Ламент над Lex specialis — Хроника једне продаје душе града у доба бескореновића

 

Један коментар (аутор: Туљанин): Идејно решење Трамповог комплекса у Београду. Обратити пажњу: плац не укључује само "нови генералштаб", онај који је пројектовао Добровић, већ и касарну у суседству Генералштаба, а сем тога и стари Ђенералштаб. Тако чујем. Уосталом, идејни пројекат комплекса очито претпоставља изградњу не тек на простору Добровићевог Генералштаба, већ на много ширем простору, дакле оном који у себе укључује и Касарну у Адмирала Гепрата и Баумгартеново здање. Добро, лепо. Можемо и саму "Владу" да преместимо у једну од три торња која ће Трамп дизати у Београду. И Министарство спољних послова. И Министарство финансија. Биће ту близу и Трампов касино, дакле паре ће се блажено окретати. Оно што се Трампу изјаловило у Гази, успеће му у Србији и Београду, а то је тако јер је сва прилика да смо ми у суштинском смислу гори од несрећних Палестинаца. Они бар нису дрољице. Ми јесмо. Ако ништа, то је председник, партија му, као и сви они преиспољни бедници коју исту издајнички подржавају. Ординарне дрољице.

Врло је одвратно да се зграда бившег Генералштаба, уз њу приде и зграда старог Генералштаба —  Баумгартенова палата, прода онима који су без разлога и без војничке части, само са изговором, рушили Србију па и ту зграду.

Још је одвратније да је продају исти они који су, уз патриотску халабуку наводно бранили Србију од агресије НАТО на челу са USA, кад нас засипаше уранијом, касетним бомбама и лажи. Бранили је тако да њима длака са главе није фалила.

Најодвратније је што је за срамни Lex speialis донет за ову потребу, гласао и унук "највећег бранитеља српства" Слободана Милошевића — Марко М. Милошевић.  

У галерији одвратности истиче се изговор под којим су прегажене све правне препреке да прода крвнику само срце Београда :

"Није то Колосеум"

(Аутор историјске изјаве Миленко Јованов - СНС)

Потпуно одсуство саосећања са патњама које је претрпео српски народ, и то од оних који који српство користе као мач и као штит. Како видимо и као — киблу.

Можемо очекивати да једног дана противницима  маснокопитарског фућкања свега вредног у Србији одговоре, са каменим осмехом на лицу, као Светозар Прибићевић пре сто година — "Пошто је та српска крв - ја имам паре, да је платим па да ћутите".

Рефлекс наше индигенизоване касте са сертификатом туђинске моћи и бонусом Пута свиле и кадифе — је природан — то је рефлекс бескореновића који не осећају ништа од онога што продају, јер овде ништа није њихово. Ако не могу да сруше све што је у држави старије од њих они ће да обешчасте и сведу на шупу и мизерију. Продаће гробље да на њему неко дигне касино и елитни бордел.

Јер, хоће да се историја броји од њих. Ништа претходно њима не вреди колико попишан боб.

Истога дана када су преиспољни бедници донели проститутски Lex speialis, USA су донеле тешке санкције Нафтној индустрији Србије. Да дрољицама покажу колике су дроље и да морају свакога часа верно да их служе. 

У свему овоме најпораженији је онај дубоки, скоро подземни грађански конформизам који се шири као кужна мочвара — тихо, стрпљиво, упорно. То повијање пред ‘јачим’ више и не личи на друштвени феномен; личи на инстинкт, на атавистички нагон преживљавања по сваку цену, па макар та цена била сопствена дехуманизација. Грађани који су некад и те како знали да се усправе, сада су тек у грозничавом грчу проналажења нових начина да се што удобније савију. И сваког дана мало одгризу од себе, од онога што је људско, док не остане само безлична телесина која реагује искључиво на импулсе утробе: на зов глади, жеђи, на рекламу. То је она гадна врста добровољног одрођавања — процес у којем — сад више не човек већ полу-човек  —људсколики бураг, не примећује да се распада, јер је навикао да себе посматра искључиво кроз призму онога што може да прогута, купи, понесе, замени. У таквом свету и најгрубље понижење пролази као ‘саставни део живота’, а најгори злочин као свеже отворена могућност. Кад једном тако пристанеш да будеш савитљив, врло брзо схватиш да си постао и добровољно ломљив. И онда је касно. Ми смо већ дубоко у том стању — распада који се може обавити потпуно тихо, у ходу, без урлика. Овде чак и пропаст уме да буде дисциплинована. 

У неким бедним друштвима далеког истока, очеви с поносом нуде ћерке туристима. Ми дајемо и дете и гоб. 

Не надајте се. 

"Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће..." 

...биће само горе, мрачније, мајмунскије.