ПАРТИЗАН ИВО И КАТА ПАРТИЗАНКА

Матица српска отказала је концерт оперске певачице и редовне професорке Факултета музичке уметности у Београду Катарине Јовановић само неколико сати учи планираног почетка 1. априла, и то због њеног учешћа на протесту испред зграде Ректората Универзитета у Београду претходне вечери, спонтано организованом поводом упада Управе криминалистичке полиције у Ректорат.

Председништво Матице српске саопштило је да је Катарина Јовановић, “у узаврелој дневнополитичкој острашћености, учествовала у демонстрацијама и уличном перформансу у којем је певала песму изразитог персифлажног, инвективног садржаја са ставовима и оценама који подлежу неопходности озбиљних провера, укључујући и могућност санкција”.

Нема спора, отказвање/забрана концерта је глупа и недостојна наше најугледније (или би бар тако требало бити) културне установе.

Како бива, одмах су култур-перфеционисти и бојовници против државе о државном трошку, скочили у одбрану уметничких слобода а против "црних листи" које су такође неспорне. 

Натурализовани Новосађанин Недим Сејдиновић назива Драгана Станића (уметничко Иван Негришорац), председника Матице Српске "опскурном личношћу" (sic!).

Драган Станић је међутим пристојан и одмерен човек, укратко господин. Али, подржава режим Александра Вучића.

Драган Станић никада не би Недима Сејдиновића назвао креатуром, менталним деформитетом и слично, што бих ја без тренутка размишљања учинио. Ако бих ту и стао гледе назочног култур-бузеранта.

Катарина Јовановић је цењена уметница, противница овог режима.

Кад победимо, сменимо Драгана Станића са места председника МС, и поставимо Катарину Јовановић? Или Недима Сејдиновића, што да не? Таква сада влада психоза у културним круговима који су против режима, али доказано нису против његових политика које спроводи на све стране.

...Изгледа све јасно, до стереотипа. Међутим, није.

Недим Сејдиновић је титоиста.

Драган Станић је титоиста.

Катарина Јовановић је титоиста. Сво троје се куну у партизане.

Треба да верујемо да би Катаринини другови партизани (видети њену ФБ страницу) били толерантнији од досадашњих партизана? 

Та знамо њихов однос према уметности и Матици српској од 1945.

И ту јесте наш нерешиви демократски мртви чвор. Ми лутамо у борби за демократију, али на крају крајева долазимо до избора: партизани или партизани.

Где је излаз? Он је идеалистички и готово метафизички, мада за њим чезну сви добри људи.

Прави излаз није да „наши“ замене „њихове“ на челу Матице, него да се полако гради другачији тип културног простора – који неће отказивати концерт ни због певања на протесту, ни због подршке режиму. Који ће вредновати уметника по таленту и делу, а не по томе да ли се „куне у партизане“ или не. Али то захтева много дубљу промену од обичне „смене власти“ – захтева слом тог старог, титоистичог, идеолошког консензуса који је и даље доминантан у српским културним круговима.

Најтеже питање је само да ли смо спремни на ту цену.