УСТАШЕ - ЗА ДОМ НЕСПРЕМНИ

ИЛИ: КАКО СЕ БУРЛЕСКА СА ПЕВАЊЕМ И ПУЦАЊЕМ УЗДИГНЕ НА НАЦИОНАЛНИ ХЕРОЈСКИ МИТ И ДРЖАВНИ КАМЕН-ТЕМЕЉАЦ НА ПРИМЕРУ ВЕЛЕБИТСКОГ УСТАНКА

 

"Велебитски устанак"

Као први покушај ослобођења Хрватске од колонијално-окупаторског српског режима, Велебитски устанак – 1932. представља кључ, без којега се сувремена повијест Хрвата никако не може разумјети у својој најдубљој еманципа-цијској димензији.

                                          - Недјељко Кујунџић, 1992.                                             

У том усташко-антифашистичком озрачју („први пуцањ у онодобни неправедни версајски поредак“) – изравно пред ВЕЛЕБИТСКИ УСТАНАК (1932.), као иначица стара хрватског поздрава – проникао је слободарски антифашистички поклич ЗА ДОМ СПРЕМНИ. И стога, одлучно устајући против југо-комунистичкога и србо-четничког фашизма, касније нимало случајно, преузимају бранитељи (драговољци) ДОМОВИНСКОГ РАТА (1990.-1995.).

                                                                    - Марио Јареб
                                                                            

"С Велебита Анте кличе
Зубља горе, пушке оре:
Бјежте псине, преко Дрине,
Хрвати се за Дом боре!"

- др. Миле Будак (1934.) 

»Ал усташе отворише врата,
куда бјежи кухарица Ката«

-Из песничког описа "Личког устанка",
народног песника
Блажа Пишчевића из Брушана

Велебитски устанак није био саму усташки већ хрватски, јер у њему нису суделовали само усташе ("национални "револуционари" како су их називали комунистичка браћа по револуцији) већ и актери дугих опредељења од којих су неки касније приступили партизанима.

Али, да погледамо след догађаја, с обзиром да терористички акт у велебитској забити Хвати доживљавају као иницијацију свог антифашистичког слободарства и вапијућег домољубља, кључ (или пре калауз) за улазак међу еманциповане народе.

Припреме

Војно увежбавање се вршило по усташким логорима који су били распоређени диљем Европе, од којих су најважнији: Јанка Пуста у Мађарској (лето 1931.), Бовењо у Италији (почетак 1931.) и Липари у Италији (1934.). Такође се оснивају и логори у Данској, Аустрији и Немачкој. У Хрватској су се налазиле војне формације у Копривници (која је имала везу с Јанка Пустом) и подручју Далмације (где има девет усташких скупина), а преко Задра, Ријеке и Јанка Пусте пребацују се људи и оружје.

ЗАКУП ПУСТАРЕ ЈАНКА - чим је закупио пусту, што је учинио под именом Емила Хорват, а на које је име гласио лажни пасош, који су му издали Маџари, прва је Перчецова брига била да организује снубљење емиграната за табор, који је имао намјеру да на томе имању уреди. У томе су му послу главни помагачи били др. Бр. Јелић у Њемачкој и Лука Чулић, бивши бријач и комунист у Белгији.

- Из мемоарских белешки Јелке Погорелец [1]

Јелка Погорелац је оставила сведочанство о стварном стању у логору Јанка-Пуста. Насиље, тучњаве, мучења сваке врсте, сплеткарења, бекства и гоњење са псима... то је било стање редовно у овом кампу. Јелка Погорелац сведочи и о једном атентату (на Мија Селетковића), самоубиству (Јосип Жарко), убиству (убица Густав Перчец лично)... 

У свему, Јанка Пуста је била нацистички котао за производњу најгорих садиста.

Опсједнутост крвљу и насиљем убрзано достиже митолошке размјере те се тако ствара озрачје за геноцидне злочине на подручју НДХ .

Припреме за устанак у Хрватској почеле су средином 1931. године. Одлука о подизању устанка донесена је на састанку у Spittalu у Аустрији, на којем су судјеловали усташки емигранти Анте Павелић, Густав Перчец и Вјекослав Servatzy. План је био да почне у Лици, јер је из Италије (Задар) преко Велебита најлакше било допремити оружје и муницију. Човјек за везу у замљи био је Андрија Артуковић [2], адвокат из Госпића, челник терористичке организације „Хрватска национална омладина”. Почетком 1932. у Бечу Павелић даје Артуковићу десет милона лира помоћи за организацију побуне. Артуковић подноси извјештај: „Припреме се успјешно одвијају, ситуација је повољна, организовано је усташко језгро, на чијем је челу Јуца Рукавина [3], бивши аустроугарски официр. Може да се рачуна на 3.000 људи, које само треба наоружати”. Разрађени су детаљи устанка. Циљ је био да се прошири по Хрватској, док би Далмацију требало препустити окупацији фашистичке милиције. Овај податак очито говори да је Павелић још тада прихватио да Далмација у будућности припадне Италији.

Усташе са Велебита

Јурај (Јуцо) Рукавина је имао једну од веома важних улога у устанку. Он је посјетио велики број села да би задобио подршку локалног становништва у подизању устанка. Усташе су шириле пропаганду да Италија подржава хрватску независност, и да ће усташе помоћи Италијанима да освоје подручја у близини Триглава и планина око Љубљане, док ће Италијани њима дати Ријеку и Трст.

Италијанске власти су усташама дале дозволу са покрену акцију. Прије него је почела права акција, Челник усташке скупине у Госпићу Артуковић, заједно с Марком Дошеном, побегао је у Задар.

Усташки вођа Анте Бркан био је одговоран за пренос оружја из Италије преко Задра, који је тада био дио Италије. Почетком 1932. године први контигент оружја је пребачен, док је велика количина оружја стигла у августу. Тада су оружје из Италије пребацили петорица усташа, који су кренули из Задра брзим стројним чамцем ‚Аница’, који је био у власништву четворице браће с отока Ижа и који су се такођер бавили и кријумчарењем. У брод је без знања власника укрцано „око двие тоне стрјељива, самокреса разних врсти, око 300 кг. екразита (јаког експлозива), паклених стројева и брзометних пушака ‚Рода’. Усташа Вукић из Трпња, који је у Задру имао неку врст виноточја, прописно је напио Ижане, да нису могли нити на ногама стајати. Када су Ижани дошли из виноточја, оружје је већ било укрцано у унутрашњости брода. Пијани Ижани су лежали као кладе на прамцу брода. С њима су били Баришић, Баљак, Шарлија и Јуре Девчић, док је на крми, за кормилом, стајао Иван Девчић с једним од Ижана, који је био мање пијан.

Даље су сандуци са наоружањем преношени ручно, за шта је ангажовано око шездесет носача плаћених наводно по сто динара, и запрежним колима.

После окупљања и неколико дана увежбавања десет убачених усташа уз подршку локалаца извела је напад на малу жандармеријску постају у велебитском селу Брушане, покрај Госпића. 

Сведочење живог учесника

"Устанак" је започео 7. септембра 1932, када је десетак костимираних усташа с наоружањем пребачено са италијанске територије, преко Задра.

Према писаном сведочењу Ивице Абрамовића [4], непосредног учесника славног устанка и касније партизана, акција се одвијала овако:

...Послије пола сата били смо упознати да идемо на касарну јер да ће бити устанак у цијелој Хрватској.(...) Око пола ноћи смо се дигли, али је нетко рекао да бих ја (Абрамовић) требао ићи на касар, да видим да ли жандари спавају. Уговорен је знак, односно лозинка, ако жандари не спавају ја ћу зафућкати у прсте један дугачак и један кратки фићук, а ако спавају онда ништа. Прије тога добили смо Јерко Судар и ја мале револверчиће на коло с пет метака... Када сам дошао до касара, лагано ходајући (а нисам био тежак) пришуљао сам се до прозора гдје су спавали жандари Илија Петровић и Милорад Обрадовић. Чуо сам да један хрче а други дубоко спава, јер је прозор био отворен. Затим сам отишао до куће гдје је становао жандар Душан Шушњар (једно 300 метара даље). И ту је било све тихо. Тако сам обавио свој задатак извиднице...Ту смо чекали око 30 минута, а за то вријеме Паву Барића захватио је некакав страх, морао је мокрити сваких неколико минута, тако да смо се и смијали на његов рачун. Одједном је тако сјевнуло свјетло да се видјело као дан, а у то се чула и јака детонација која је пробудила цијело село. Одмах су почели пуцати и викати, а чула се и експлозија бомбе. Нас тројица смо на хорук покушали поломити жице, али нису попуцале иако смо савили ступове до земље. Незнам тко је рекао — не иде, бјежимо. Повукли смо коноп и побјегли истим путем кући. Мој отац и мама били су будни и узнемирени, јер их је пробудила детонација. Сјећам се да је отац био љут и питао ме што је то, ја сам му одговорио да је почео устанак и да ће Хрватска бити слободна. Отац ми рече: »Мој синко не руши се држава с револвером, ту је војска и жандармерија«. На то сам ја изашао ван и већ се чуло викање од касара и пуцање. Ја сам стајао иза моје авлије, а ти су усташе ишли цестом и викали : »Живио Анте Павелић, живјела слободна Хрватска«, а онај пискутави глас који сам описао, Јоцкета Рукавина, викао је: »Живјела револуција, живјела Русија«.

...Сва врата су била разбијена и избачена, а неки су прозори били цијели, јер нису били чврсто затворени. На самим вратима била је поприлична рупа у каменој плочи, гдје је експлодирала паклена машина. Како то изгледа »устанак«, а пуца се крај прозора а не у прозор и врата! Виче се и галами а нитко ни близу. На собу гдје су била два жандара није испаљен ни један метак. Жандари су бачени с кревета на под. Једино је скоро страдала кухарица јер је истрчала на двориште, гдје је умало нису убили. Брушане је имало једног »пјесника« који се звао Блаж Пишчевић. Он је одмах спјевао пјесму о нападу, а ја сам запамтио само ово: »Ал усташе отворише врата куда бјежи кухарица Ката«.

Исто је тако било код стана Шушњара и Батинице. Пуцали су у зид а не у прозор или врата. Да се радило о неком озбиљном »устанку«, доста би било пет или десет метака и сваки би метак имао једног мртвог. Но није се радило о »устанку« него да се дигне галама и прашина.

Нас је ухватила паника, јер нисмо били организирани нити упућени у било што. Нисмо чак имали ни минут неког разговора о нашем држању и сналажењу.

Морам казати неколико ријечи о нама сељанима који смо судјеловали у тој акцији. Истичем одмах да нитко од нас није био никакав усташа, нити је ишта знао о њима. То је важно истаћи зато, што смо ми сви били радићевци, а за неке наше Дивосељане,а и друге, ми смо »усташе« и данас, иако је већина нас била у партизанима или иначе помагала Народноослободилачку борбу од првих дана! Сви смо мрзили Југославију и жандаре јер је краљ намјестио убиство Стјепана Радића.

Нас седморица, који смо ту ноћ били с такозваним усташама у акцији:

- Јерко Судар, сељак, непунољетан (био је партизан)
- Ивица Абрамович, кројач — трговац, старији малољетник (био је партизан)
- Анте Шупер, постолар, малољетник
- Јосо Барић, сељак, старији малољетник (симпатизер НОБ-а)
Нас четворица нисмо били у војсци.
- Паве Барић, сељак, пунољетан
- Јосо Шупер, сељак, пунољетан (био је партизан)
- Дане Бабић, сељак, пунољетан, а сва тројица служили су војску

Од нас седмеро, тројица смо извршили главни дио посла. Ја сам био извидница, Јерко Судар је подметнуо паклену машину, а Јосо Барић препилио је телеграфске жице према Госпићу.

Морам нешто рећи о »усташама« који су били питај бога од куда. Од њих 10 знам за пет имена: Рафаел Бобан — за НДХ усташки генерал, Иван Девчић — Пивац и његова браћа Круно и Никола Девчић и Јоцкета Рукавина. Имена оне друге петорице не знам, а никада нису нигдје ни објављена.

Нека нитко не мисли да су ти »усташе« били неки јунаци. Нису били одважни и куражни. Када су дошли на касар и навили паклену машину, која је требала за 15 минута експлодирати, онда су се стали препирати тко је заповједник, Бобан или Девчић — Пивац. Сат је откуцавао вријеме, а они се још нису могли сложити тко ће поставити паклену машину на касар. На то је Јерко скинуо обућу, узео паклену машину и однио је на праг касарне. Нитко се од тих »јунака« није усудио узети строј и однијети га, него су дозволити да то учини Јерко Судар, макар су знали да је ожењен и отац троје дјеце.

"Битка код Јадовна"

Тако је својеврстан службени усташки „повјесничар” усташтва Мијо Бзик [5] поткрај 1942. године истакнуо како „народ с највећим одушевљењем чита виести о крвавом четовању велебитског усташког роја са оружницима диктатуре. Дјеловањем велебитског роја борба је задобила свој прави облик. Читав свиет започиње с већом пажњом занимати се за хрватско питање и усташки покрет.” Истодобно је Александар Жибрат у краћем раду Усташка војница истакнуо како се...

„...у  јесен 1932. заори поклик с Велебита. Први усташки рој прелази у напад. Први војничари наступају Ликом и Приморјем. Одјекују велебитски кланци од усташких пушака, одјекује читави свиет хрватским питањем. Диже се усташка војска, да заувиек остане обрана свога народа. Темељ војнице је ударен.”

У Усташи већ 14. рујна 1932. описана је битка код Јадовна где су се сукобиле (…) усташе на Јадовном са патролом, која се је састојала од 30 жандара.

Нашли су се готово прса о прса, и жандарима није преостало ништа друго, него се упустити у бој. Настала је жестока паљба с обје стране, ну жандари су убрзо подлегли усташкој стројопушчаној ватри, (коју никако немогу да издржавају, и која их управо запрепашћује свагдје гдје до пуцања дође), те су почели узмицати. Са усташке стране био је тешко рањен усташа Стипе. Другови су га били понијели собом, ну будући је услијед тешке ране био изгубио много крви, замолио је другове, да га спусте на земљу и да се мало удаље. Нато је метнуо под себе ручну гранату, потегао запонац, и јуначки свршио. Од жандара су на бојишту остала три мртва, а велики је број тешко рањених.

У каснијим сукобима пало је још седам жандара. - према усташкој интерпретацији.

Недуго након тога укупан број наводно погинулих оружника у цјелокупном дјеловању на Велебиту у јесен 1932. у Усташи из листопада 1932. већ је повећан на 17, а томе су додана и два мртва лугара те чак 26 рањених оружника.

О чему је заправо реч? Након терористичког напада у Брушану, организована је потера за усташама.

Дана 14. рујна скупина од шесторо усташа кувало је ручак пред једном кућом у Јадовном, када их је открила опходња од троје оружника: „Патрола је одмах из непосредне близине припуцала на зликовце, те на мјесту убила усташу Девчић Стипана из Луковог Шугарја, срез Госпић, док су остали зликовци успјели побјећи изгубивши се у шуми. Према извјештају жандарма, међу побеглима има још рањених зликоваца.”

Оружнике је до усташа, који нису ни слутили да су откривени, довео сељак Миле Сензел из Трновца (по неким изворима добио је од вође патроле напојницу за информације које је пружио), који је опходњи „ишао у свему на руку и који је први опазио зликовце и бацио се на земљу, да га ови не опазе (…).” Нато је заповједник опходње поднаредник Станко Јаћимовић, „знајући да се зликовци налазе негде у близини”, „ишао напред незаклоњен и незаштићен и у потпуној неизвесности где се зликовци налазе и приближио им се тако на 15-17 корака те из стојећег става отворио паљбу на исте, прије него би ови могли и помислити било на какву обрану. Таковим неустрашивим и животу погибељним и присебним поступком натјерао је поднаредник Јаћимовић зликовце у дивље бегство, тако да су ови оставили на мјесту готово сву своју спрему (…).”

Резултат Велебитског устанка

Терористички напад, који није изазвао претерано узбуђење у југословенској јавности [6], нити је имао жељеног одјека у "целом свиету", тек је коришћен за промиџбу усташтва кроз италијанску и мађарску штампу.

Артуковић потрудио објаснити „праву психолошко-политичку позадину усташке акције у Лици.” Он је закључио да је усташка „извидница показала хрватскоме народу нарочито и то живим бојами, што може слога, дициплина и устрајност учинити, потсјетивши, да се само и једино тим путем и на тај начин може доћи до коначне побједе. Истодобно је са врхова гордога Велебита попут Јерихонске трубе најавила, (...), да се примиче час (...) – коначног обрачуна, када ће једанпут за навијек бити сломљена великосрпска државна идеја (...).”

 

Velebitski ustanak bio je ustanak za slobodnu i neovisnu Hrvatsku

Ма колико се неохрватски повјесни знанственици дичили "савршено организираним Велебитским устанком", "успјешним маневром усташке војске" (Анте Павелић), ради се о потпуном фијаску. Устанак се угасио истог момента када је и почео. О размерама неуспеха довољно говори чињеница да је искоришћен тек незнатни делић од више тона наоружања и експлозива довученог на леђима велебитских шерпаса. Ако је стварни циљ била само промиџба усташтва, чему довлачење толике гомиле убојних средстава? Онолику буку могао је изазвати један фанатик са опремом донетом у торби уз ангажовање домаћих букача. Куд је пак отишло десет милиона лира које на руке добио Андрија Артуковић ради организације побуне нико не поставља, ваљда из људске пристојности према најславнијем "хрватском револуционару за писаћим столом" (или, на латинском, crimen ex machina scriptoria). Свехрватска ушудба (омерта) такође влада о питању шта се догодило са три хиљаде спремних усташа који су се требали истог часа војно активирати диљем Хрватске?

Проблематичан је и сам промиџбени ефекат терористичке акције. Краљевска југославенска полиција је, уз остало, 1933. објавила тачну информацију да су усташе талијански плаћеници који за то дају Италији и хрватске просторе, па тако и Далмацију. Одјек је међу емигрантима био снажан, утолико више што су неки, као нпр. Бранко Јелић, некадашњи вођа младих праваша, Павелића упозоравали на оштро антихрватство Краљевине Италије, па и у пракси, у Истри. А др. Антон Црвић, усташа осуђен на десетак година робије у Краљевини Југославији, иначе одвјетник и добар Павелићев колега, из глагољашкога Добриња на Крку,  јавно се побунио када је сазнао да се политички шеф одрекао чак и његова завичајнога Крка, но, др. Црвић је у Италији од Павелићеве усташке скупине једноставно – убијен.

Тај устанак међутим није био само усташки.

У посљедње вријеме почиње да се шири особито у Лици и сјеверној Далмацији усташки покрет против српских окупаторских власти. Било је више сукоба између наоружаних усташа и жандара. Међу Шибеником и Бенковцем усташе су дигли у зрак четири жандарске касарне. У сукобима у Лици заробили су усташе 5 жандара и одвели их собом као таоце. Влада је, да угуши покрет прогласила опсадно стање у тим крајевима, послала тамо 1,400 жандара, три батаљона војске, два кавалеријска одреда стројнихпушака (митраљеза) и једну брдску батерију. [...] Из околности да усташки покрет започиње у Лици и сјеверној Далмацији - најсиромашнијим крајевима Југославије - може се закључити да социјално-економски моменти играју велику улогу у том покрету. Али значење националног момента такођер је велико, јер је покрет највише развијен у хрватским дијеловима Лике и сјев. Далмације. Комунистичка Партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организирају и предводе,

– "Усташки покрет у хрватским крајевима",
службено гласило КПЈ Пролетер из просинца 1932.

Истовремено, секретар ЦК КПЈ Милан Горкић је критиковао комунистичке вође из Далмације јер се нису придружиле усташама током Велебитског устанка.

Комунист Милован Ђилас упознао се са Рукавином и другим судионицима Личког устанка на робији у Лепоглави. Комунисти и хрватски патриоти сурађивали су тада и пријатељевали на робији.

Од изузетне важности је сведочење Ивице Абрамовића из кога се види да су у истој акцији, коју усташе искључиво приписују себи, учествовали и будући партизани: "Од нас седмеро, тројица смо извршили главни дио посла. Ја сам био извидница, Јерко Судар је подметнуо паклену машину, а Јосо Барић препилио је телеграфске жице према Госпићу." Ма колико се И. Абрамовић љутио на своје комшије Србе који су га до краја живота називали усташом, они су у праву. Да је дејствовао удружен са таборником Јуцом Рукавином, касније оснивачем логора "Јасеновац", и да је био упознат да КПЈ подржава усташе, па их је и сам подржавао и радио са њима, и сам сведочи. Са друге стране, сазнајемо да усташки таборник Јуцо Рукавина кличе руској (совјетској) револуцији. Дакле, КПЈ не само да је политички подржавао усташе, видимо да су те две фракције заправо деловале у симбиози.

Коначно, не може се закључити друго до да тачна констатација са почетка да "Хрвати нису довољно Балканци да би се сами могли ослободити из српског ропства". 

-----

[1]  Тајне емигранцих злочинаца - Исповест Јелке Погорелац
https://mek.oszk.hu/19600/19688/19688.pdf 

[2] Андрија Артуковић, биографски подаци
https://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?id=4086

[3] Јурај Јуцо Рукавина, (штури) биографски подаци
http://skr.rs/zKKf

О Јурају Јуцу Рукавини, усташи највишег ранга, врло штуро се пише. Комунистички историчари, сем уобичајених општих фраза, не упуштају се у озбиљнију анализу његове биографије. Држимо да је разлог ове својеврсне омерте присна и веома срдачна сарадња врховника КПЈ и овог усташког злочинца првог реда.
О суђењу Јуцу Рукавини читамо у штампи "ослобођене" Југославије:

Јуцо Рукавина био је као усташа 1932 године осуђен на смрт, Краљ Александар га је, помиловао на доживотну робију, а режим Мачек-Цветковић пустио га је на слободу, дајући му могућност да, отворено ради на стварању услова за долазак усташа на власт. На тим примерима се види колико су режими старе Југославије били непријатељски нашим народима, колико су и ти профашистички режими криви за несреће које сву задесиле нашу земљу фашистичком окупацијом. 

Борба, 27. 05. 1945.

Дакако, о потписивању сарадње и верности у "револуционарној" борби, ни слова, што је и природно. 

О тој братској сарадњи Ђилас је забиљежио много касније:  

»Рукавина и ја смо постали прави пријатељи, што није била изнимка. Други комунисти спријатељили су се с "националистима" и таква пријатељства често су преживјела затворске године.«

Но, и на тим примерима се види колико су комунисти били (и остали) непријатељски нашем народу, колико је тај комуно-фашистички режим крив за несреће које сву задесиле нашу земљу фашистичком окупацијом и након ње.

[4]- Ивица Абрамовић, сведочење
https://hrcak.srce.hr/file/280848

[5] Негде се помиње Мијо Бжик или Мијо Бзик, "човек атлетске грађе", другде Мијо Бзик, "човек ниског раста", стакларски помоћник или Павелићев пропагандиста и усташки хисторик. Не сматрамо да је нужно шире се бавити ликом и делом тог великог Хрвата.

[6] - Винко Удиљак и Никола Остојчић - Одјеци Велебитског устанка у београдском тиску 1932. године
https://hrcak.srce.hr/file/342431