БЕОГРАДСКИ УНИВЕРЗИТЕТ У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ — СТУДЕНТИ ЗА ДОМ СПРЕМНИ (1)

 

                                  Protestni miting Ujedinjene studentske omladine 1939. - Извор: Википедија

Семениште

"Најреволуционарнији студенти у Европи"

Студенти универзитета у Мадриду и Београду, у деценији која претходи Другом светском рату, били су припадници најорганизованијих комунистичких покрета међу студентима на свету, након студената  Пекиншког универзитета.

Студенти Београдског  универзитета дали су изузетно значајан допринос инсталирању Титове страховладе у Југославији.[1]

Процењује се да је преко 5.000 недовршених и дипломираних студената Београдског  универзитета учествовало у партизанском покрету, док је њих 205 проглашено за народне хероје. Велик број припадника ове револуционарне студентске генерације није преживео унутарпартијске обрачуне  и Други светски рат.

Међуратни револуционарни покрет на Београдском универзитету био је најборбенији део антидржавног покрета у Краљевини Југославији. 

Комунисти су били дубоко подмукли и бескрупулозни, а приказивали су себе као ексклузивне и провиђењем послате анђеле заштите високих академских вредности, као што су "мир" (у свету наравно, не у држави — њу треба уништити) "аутономија универзитета", "студенска права", "слобода", "антифашизам", ”заштита сиромашних и потлачених" и слично. Једна од главних парола парола беше "За бољи живот, хлеб, мир и слободу!".

Изграђивали су о себи слику мученика борбе за "боље друштво". Сталним бучним истицањем таквих идеала су привлачили и велики део омладине која није била марксистички већ демократски оријентисана. Истински, комунисти, особито њихове коловође, махом најгори и најлењи студенти, брутално су газили светињу академског гостопримства, будући да је једини њихов циљ била је власт.

Прве велике демонстрације београдских студената у међуратном периоду имале су несумњив печат левичарства. Тог 23. јуна 1919. скоро сви студенти Универзитета су напустили предавања и демонстрирали против протеривања комунистичког вође Владимира Ћопића и још неких студената у родна места. [2]

Свакако, државни органи нису могли благонаклоно посматрати  разорне делатности КПЈ, па је у међуратном периоду ухапшен велики број студената а поједини студенти су изгубили живот у обрачуну с полицијским органима.

За овладавање Универзитетом посебно су погодни били студентски домови, као изоловане микро-средине. Ту су комунисти,  организовани у чврсту, хијерархијски устројену шквадру, терорисали све који им се не би покорили. Имали су своју унутрашњу силеџијску "пара-милицију". Узимали су "рекет" од студената, уцењивали боновима за мензу, одлучивали ко у опште може да постане домац; студенткињама, које нису хтеле да преко ноћи излазе "са друговима марксистима", прети се избацивањем из Дома. Студентске мензе су користили као агитационе центре. Штрајкови под изговором заштите горепоменутих "академских вредности" били су хронична појава, каменовање као врло ефикасна и безбедна метода пацификовања противника редовно је коришћено. Дакле, средства комунистичке пропаганде увек су бестидна, перфидна и опасна.

Љубав на скојевски начин

Радивоје Радовић, НН, Вјекослав Црвље, Милинко Кушић, НН, Драгослав Додић, Јелена Поповић, Махмут Бушатлија (позади), Мухамед Мусић, Вељко Влаховић, НН, Иво Лола Рибар, Рифат Бурџовић.

Комунисти су на пропаганди радили су кроз спортска, културна и стручна студентска удружења основана пре Другог св. рата на београдском Универзитету. Они су били од стране партије задужени за рад у првом реду кроз  удружење студената планинара и кроз студентски феријални савез, који је има најважнију и специфичну улогу, типичну за најмонструозније верске секте. Ова удружења су преко лета организовала своје колоније поред јадранске обале и на неколико наших познатих планина. Приликом ових летовања ђацима и студентима су држани специјални политички курсеви преко којих су увођени у марксизам а затим кроз исти и у комунизам односно у партију. Да би се ђаци и студенти, нарочито они из конзервативнијих и боље очуваних породица, што лакше придобијали и индоктринирали, за њих су приликом ових летовања комунистички агитатори приређивали и организовали разне привлачне разоноде и атракције. У првом реду т. зв. курсеве слободне љубави са теоријским предавањима а после истих и практичном применом. [3]

Чувени међуратни комунистички анфан терибл, ратоборан и неуравнотежен, изврсни шахиста и анархични распуштени љубавник  који ишао је са две скојевке истовремено,  идол студентске омладине, био је Младен Патерностер. Његов лик уградио је у један свој роман и Добрица Ћосић [4].  

Један други млади комуниста, Слободан Тузлић — будући народни херој, је за своју рођену сестру Смиљу у лични дневник оставио белешку, након раздевичења које је савесно извршио беговски син Махмут Бушатлија [5] :

“Сада сам најзад миран и срећан. Успео сам да после дугих напора и перипетија разбијем С. упорност и тврдоглавост, пошто је она пристала и већ синоћ учествовала у првој вечери слободне љубави. Тако смо и код ње истрајним и напорним радом и убеђивањем успели да отклонимо и последњу буржоаску предрасуду лажни стид и сексуално уздржавање, те сам уверен да ће после овога она с обзиром на своју интелигенцију, вредноћу и упорност бити врло користан и одличан члан партије. Пошто је прегорела и прежалила и ту једину буржоаску и малограђанску предрасуду која је била код ње још преостала, лажни стид и привремену и извештачену невиност.” [6]

 

Махмут Бушатлија, симптоматичног надимка "Буш",
јебач по револуционарној дужности. Извор: Википедија

Да брат сестру подводи из било ког разлога је одвратно по себи. Но, ми се овде сусрећемо са једним екстремним и за цивилизоване људе невероватним обредом иницијације. Мора се увек имати у виду кроз шта је пролазила и шта је радила сва та "напредна омладина", "авангарда", сви, без изузетка, "револуционари" и "револуционарке" који се и данас намећу као апсолутни морални узори српском народу.

Партија или секта?

„Ми смо имали пре рата на факултету око 300 чланова Партије (вероватно рачуна и скоројевце – прим. Д. Б), а потпуно смо владали универзитетом и чак смо боље стајали код професора него данас. Професор никад није знао хоће ли га неко премлатити. Читав низ професора био је под револуционарним притиском.“  

                                                                    — Милован Ђилас из јануара 1952. године

Пошто су сматрали да им је у револуционарној борби све дозвољено, инфилтрирали су се у друге партије преко којих су наметали своје идеје. Највећа афера избила је када Демократска странка распустила секцију на Београдском Универзитету, јер се испоставило да је њоме овладала група комуниста на челу са Станком Џингалашевићем. [7] 

"Фашизам" је једна од речи коју су комунисти најчешће употребљавали. Ко је фашиста? Свако кога нанишане  је у том тренутку као политичког противника. Са ким су у савезу, тај није фашиста/нациста, макар био најгори мрачњак. То нису били ни хрватски франковци ни немачки нацисти када су склопили савез са Совјетима.

О каквом се "антифашизму" ради, и колико су "уједињени студенти" били одвојени од "свих политичких партија", демаскира њихов проглас с почетка 1940. године:

Опшити студентски збор, одржан 21 јануара 1940 год., упућује свим студентима, омладини и јавности следећу опште-политичку 

Д Е К Л А Р А Ц И Ј У 

На основу обостране анализе ситуације створене избијањем рата у Европи, студенти Београдског Универзитета констатују: 

1) да је рат између Енглеске и Француске с једне стране и Немачке с друге стране, рат неправедан и противнародни, рат изразито империјалистичког карактера; 

2) да англо-француски завојевачки ратни блок настоји свим могућим сретствима да прошири обим данашњег рата увлачењем малих држава на своју страну; да се у сарадњи са реакционарним, противнародним владајућим круговима још незараћених земаља, припрема проширење рата на Скандинавију, на Балкан и Блиски исток; 

3) да су сва такозвана оправдања англо-француских империјали-стичких мотива „борба за одбрану демократије, слободе и цивилизације"  лажна и неискрена, у толико више што долазе са стране тлачитеља небројених милиона колонијално-поробљених народа, са стране саучесника и потстрекача почињених злочина над Абисинијом, Кином, Шпанијом, Аустријом, Чехословачком и Албанијом;

4) да је свеукупна активност сила запада уперена на формирање нових фронтова против Немачке и Совјетског Савеза и да се у том циљу припрема увлачење малих народа у рат; 

5) да је Акција Совјетског Савеза у корист финског народа и финске Демократске Републике, против тлачитеља и Финске, против Танер—Манерхајмових банди драгоцен допринос ствари мира и рушења империјалистичких планова за напад на Совјетску Унију; 

6) да је животни интерес свих малих народа Европе и целог света, да је интерес трудбеника свих земаља што хитније окончање овога империјалистичког рата. 

Свесни ситуације створене оваквим стањем ствари, студенти Београдског Универзитета позивају све омладинце свих народа Југославије у јединствену неодступну борбу против империјалистичког рата. 

Верни својој досадашњој борби за мир и слободу, доследни својим напорима у великом покрету младог нараштаја за бољи живот и сретнију будућност, ми изражавамо своју спремност да новим полетом и удвострученим снагама одговоримо својим новим дужностима према народу, омладини, људском роду.

Уверени у могућност одбране мира у нашем делу Европе, знајући да је животни интерес наших народа и омладине да остану ван оквира рата и знајући да је једном мудром и народним потребама одговарајућој политици то остварљиво, ми констатујемо да данашња влада Цветковић Мачек, уз подршку свих реакционарних снага, службеника империјалистичких провокатора рата, води недемократску унутрашњу и спољну политику приближујући нас ратној кланици злонамерно и свесно. 

Најодлучније осуђујемо све отвореније припреме за улазак у рат на страни енглеско-француског империјализма, енергично протестујемо против провокаторске сарадње београдске владе у прљавом делу формирања антисовјетског блока на Балкану.

Сматрамо да је влада крива за тешки економски и социјални положај радних маса Југославије створен политиком одбране интереса крупног капитала, да је влада крива за све већу скупоћу која дави сиромашне слојеве народа. 

Устајемо против бесомучног терора над правим и искреним бор цима за слободу, хлеб и мир, против полициских прогона и свакодневног премлаћивања по главњачама Југославије. 

Жигошемо пооштрење шестојануарског терористичког односа владе према економским акцијама и политичком покрету радног народа и изјављујемо да ћемо ући у безпоштедну борбу против најсрамнијег и најодвратнијег напада на грађанске слободе отварањем концентрационих логора. 

Констатујемо, најзад, да целокупна политика целе владе сведочи о несумњивим припремама за увлачење Југославије у рат. Подвлачимо да та противнародна политика наилази на подршку и помоћ реакционарних вођстава свих странака у „опозицији" од ЈНС до назови „демократских“ србијанских партија, од Љотића и Хођере до Топаловића и Дивчевих „социјалиста". 

Изражавамо, најзад, своју решеност да до победе народних идеала останемо уз народ, на бранику омладинских права, у борби против реакције, рата и ратног терора данашње владе, у борби за мир и слободу, за хлеб, за будућност среће и напретка, за бољи живот младе генерације. Позивамо све студенте, сву омладину да уједине своје снаге реакцији - насупрот, терору и репресалијама - упркос у борби за права младих, за Мир! 

Главу горе другови! Корачамо новим, великим победама! 

Београд, 21-1-1940. 

                                                                                                         Студенти

                                                                                                 Београдског Универзитета.

Омладино, кроз заједничку борбу за мир н слободу остваримо јединство живих, да неби ратом у заједничким гробовима нашли јединство мртвих. 

— Наш студент, 01. 02. 1940.

Дакле, у комуниста се у току већ разбукталог Другог светског рата не може пронаћи антифашизам ни у траговима, већ само клетве на империјалисте и Србијанаце, док пишу хвалоспеве о совјетској агресији на малу Финску. 

"Нови однос" КПЈ према нацистичкој агресивној политици и пропагирање истог преко Уједињене студентске омладине, одмах је био препепознат код студената: 

„Студентски покрет, Уједињена студентска омладина и Демократски студентски клуб“

... до 23. августа, чланови Уједињене студентске омладине били иницијатори многих „патриотских приредби“, да су оснивали „добровољачке батаљоне“, певали „патриотске песме“, те да од наведеног датума „почиње једна свесна саботажа целог тог посла: „Ту опет имамо ону исту групу“. Ратоборни и патриотски надахнути њени чланови преко ноћи постају скрушени миротворци. „Нападачка и варварска земља“ постаје, опет за ноћ „нападнута и мученичка земља. И још много сличних чуда! Дефетизам и дефетистичке пароле чују се на сваком кораку“.

— Демократ, 1.1. 1940.

Комунистичка партија, а особито њена испостава на Београдском Универзитету, деловали су по кодексу најфанатичније секте : 

- Ексклузивност – Чланови верују да поседују „истинито“ знање или спасење, док су остали у заблуди.

- Строга хијерархија – Вођа или мала група има апсолутну контролу над учењем и праксама.

- Изолација – Подстицање дистанцирања од породице, пријатеља и ширег друштва.

- Контрола информација – Ограничен приступ спољним изворима знања, уз нагласак на интерне доктрине.

- Психолошка манипулација – Коришћење страха, кривице или обећања о духовном уздизању за контролу чланова.

- Ригидни ритуали – Јединствени обреди и правила која се морају строго поштовати.

Уз главне карактеристике, мора се додати још једна кључна:

- Екстремно насиље. Револуционарни терор. Комуниста мора да мрзи и да уништи све који се не покоравају надмоћи њихове секте.

-----

[1] Милан Радановић - Револуционарни студентски покрет на Београдском универзитету 1929-1941.

https://www.masina.rs/revolucionarni-studentski-pokret-na-beogradskom-univerzitetu-1929-1941/

У десничарској студентској штампи тридесетих година о том питању писало се овако:

...На годишњој скупштини Академског клуба наговештавало се да ће "патентирани националисти" бити отстрањени из Дома и да ће ове године дом постати потпуно студентски, т. ј. комунистички, јер ће Академски Клуб у пуној мери учествовати у пословима Управе Дома и ликвидирати све оне који сметају да Дом постане потпуно наш.

...Национално исправни студенти названи су са поменутог мегафона "финским плаћеницима", и на други погрдан начин. (Националисти нису били у прилици да мог да узврате).

...У Студентском дому у последње време завладао је, међутим, један анационалан дух који утиче разорно на васпитање академске омладине у дому. Студенти у дому подлежу том деструктивном духу и тероришу све друге који неће да се потчине вођству оних студената који комунистички дух сеју међу својим друговима. У дому налази око 500 студената своје уточиште. У дому све тероришу тзв. "Академски клуб у Студентском дому" у чијој се Управи налазе познати марксисти. То су претседник Академског клуба Мирко Пејатовић, ст. технике, Љуб. Филиповић, бивши претседник клуба, Раде Мирковић, студент технике и спикер на "Радиу" Студентског дома, Љубомир Вељковић, студент технике, бив. секретар Клуба, Баја Секулић, студент права и "Комесар за исхрану", Љубомир Нешић, студент права и претседник Дебатног клуба, Ратомир Журић, студент технике и Миленко Ђуровић, дипломирани правник и секретар Студентског дома.

[2] Предраг Ј. Марковић - Кратка (пред)историја студентских побуна у Београду, од 1851. до 1941: Корени омладинског бунта

https://oko.rts.rs/istorija/5086456/kratka-predistorija-studentskih-pobuna-u-beogradu-od-1851-do-1941-koreni-omladinskog-bunta.html

[3]"Слободна љубав" је идеја анархиста и практично су је испробали још раније у Сарајеву српски младобосанци.  Међутим, у овом модерном случају, "секс без граница" је кориштен, уз најпримитивније блудничење,  као пуко средство примамљивања и заробљавања омладине, јер кад једном упадну у то коло, нарочито девојке, излаз је готово немогућ. 

Београдским студентима комунистима стоје на расположењу ради пропаганде, женске и мушке екипе за пропаганду слободне љубави, а путем ње – наравно – за ширење марксистичке "идеологије".

Младој и новој студенткињи, или студенту, тек изашлом из гиманазијске клупе, приступа овакав партнер или партнерка са пуно пажње. Учиниће им много ситних услуга: понудиће им се да попуни уписницу, ђачки лист, купи марке, да на послугу пенкало, па чак и поклон да. Онда се у разговору пређе на конкретне ствари, те комунистички пропагатор слободне љубави показује пуно "разумевања" за "унутарње проблеме које муче душу и тело сабеседника или сабеседнице". Показаће му лепо како треба бити "напредан" и како треба "одбацити глупе предрасуде данашњег буржоаског склопа" и "наших застарелих предака", како треба "и проживети", "треба се иживети" и "само глупаци и ненапредни људи иду против природе". Разуме се "полни живот ван брака је много бољи и природнији", јер ту младић и девојка могу да мењају партнере, по избору, што је "природно", "јер то чине и животиње". Тако, мало по мало, док под утицајем ових прича и литературе која се некако "случајно" нађе уз ове "напредњаке", или коју они врло раду донесу, пошто је врло "научна" – те полако та "интелигентна птица" долети у кавез. После све иде лако. Напоредо са практичним упражњавањем слободне љубави долази на ред кљукање марксистичком "једино спасавајућом" литературом, водање по састанцима, кружоцима и зборовима, ноћивање по заједничким преноћиштима "у колективу". Долази на ред упошљавање у "мучној студентској борби"; дељење летака, сукоб са националним студентима, агитовање и борба против државне власти – и нови студент остао је изгубљен за Отаџбину: он је постао комуниста. Из тога круга напоље не излази се лако. Јер, дошло се већ у сукоб са породицом, са друштвом, са Државом, са свима етичким и моралним принципима.

[4] Младен Патерностер је бањалучки Словенац, извршио из нејасних разлога самоубиство. Млађи његов брат Ратимир, био је такође комуниста који је страдао од комуниста у току рата, такође под неразјашњеним околностима, но то већ спада у комунистичку тајну историју међусобног убијања, која су листом у историографији остала "неразјашњена".
Зоран С. Мачкић - Браћа Патерностер
https://www.glassrpske.com/cir/magazin/istorija/zapisi-iz-arhiva-republike-srpske-2-braca-paternoster/100335

[5] Махмут Бушатлија — Буш
https://sh.wikipedia.org/wiki/Mahmut_Bu%C5%A1atlija/

[6]Душан Буковић - Одломак из дневника једног Скојевца
https://www.in4s.net/odlomak-iz-dnevnika-jednog-skojevca/

[7] Управу Студентског демократског клуба суспендована“ Вест: Време, 1. децембар 1939, стр. 7)

Станко Џингалашевић - рођен у Кладову 1913. године, из фамилије угледних привредника. Између осталог, био је талентован лако-атлетичар. Заједно са Лолом  Рибаром и Рифатом Буџевићем покретач листа "Студент". Био члан савета Покрета светског омладинског конгреса. У КПЈ од 1937., у строгој конспирацији, мада је очито био у самом врху комунистичког покрета на Б.У. Његова улога шпицлова и политичког партизана у ДС је разоткривена тек после две године.

Џингалашевић и његова група су пружили јавни отпор свом искључењу. Међутим, реторика коју су употребљавали, као и оцена карактера Другог светског рата у прогласу распуштеног Демократског студентског клуба, биле су у политичком и идеолошком погледу толико на линији КПЈ, да су се сасвим разоткрили и показали да су Уједињену студентску омладину комунисти успели да преварно укључе у своју илегалну организацију.

У рату није бранио државу већ се прикључио партизанима, учествовао у формирању Прве пролетерске бригаде. Био политконесар батаљона. Погинуо на Купресу 1942. године.

https://www.scribd.com/document/626510273/Izgubljena-Trka-Stanka-Dzingalasevica