БЕОГРАДСКИ УНИВЕРЗИТЕТ У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ — СТУДЕНТИ ЗА ДОМ СПРЕМНИ (2)

Policija rasteruje demonstrante u beogradu prilikom dolaska Ivona Delbosa, 1937, Извор: Машина

Не број него сој

Организација комуниста на Универзитету била је изузета од територијалне поделе и повезана по посебној линији с Месним комитетом СКОЈ-а за Београд. Због конспиративности у раду готово је немогуће одговорити на питање с којим бројем присталица је КПЈ располагала на Београдском универзитету.

Број студената комуниста је до 1932. године порастао на 40, и тада се, можемо рећи формирају прве скојевске ћелије, док се сама организација КПЈ-а формира до 1934. године. Поред овога, комунисти и скојевци дјеловали су и преко марксистичких удружења којих је било три на Правном, по двије на Филозофском и Техничком и по једна група на Медицинском и Пољопривредном факултету. Ради јачања организације и ширења политичке платформе, основано је илегално партијско руководство Костуфра (Комунистичка студентска фракција) у јесен 1932. године, које је било у вези са Мјесним и Централним комитетом Комунистичке партије Југославије.

Милован Ђилас, студент у трамвају.
Извор: Википедија

 

Према неким истраживањима, 1939/40. на факултетима у Београду било је од 20 до 22 ћелије, са 80 до 85 чланова КПЈ и 38 до 40 ћелија и са 180 до 220 чланова СКОЈ-а.[1] Овако приказани резултати могу навести на погрешан закључак да КПЈ није уживала велику подршку међу студентима. То најбоље демантује податак да се од 1934. под контролом КПЈ налазио Акциони одбор стручних студентских удружења (АОССУ), кровни орган свих удружења основаних на стручној основи. О снази комунистичког покрета крајем тридесетих година XX века на Београдском универзитету сведочи и податак који је изнела Управа града Београда „да студенти-комунисти држе сва стручна, културна, економска и спортска студентска удружења, да је у њима учлањено преко 6.000 студената“ и да је од овог броја „нарочито активно 1.500 до 1.800 студената“. Исто тако, из Обавештајног одељења Генералштаба краљевске војске је 1937. јављано да су студентске мензе „100% комунистичке“, као и студентска задруга за рад и штедњу „Самопомоћ“. Мали број чланова КПЈ и СКОЈ-а у односу на број симпатизера резултат је конспиративности и оштрих критеријума које је морао да прође сваки кандидат како би био примљен. Да су крајем тридесетих година комунисти „овладали“ Београдским универзитетом, сведочили су и њихови противници, називајући га „црвеним универзитетом“ и „комунистичком тврђавом“. [2] Узроци таквог стања су разноврсни и у историографији и друштвеним наукама су тражени у историјским и друштвено-економским околностима; отпору фашизму; бунтовном, радикалном и идеалистичком расположењу студентске омладине; преовлађујућем социјалном статусу, сиромаштву и пореклу великог броја студената из пасивних „монтањарских“ крајева; организованости, пропаганди и „мистичности“, али и агресивности Комунистичке партије; ширини политике Народног фронта итд.

У таквим оценама има нешто истине, али недовољно.

Великог успјеха имали су студенти привржени комунизму током 1934. године када су успјели да преузму готово сва стручна, културна и друга удружења, чији је број на Универзитету достизао и до 30 истих. Да би сва „освојена“ удружења била под једним руководством, студенти комунисти, на општестудентском збору 10. јуна 1934. године, образују Акциони одбор стручних студентских удружења, који је у односу науниверзитетске власти био репрезентативно, а у односу на студентска удружења руководеће и координационо тијело. „Проширујући својим деловањем руководећу улогу комуниста, од изузетног значаја било је то што је АОССУ имао статус легалног тела, јер се он, као израз снаге студентског покрета, заправо наметнуо и универзитетским властима као признати орган студената и аутентични представник њихових интереса[...] Дакле, АОССУ, поред свега тога, није деловало одвојено од партијске и скојевске организације нити мимо њихове руководеће улоге“, каже Милица Дамјановић и наставља: „ Повезаност се испољава и у томе што су комунисти, чланови Партије и СКОЈ-а, као најактивнији па, према томе, и најутицајнији људи у студентским срединама најчешће, а готово и по правилу, били чланови АОССУ.“

Црвене мантије

Православни богословски факултет није прошао много боље од осталих факултета на Београдском универзитету. КПЈ и СКОЈ, трошили су много снаге како би преузели оно што се преузети дало, па је логично, вршен утицај и међу студентима теологије. Систем којим би студенти комунисти ушли међу теологе био је исти као на осталим факултетима. Главни циљ био је дјеловање или потпуно преузимање удружења. [3]

----

[1] ДРАГОМИР М. БОНЏИЋ РАДЕ Д. РИСТАНОВИЋ Београдски студенти и политичке организације 1935–1941.
http://skr.rs/zKOK

[2]Вође студентског покрета /Непотпун списак, извор; Википедија/

Влада Аксентијевић (1916—1942), студент Високе техничке школе, од 1935. године. Члан КПЈ. Био секретар Акционог одбора стручних студентских удрушења. Учесник Народноослободилачке борбе. Обешен 27. марта 1942. године. Народни херој.

Гојко Бједов (1913—1937), студент Пољопривредно-шумарског факултета, од 1933. године. Био председник Удружења студената агрономије и председник Студентске мензе. Учесник шпанског грђанског рата. Погинуо 24. августа 1937. године.

Данило Бојовић (1910—1943), студент Правног факултета, од 1929. године. Члан КПЈ. Био је управе студентског правничког удружења и члан Акционог одбора стручних студентских удрушења. Учесник Народноослободилачке борбе. Погинуо 3. марта 1943. године. Народни херој.

Рифат Бурџовић (1913—1942), студент Правног факултета, од 1933. године. Члан КПЈ. Био је секретар Универзитетског комитета КПЈ, организатор Удружења студената из Санџака „Златар“ и члан делегације Народних студената Београдског универзитета на Првом конгресу Уједињене омладине Југославије. Учесник Народноослободилачке борбе. Убијен 2. октобра 1942. године. Народни херој.

Махмут Бушатлија (1914—1941), студент Правног факултета, од 1933. године. Члан КПЈ. Био члан Управе Удружења босанскохерцеговачких студената „Петар Кочић“ и члан руководства Универзитетског комитета КПЈ. Учесник Народноослободилачке борбе. Умро октобра 1941. године. Народни херој.

Вељко Влаховић (1914—1975), студент Техничког факултета од 1933. године. Члан КПЈ. Био је председник Акционог одбора стручних студентских удружења и један од организатора револуционарног студентског покрета. Учесник шпанског грђанског рата и Народноослободилачке борбе. После ослобођења био друштвено-политички радник и члан ЦК СКЈ. Јунак социјалистичког рада и Народни херој.

Светозар Вукмановић (1912—2000), студент Правног факултета, од 1931. до 1935. године. Члан КПЈ. Био је члан Акционог одбора студентског правничког друштва. Учесник Народноослободилачке борбе. После ослобођења био друштвено-политички радник и члан ЦК СКЈ. Народни херој.

Милован Ђилас, један од студентких вођа, у београдском трамвају 1930-их.

Милован Ђилас (1911—1995), студент Филозофског факултета, од 1929. и Правног факултета, од 1932. године. Члан КПЈ. Због револуционарног рада више пута искључиван с факултета, а 1933. године осуђен на пет година робије. Учесник Народноослободилачке борбе. После ослобођења био друштвено-политички радник и члан ЦК КПЈ, до 1954. године.

Кузман Јосифовски (1915—1944), студент Правног факултета, од 1933. године. Члан КПЈ. Био је члан управе Удружења македонских студената „Вардар“. Учесник Народноослободилачке борбе. Убијен 25. фебруара 1944. године. Народни херој.

Ђоко Ковачевић (1913—1937), студент Правног факултета, од 1932. године. Члан КПЈ. Био је секретар Универзитетског комитета КПЈ. Учесник шпанског грђанског рата. Погинуо 28. августа 1938. године.

Милош Минић (1914—2003), студент Правног факултета, од 1933. године. Члан КПЈ. Био је председник Опште студентске мензе, секретар Потпорног удружења студената, члан Акционог одбора стручних студентских удружења, руководилац студентске „Самопомоћи“ и члан Универзитетског комитета КПЈ. Учесник Народноослободилачке борбе. После ослобођења био друштвено-политички радник и члан ЦК СКЈ. Народни херој.

Страхил Пинџур (1915—1943), студент Правног факултета, од 1933. године. Члан КПЈ. Био је члан Акционог одбора студентског правничког друштва и оснивач Удружења македонских студената „Вардар“. Учесник Народноослободилачке борбе. Убијен 4. јануара 1943. године. Народни херој.

Драгица Правица (1919—1942), студент Филозофског факултета, од 1938. године. Била је члан омладинске секције удружења „Неретва“, културно-уметничке групе студентског удружења „Петар Кочић“ и члан Акционог одбора стручних студентских удружења. Учесник Народноослободилачке борбе. Стрељана 27. јуна 1943. године. Народни херој.

Слободан Принцип (1914—1942), студент Техничког факултета, од 1933. године. Члан КПЈ. Био председник Удружења босанскохерцеговачких студената „Петар Кочић“. Учесник Народноослободилачке борбе. Умро маја 1942. године. Народни херој.

Добривоје Радосављевић Боби (1915—1984), студент Пољопривредно-шумарског факултета, од 1933. године. Члан КПЈ. Био је секретар Универзитетског комитета СКОЈ-а. Учесник Народноослободилачке борбе. После ослобођења био друштвено-политички радник и члан ЦК СКЈ. Народни херој.

Иво Лола Рибар (1916—1943), студент Правног факултета, од 1935. до 1939. и студент Филозофског факултета, од 1940. године. Био је руководилац револуционарног студентског покрета и делегат у међународном студентском покрету. Члан ЦК КПЈ и секретар ЦК СКОЈ-а. Учесник Народноослободилачке борбе. Погинуо 27. новембра 1943. године. Народни херој.

Петар Стамболић (1912—2007), студент Пољопривредно-шумарског факултета, од 1931. године. Члан КПЈ. Био је члан Универзитетског комитета КПЈ и члан Акционог одбора стручних студентских удружења. Учесник Народноослободилачке борбе. После ослобођења био друштвено-политички радник и члан ЦК СКЈ. Народни херој.

Ђуро Стругар (1912—1941), студент Правног факултета, од 1932. до 1937. године. Члан КПЈ. Био је члан привременог партијског руководства Универзитетског комитета КПЈ. Учесник Народноослободилачке борбе. Стрељан септембра 1941. године. Народни херој.

Мирко Томић (1904—1943), студент Правног факултета, од 1929. до 1938. године. Члан КПЈ. Био је председник студентске задруге „Самопомоћ“ и члан Управе студентског правничког удружења. Учесник Народноослободилачке борбе. Убијен 17. јануара 1943. године. Народни херој.

Милош Поповић Ђурин, Секретар Акционог одбора београдских студената.[3] Погинуо на Сутјесци 1943.

Истакнути чланови студентског покрета

Олга Алкалај, студент Правног факултета.
Владо Дапчевић, студент Техничког факултета, касније потпуковник НОВЈ
Мирко Арсенијевић, студент Филозофског факултета, народни херој.
Крсто Бајић, студент Филозофског факултета, народни херој.
Митар Бакић, студент Правног факултета, народни херој.
Марко Балетић, студент Медицинског факултета, народни херој.
Вера Благојевић, студент Медицинског факултета, народни херој.
Саша Божовић, студент Медицинског факултета.
Павле Горанин Илија, студент Правног факултета, народни херој.
Бранко Делетић, студент Правног факултета, народни херој.
Жикица Јовановић Шпанац, студент Филозофског факултета, народни херој.
Јосиф Јосифовски, студент Правног факултета, народни херој.
Осман Карабеговић, студент Медицинског факултета, народни херој.
Војо Ковачевић, студент Техничког факултета, народни херој.
Милинко Кушић, студент Правног и Филозофског факултета, народни херој.
Радојка Лакић, студент Филозофског факултета, народни херој.
Данило Лекић, студент Правног факултета, народни херој.
Душан Ломпар, студент Правног факултета.
Марија Ломпар, студент Медицинског факултета.
Соња Маринковић, студент Пољопривредно-шумарског факултета, народни херој.
Жарко Мариновић, студент Правног факултета.
Мијат Машковић, студент Правног факултета.
Мика Митровић, студент Медицинског факултета.
Митра Митровић, студент Филозофског факултета.
Ратко Митровић, студент Правног факултета, народни херој.
Вељко Мићуновић, студент Правног факултета, народни херој.
Славка Морић, студент Медицинског факултета.
Иванка Муачевић-Николиш, студент Медицинског факултета.
Радисав Недељковић Раја, студент Правног факултета, народни херој.
Драган Павловић Шиља, студент Техничког факултета, народни херој.
Ратко Павловић Ћићко, студент Правног факултета, народни херој.
Слободан Пенезић Крцун, студент Пољопривредно-шумарског факултета, народни херој.
Владимир Перић, студент Високе економско-комерцијалне школе.
Пуниша Перовић, студент Правног факултета, народни херој.
Божидар Петровић, студент Правног факултета.
Бранко Пешић, студент Правног факултета.
Милева Лула Планојевић, студент Филозофског факултета.
Миладин Поповић, студент Правног факултета, народни херој.
Момчило Поповић, студент Пољопривредно-шумарског факултета и Правног факултета, народни херој.
Јованка Радаковић, студент Филозофског факултета.
Бајо Секулић, студент Правног факултета, народни херој.
Мирко Срзентић, студент Правног факултета.
Будо Томовић, студент Правног факултета, народни херој.
Олга Хумо, студент Филозофског факултета.
Чедомир Чупић, студент Правног факултета, народни херој.
Радивој Копарец, студент славистике на Филозофском факултету, песник.

[3]„Оживљавањем борбене комунистичке акције на Београдском универзитету отпочело је и инфилтрирање комунистичких идеја и међу студентима Православног богословског факултета у Београду. Највећи део оних, који су били орентисани лево, био је опчињен социјалним моментом у комунистичкој пропаганди. Мањи део их је долазио са већ готовим планом, послат од Партије да би, касније, када постану свештеници, могли да разорно делују унутар цркве. Овакви су, једним делом, слати из гимназија на Православни богословски факултет, а доцније су долазили и из богословија. Богословијама је КПЈ била, пре рата, посветила велику пажњу с циљем да у њима организује своје ћелије“. — историчар П. Слијепчевић.

Да је на Православном богословском факултету међу студентима у времену прије Другог свјетског рата стање било све само не „компактно“ /НАП: како се јавно тврдило/, свједочи нам и Драгољуб Вурдеља који пише да је међу теолозима и свештеницима било „филокомуниста и комуниста, по уверењу“: „До 1941. године теолошка наобразба и свештенички чин служили су им за савршен параван. О свима њима имала је КПЈ тачну евиденцију исамо за непознаваоце било је право чудо, како се преко ноћи појавио известан број свештеника међу партизанима.“

У оквиру АОССУ-а, на Православном богословском факултету је током 1936. године била активна једна ћелија. До тих сазнања долази Милица Дамјановић. Она наводи чланове нове управе АОССУ-а од 19. октобра 1936. године, и међу њих убраја и студенте теологије: Муњић Живојина, Драшковић Чеду и Веселина Шаренца. Не постоје подаци за период од јануара 1938. године до априла 1939. године. Међутим, доступни су нам подаци из школске 1939/40. године, и ту се, као чланови АОССУ-а, помињу опет студенти теологије: Рајковић Благоје и Јовановић Перо. У школској 1940/41. години, пред окупацију Југославије, по писању Милице Дамјановић, као члан Удружења

студената теологије при АОССУ наводи се Михаило Ломпар.

На чело Удружења 1936. године дошао је Живојин Муњић, а крајем 1937. године поново се бира махом старо руководство, које опет води Муњић.

Из овога видимо да је на Православном богословском факултету у периоду од 19. октобра 1936. године па све до почетка Другог свјетског рата дјеловало Удружење студената теологије, као активна ћелија Акционог одбора стручних студентских удружења.

Небојша Малешевић - ДЈЕЛОВАЊЕ КОМУНИСТА НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ И ПРАВОСЛАВНОМ БОГОСЛОВСКОМ ФАКУЛТЕТУ ИЗМЕЂУ ДВА СВЈЕТСКА РАТА
file:///C:/Users/My%20PC/Downloads/379-Article%20Text-678-1-10-20191016-1.pdf