О једном прсту као злочину

  

 

Утакмица је била драматична. Да се играла у Лиги шампиона, не би више жара горело на терену. Младићи пркосни, орни за борбу, не помишљају на предају. Публика интензивна. Једна госпођа се склонила у страну и нервозно грицка семенке. Не може да се фокусира од нас — ти мушкарци само брбљају. Њен супруг грми к’о Свети Илија, земљу потреса. Коментари вршњака, по обичају, прави су бисери; невероватно је колико младост зна да буде луцидна.

 

Утакмица добија на усијању. Усијавању доприносе и судије — главни са четвртастом главом, сјајном ћелом као вазелином подмазаном и шиљатим ушима; његов помоћник један усранко, у вечитом раскораку између аута и офсајда.

И тада... Затрк. Натрк. Набодак. Погодак! Гооол! Гоооооол! Гол!

Осамнаестогодишњи вижљасти С. Ш., од другова оправдано због стила игре прозван „Магија“, уписује се у листу стрелаца. И шта се дешава... У налету еуфорије наш С. Ш. победоносно диже руку и — средњи прст! Кад то виде судија праведни, залете се са центра и негде на пола свог најдужег трка у животу диже црвени картон. То је црвени картон његовог живота! Сад може у пензију — остварио се као строг али праведан арбитар.

Ја скачем са презиром, не обазирући се на ишијас и поштоване године у којима сам. Премишљам да идем да бијем судију? Превладао је разум. И ишијас. Дечко до мене, иначе капитен тима на поштеди због повреде, међутим, каже да је искључење било заслужено. Објашњава правила. Зна све у танчине, али без шале. Осећам инфериорност и нелагоду. Ваљда сам ја тај који треба све да зна и који сам, уосталом, служио војску, за разлику од њега. Тек тада видим како ме је време грубо прегазило.

Покуњени С. Ш. стиже на трибине. Погледом тражи трачак разумевања за себе. Поменути супруг госпође која се одвојила од „Копа“ се разнежио. Теши несташка. Хоће ли заплакати? Неће. Обојица мушки гутају сузе. Несташко седа поред свог друга, капитена, и прича како је у ствари показао прстић нашем играчу, у шали. То је смислио успут, од свлачионице до трибина. Капитен са осмехом одговара: „Добро, знамо да није то. Коме си га показао?“ И ту се Магија катарзично аутује: „Ма нисам мислио. Да сам размишљао, не бих тако...“ Онда сам ја Магији, како и приличи од ђедова, одржао туторијал о сазревању. Он ме гледа чудно. Чини ми се да је после мојих мудрих савета одлучио да више не сазрева.

Магијини другови на терену су се покидали, али више од 3:3 није могло.

И овде престаје шала.

Стигао је Билтен. С. Ш. је добио три утакмице суспензије, по члану 54. Тако пише, мада само тај члан није довољан. Није битно — три утакмице за један прст, зато што је то провокација која може да доведе до опште туче, сматра се. Е сад... Омладинска школа фудбала о којој је реч, паралелно са омладинском лигом игра и у сениорском такмичењу — Новосадској градској лиги. Такви су: никад им није доста изазова. Ту ступа на сцену бирократија: јесте С. Ш. кажњен са три утакмице, али је истовремено суспендован из свих такмичења. Тако је заправо добио казну од шест утакмица забране.

Није ме мрзело да прегледам билтене шест такмичења са којима је повезана ова ОШФ. С. Ш. је у свих шест лига најстроже санкционисан играч ове сезоне. Враћа ми се „филм“: пре неколико месеци, на утакмици ове исте ОШФ, противнички играч је лактом поломио два ребра играчу ОШФ. Ни жути картон није добио. 

А ево још једног бисера. На другој утакмици ове ОШФ противнички играч даје гол из неспорног офсајда. И тада, на опште запрепашћење, помоћни судија који није дигао заставицу, са кикотом се обраћа том противничком голгетеру: „Сад смо их сјебали!“

Овај парадокс је престрашан, али је, нажалост, наша свакодневица. Критеријуми су потпуно изврнути. На једној страни имате бруталан старт, прелом два ребра и тешку повреду због које дете лежи у кревету на крају школске године — а судија и делегат прођу кроз то као да се ништа није десило, без жутог картона, још држећи повишеним тоном тираде о „интегритету“ и „поштовању“. Затим имате у најмању руку простачко и свакако недопустиво понашање судија  — који су на првој васпитној линији. На другој страни, незрео гест у еуфорији сече се максималном ригорозношћу и претвара у шест утакмица паузе на два фронта. И судијско просеравање уз кикот.

Дисциплински органи много оштрије кажњавају „увреду за очи“ него отворени, дивљачки лом на терену. Тиме се шаље потпуно погрешна порука: да је физички интегритет младог играча мање битан од бирократске форме у записнику, и да на терену пролази неконтролисана агресија, док ти неспортска реакција у слављу упропасти полусезону.

Свако ко је одгледао макар три утакмице у овим лигама зна да су оне пуне провокација, сочних псовки и прозивања. Када би се на сваком мечу стриктно следио овај аршин, утакмице се не би ни завршавале јер тимови не би имали довољно играча на терену.

У таквом хаосу нема здравог развоја. Још не могу да се отмем утиску да је сва та надмена фудбалска бирократија, огрезла у корупцији и неспособна да уведе ред међу моћнима или да се супротстави главатим крканима по нижеразредним каљугама, једино способна да оштри педагошки курац на клинцима.

Зар ви, мрцине, не видите да та деца сањају Лигу шампиона и да пуцају од умора на сваком тренингу? Не. Ви видите само прст. И билтен.