најбољих светских екипа. Може се рећи да су афричке земље слабо организоване и да има исувише корупције. Ипак, ово је превише.

Белу расу ће најбоље репрезентовати Срби оспособљени да буду Хрвати на вечерњим курсевима.

Као на длану видимо на шта глад, беда и страх, он особито, могу да присиле или приволе људе. Повије се за невољу и Горди Албион.

Тако су и црнци и многи други потерани од својих домова да служе богатима. Колико их успут пропадне нико нити зна нити га је брига. Срећници који су се сопственом снагом, попут старинских гладијатора, изборили за врхунски статус, сада се боре међу собом испод туђих застава, али и против својих постојбина, које су ево све редом поразили.

На нижем степену вампиризма је управљање самим такмичењем. Стотине милиона долара су у питању. Из утакмице у утакмицу скачу и падају цене играча, пласман сваке репрезентације много кошта и много доноси. Менаџери од богатих постају одвратно богати.

Кључна превара се зове „VAR“- систем. Тамо су се тек сјатили вампири. О да, смањен је број ненамерних грешака судија. Сложићемо се да је то добро. Али, законом великих бројева, ненамерне грешке се потиру. Некада судија, пошто је жив човек, погреши на твоју штету, други пут у твоју корист. У дужем периоду, правда је на месту.

Са „VAR“- системом добили смо нето- поквареност, оправдану модерном технологијом. Јер, ни једна намерно неправедна пресуда судија није промењена „VAR“- системом.  Феликс Брих  је са помоћницима  послат кући са 60.000 евра у џепу (да ли је имао још каквих бенефита, не знамо). Међутим, у сенци неочекиваног Бриховог протеривања, остало је незапажено да је мексички судија Цезар Артуро Рамос, који ништа часније није судио на утакмици Швајцарска – Бразил и такође снажно допринео креирању коначне табеле у групи Е, дискретно сачуван. Тако је Цезар судио утакмицу Уругвај – Португалија у осмини финала.

Шта је нагнало ФИФА на овакав потез врло је тешко одгонетнути. Можда су проценили да су у манипулацији отишли предалеко и да је нужно да ради очувања сопственог „угледа“ жртвују једног „капиталца“. Можда је процењено и да је Брих био превише сиров у практикуму свог нескривеног нацизма. Тако су се овај пут кола сломила на иначе богатом Бриху, док су ситнији мешетари задржани.

Просечни теоретичари завере су таман мислили да је политички одређена ликвидација Вучићеве репрезентације спортска неминовност, кад се појавио блајхани амерички фићфирић Марк Гајгер да суди Енглеска-Колумбија. И тако је и судио, ситно „навлачећи“ за Енглезе.

Не треба да се заваравамо око Мажића. Није важно што је „наш“, у њега нико нема поверења. Сенегал се на њега жалио исто као ми на Бриха. Колико год га хвалили домаћи аналитичари суђења, Мажић нам није на понос.

На дну овог глобалног ланца исхране су наши локални вампири. Сава Савановић је за њих врло домаћински вампир.

Суштински, што је мало ко спреман да разуме и прихвати, ми смо све, не само у фудбалу већ све, изгубили када је Кија Коцкар победила у ријалитију „Задруга“, а курвање наметнуто као најпопуларнији спорт у окупираној Србији. Порнографски и бласфемични Митровићев „пројекат“ снажно подржан од квислиншког режима, у ноћи свог финала имао је већу гледаност од Светског првенства у фудбалу. По тој бруци и срамоти издвајамо се од свих осталих 31 учесника завршног такмичења. Оно што је разарајућа метастаза је да се тај „ријалити“ животни стил проширио у народу и хоризонтално и вертикално.

Чим је Вучић испратио репрезентацију вођену његовим лобијем речима да ћемо се зачудити успеху који ће постићи па нека се онда јаве завидљивци, могли смо наслутити шта нас чека.

Ево, мучени фудбалери, најмање криви, вратише се кући  као покисли мишеви, док фуфице и ликови без јасног занимања доминирају јавним простором.

Зашто Хрватска репрезентација има боље резултате од нас? То сви знају, само многи неће да признају. Хрватски голман Субашић, коме су усташе засигурно посекли фамилију, каже да је Хрват-католик пореклом од оца православца. Наш селектор Крстајић, супротно, каже да је по националности интернационалац. И још каже да обожава Вучића. Нема идентитета, нема ни репрезентације, толико је бар јасно. Волети Вучића уместо Србије није идентитет.

Све је то повезано. Да не обожава Вучића, не би био селектор. Да нас није запао такав селектор, вероватно би преосталом природном народном снагом превладали судијске неправде.

Подсетићемо да су и Муслина претходно поставили исти ови. Што су се после покарабасали, њихова је унутрашња проблематика.

Ово код нас је већ хронични менингитис. Син председника државе Данило Вучић у друштву убица и криминалаца као навија за репрезентацију. Ама, како су ти зликовци што окружују невиног Данила у опште пуштени да нас бламирају у Русији? Још горе, ево шест година нас спинују драмолетима атентата на Вучиће. А сад није опасно да се син креће окружен опасним људима тако далеко од куће?

Милојко Пантић тврди да је Немањи Радоњићу „менаџер“ шта год и овај пут то значило Данило Вучић, и да га је зато Крстајић на све три наше утакмице угуравао да игра. Можда није менаџер Вучић јуниор. Но свакако, наш несретни Радоњићу, дао си судбину у руке црноберзијанаца у нади да ћеш просперирати. Хоћеш, у аустријској „цвајти“,  куда нас гура и Вучић сениор. Нису они способни за више од тога.

Највећа жртва свеопштих ујдурама је Сергеј Милинковић-Савић, који је одлично одиграо прву утакмицу, па је стога на следећој, против Швајцарске, гушен у противничком „сендвичу“, да би га коначно Крстајић, маниром нижеразредног тренера, бацио на дефанзивну позицију на којој никада није играо и тако му је цена пала за којих 50 милиона, истовремено отварајући место за доброг дечака Радоњића, чијом ће продајом младеначки Вучећев клан масно профитирати.

Тако је исцрпена, исисана сва добра воља и енергија једне генерације за коју смо се оправдано надали да ће вратити достојанство нашем фудбалу. Вратове нека припреме младићи који су нас срчано представљали на Новом Зеланду пре три године. Сада све наде у њих полажемо.

недеља, 01. јул 2018.

ПОСМОДЕРНИ ЕКЦЕНТРИЗАМ

"Екцентрични људи су једно од највећих срања која су могла да задесе модерно човечанство.
Екцентричним људима је битно да буду у центар па ма како то год да буде.
Он нпр заспи пјан у каналу али он није алкос него екцентричан.
Он дрпа своју пратиљу за сису али он није пијани сељо него екцентричан.
Он полудрогиран скида гаће пред публиком и слика масовне оргуље на сликама али он није напаљени манијак него екцентричан уметник мајестро ијако му слике изгледају ко пролив Маријана Ристичевића.
Али он је екцентричан и то је океј. То је нешто ново. Није комфорниста ко ми затуцани сељаци што и пијани пазимо како се понашамо. Он своје пориве ослобађа и он је изнад тога лажнога морализма. Зато што он није учмала средина затуцана ко ја. Он је екцентричан."
Митар


уторак, 26. јун 2018.

ВРЕМЕ КАДА ЈЕ ФУДБАЛ БИО МАЗГА

(ШТА СВЕ ФУДБАЛ МОРА ДА НОСИ НА ЛЕЂИМА)

Српски бечки патриотизам
 
Зна се без чега се на свадбу не иде. 
Једнако, зна се без чега се на Светско првенство у фудбалу такође не иде. Тамо је неупотребљиво метиљаво угланцано салонско "родољубље", већ је нужан изворни национализам са мушким воњем, јер на Светском првенству у фудбалу "победа није најважнија ствар, већ једина ствар која постоји".
Нама су, међутим, већ при паковању за пут подвалили "бечку школу српског родољубаштава" као референтну тачку окупљања. Уз сет порука мира и љубави из врха режима, посегнуто је и за другим суптилним техникама мењања свести. Стереотип је чврста веза фудбала, пива и тестостерона, и на том стереотипу су инжињери свести пројектовали  подвалу - да се уместо патриотизма потури Вучићевизација, потуљено ментално претварање Србије у нешто што што никада није била.
Драган Бјелогрлић је неспорно мајстор свог заната, односно врло вешти филмаџијски фалсификатор и преварант, који међутим неспорно одлично манипулише патетиком. Када му дате све ресурсе и добре паре које тражи, опасан је. И тако, ма колико банално изгледало, једним рекламним спотом за фирму која производи пиво, ударио је у срце српства. А ко не гледа пажљиво, и не види скривену поруку. Баш добра реклама, рећи ћемо. Одмах се види да је "Све што можеш ЗА СРБИЈУ" исписано латиницом а не ћирилицом, па творци главне крилатице под којом треба да се ујединимо дакле већ нису урадили све што могу за Србију. Но, оно што нисмо регистровали, наша свест је дискретно примила.
У 65 секунди трајања рекламе, успео сам избројати да су нам најмање девет пута потурили неке заставе којима машу наводни српски навијачи, али које нису српске заставе јер на њима нема грба. Чије су, не зна нико, али српске нису. Неозбиљно је и помислити да Бјелогрлић не зна како изгледа застава Србије, уз њега нико из његовог продуцентског тима, па даље ни нико из "јавног сервиса" званог РТС. А ту рекламу гледају по десет пута свакога дана сви Срби. То је оно што и Вучић уз асистенцију фикус-премијерке која се такође грози српских инсигнија, Брнабићке, и осталих локалних "денацификатора" хоће да произведу - да не будемо Срби већ да само заличимо на тај народ.

Ако неко у деценијама васпитаваној идентитетској тупости сматра да је моје виђење тек националистичка параноја (што и да је тачно, не даје право Бјелогрлићу и друговима да скандалозно мењају националне симболе), ту је Вучићев терцијарни продукт, неспорно најнестручнији и интелектуално лимитирани селектор на Светском првенству. Ево тајне његовог вртоглавог пробоја у српском фудбалу: „Ја сам из мултикултуралне средине из Босне. Отац ми је Црногорац, а мајка Српкиња. Ја сам интернационалац. Националност ме не занима. Швајцарска има добар тим, само то ме занима.“ 

Владимир Петковић, селектор Швајцарске, такође из Босне, мада неки тврде да није Србин него Хрват, потпаљивао је шовинистичку страст својих играча-Шиптара, само да победи.
Сада вапимо за "правдом". Очекујемо да ће Шиптари из "швициног" тима бити примерено кажњени због политикантства у виду слављења нацистичке творевине, државе "Косова" од ФИФА која је стационирана у Швајцарској и коју воде Швајцарци и Немци? (У току писања овог текста стигла је вест из ФИФА о казнама, које су по нас биле дупло теже него за Швајцарску репрезентацију). Али, зашто ми наше промотере те исте нацистоидне творевине нисмо казнили или, бар, ако не можемо да казнимо, нисмо изопштили из свог гнезда? Гле, сада не знамо о чему је реч? 

У Русији нас је дочекао Зоза-Парастос.
"...Председник Славиша Кокеза стигао је у главни град Украјине заједно са потпредседником Савом Милошевићем и генералним секретаром Јованом Шурбатовићем. Њих је дочекао челник УЕФА Зоран Лаковић.

Зоран Лаковић је директор Националних асоцијација УЕФА, шта год то значило. Отприлике, једно од главних задужења му је да иде по сахранама. Тако је присуствовао и сахрани првог Председседика ФС Косова Фадиља Вокрија. 

"...Ерол Салиху, секретар Фудбалског савеза самопроглашене републике "Косово", оценио је да је Фадиљ Вокри био рођен за велика дела, а да празника која је остала за њим говори о његовој величини....Он се посебно захвалио на доласку високом српском функционеру у УЕФА, Зорану Лаковићу, као и хрватској легенди Звонимиру Бобану, сада саветнику председника ФИФА, који су се вратили из Москве да би у недељу били на Косову, навела је "Анадолија".
И шта сад хоћемо? Патриотизам фудбалера, али у бечким копачкама?
Политички коректни нацизам
Истина је да су Швајцарски штопери, задужени да задрже Митровића, бацили пре утакмице по који длан пиринча по шеснаестерцу, не би ли им Богови били у помоћи да се изборе са нашим нападачем. Када им је забио гол, није више било дилеме да га само сумо-захватима могу зауставити, никако друкчије.

Правило каже: "Држање противника представља онемогућавање противника да се креће напред или около - коришћењем шака, руку или тела. Судије се подсећају да на време реагују и да одлучно решавају прекршаје задржавања, нарочито у казненом простору, при ударцима из угла и слободним ударцима. (Чак и) Ако одбрамбени играч почне да држи нападача ван казненог простора, али настави да га држи и у казненом простору, судија ће досудити казнени ударац".
 

Залуд, снага баченог пиринча беше јача.
На терену је Швајцарце чувао судија Феликс Брих, познат од раније као УЕФА и ФИФА "чистач", ледени човек за прљаве послове. Исти је доктор правних наука са теоријском темом "Право у фудбалу" и праксом гажења права у фудбалу.

Немачку хуљу Феликса Бриха за меч против Швајцарске делегирао Швајцарац Масимо Бусака, а за све то знао је Швајцарац на челу светске куће фудбала Ђани Инфантино.
Феликс Брих, "Али-Бабин разбојник са пиштаљком", даје жути катром нашем Митровићу јер је преживео.

Да, новац је увек у питању. Главне судије, попут Феликса Бриха из Немачке, Џунејта Чакира из Турске и Нестора Питане из Аргентине биће плаћени 57.000 евра за рад на Светском првенству, плус ће зарадити 2.500 евра по утакмици коју буду судили. Помоћне судије ће зарадити 20.000 евра за учешће, плус 1.600 евра по мечу. Биће да Брих има још неке бенефите. 

Међутим, видело се по "говору тела" да у мечу Швајцарска - Србија новац није главни генератор Бриховог садизма. Да је судија кечерима а не фудбалерима, Брих би свирао непрописно кечерско рушење двојице Швајцараца над једним Србином који се у том часу двоструког дављења, борио за живот. Одакле Србима право да се боре за свој живот, резоновао је Брих и казнио Митровића за двоструки фаул у нападу. И биће награђен од челника ФИФА за тај здрав резон.

Ми донекле неправедно кривимо наше играче за неуспех. Зашто је Матић крив што је "фластер" на њему играо судија Феликс Брих? Дао му за фаул (какви се често и не суде) жуту карту и каже му уз фацијални грч налик осмеху: "Имаш право да направиш још један фаул, и добићеш црвени картон"! Али, не, пред нашим очима Џака прави четири фаула један за другим у једном дуелу са Матићем, а Брих мирно гледа. Па ти играј, Матићу, ако можеш.

Тај Брих је дао у Београду, на утакмици са Хрватском пре неколико година, црвени картон нацисти Џоу Шимунићу, тек након што је овај за мало убио нашег играча, и када то искључење није значило више ништа. Можемо само замислити колико се Бриху срце цепало док је невољно дизао црвену карту, али да су га након утакмице Хрвати на челу са усташом Шимунићем могли са пуним оправдањем изнети на рукама, чињеница је.

Феликсу Бриху нацизам цури на све његове рупе, само то не сме нико да каже. Тај нацизам је од деде наследио. Јесте то врло политички коректан нацизам, али је и даље неподношљив. Зато су га и делегирали да нам суди.

Реч о утакмици

Када једна екипа, репрезентација Швајцарске у овом случају, оствари такмичарски успех ношена  на судијским пиштаљкама и жмурењу у ВАР - центру, свака стручна анализа губи значај. Можемо сада закључивати да Швајцарци имају систем и организацију која им је донела успон у светском фудбалу, али да суђење није било бандитско и политички обојено у црно, Швајцарци би држали фењер у групи.

Одмах ћемо рећи да су навијачки приговори о незалагању наших играча добрим делом израз фрустрације због пораза. Статистика наиме каже да су наши играчи трчали више од Швајцараца. ми смо претрчали 116 километара, противници 112.

Шта је ленчуга, показао је Лионел Меси против Исланда – претрчао је тек 7,61 километар. То је досад мање од било којег другог играча у Русији током 90 минута. Невероватан је и податак да је Лео Меси без лопте трчао и мање у односу на све друге играче, укључујући и голмане Аргентине и Исланда. Ем мало, ем споро… Меси је имао тек 17 спринтева, с просеком брзине од 25 километара на сат.

И управо то је наш и хендикеп - недовољно спринта. У фудбалу је свакако корисније истрчати врло брзо 5х15м, него 100м полако.

У најави Светског првенства најавили смо да је игра у одбрани, свеобухватно, наша непоправива слабост. И тако смо и добили голове. Код првог, Ивановић је залегао да га лопта не повреди уместо да телом заштити гол. Код другог гола смо имали ситуацију да су напред отишли и десни бек и десни штопер и десни везни играч, без снаге за повратак  истом брзином којом су Швајцарци развијали "контру". Такве ствари се ретко дешавају и у подсавезу. Уз то, Шаћири бежи са десне на леву страну, а нити га наш леви бек прати, нити га штопер преузима.

Није, за чудо, нама правио проблеме противнички центарфор Сеферовић, који се у првом полувремену пет пута "састао са лоптом", таман колико је наш Митровић са два противничка пит-була на леђима упутио шутева на гол. За нас је тежак проблем била муњевита трансформација швајцарских везњака из тврде одбране у контра-напад.

Кад играте против екипе као што је Швајцарска, не можете трчати као "муве без главе" (цитат, Митровић), нити очекивати да вам све "рупе" закрпе Матић и Миливојевић.

У дефанзивној улози играчи више претрче и више се потроше, посебно када имате крупне фудбалере попут наших. Миливојевић и Матић нису успевали да покрију већи део терена него што би то требало на папиру, док су Џака и Бехрами деловали "као на батеријама".
"Топлотна мапа" Луке Миливојевића и Немање Матића са леве стране, односно Гранита Џаке и Валона Бехрамија са десне.
Уз то, учествовали су у игри свог тима и забележили невероватна 143 тачна додавања, док је добро покривени тандем Србије на центру имао свега 52 нашим такође притиснутим офанзивцима ("Instat").

Ако ценимо ко је највише подбацио, то је Сергеј Милинковић-Савић. Толико је слабо одиграо да му је цена на тржишту моментално пала. Сигурно да много шта није ни могао против "сендвича" у коме најчешће био уз судију који тај сендвич притиска. Како год, за разлику од меча против Костарике када је Србија више имала лопту у ногама - против Швајцарске се далеко више трошио у дефанзивним задацима који нису донели много. То нам говори и статистички податак да није успео да одузме ниједну лопту ривалу...

Швајцарци су очигледно добро проучили тај меч против Костарике и паметно нападали СМС-а када лопта иде ка њему, па је тако имао једног играча који долази са леђа и једни "у лице". Често би се од двојице направила и тројица, а наш фудбалер није имао саиграче довољно близу да би на време одложио лопту и наставио напад.

Против Костарике је тако разменио 25 додавања са Тадићем и Митровићем, а против Швајцарске тек 13, међутим то није најнеповољнији податак по Србију.

Агресивни Швајцарци су били невероватни у дуел игри и бројчано надмоћни у ситуацијама са Милинковић-Савићем, увек су некако успевали да "ишчепркају лопту". "Instat" бележи да је СМС био у 23 дуела на мечу и добио је тек три. Подсетићемо вас да је против Костарике 13 од 29...

У тако неравноправном односу снага, извлачење Миливојевића из игре, а не Миленковић-Савића, те увођење Радоњића, показује само да нам се селектор са сарадницима сасвим погубио, и чинио неразумне потезе који су само погоршавали ситуацију.

СМС је тако у последњих 15 минута био растрзан између офанзивне и дефанзивне улоге - нисмо га имали на скоку поред Митровића, нити одигра нешто у завршници напада а није доприносио ни Матићу док смо бранили контре.

Остаје да репрезентација поправи утисак против Бразила и заслужи Вучићеву утеху.

Нека се за опроштај припреми Русија. Бар тако стижу гласови...


  
   


СРПСКА СТАБИЛОКРАТИЈА "... То ме подсјећа на омиљену реченицу мог пријатеља Златка када се окупимо у врту над печеним јањетом...