НИМБУСОВ ПОДРУМ

Foto: Peščanik Воланд   је лик из књиге Михаила Афанасијевича Булгакова   „ Мајстор и Маргарита “. Воланд је мистериозни странац и професор чије појављивање у Москви покреће радњу читавог романа. Сваком човеку се приказује другачије. „ Један каже да је био низак, имао златан зуб и храмао на десну ногу. Други каже да је био човек енормне висине, са платинастим круницама, и храмао на леву ногу. Трећи лаконски говори да није било никаквих специјалних карактеристика на њему. “ 15-9-`12 Рукописи, наравно, горе. Горе пореске обавезе и кривичне пријаве. Горе заклетве као суве гранчице. Гори историја. Како неће пискарања занесењака. Шта би магистри зла, попут Воланда, друго радили него потпиривали ватре и сладуњаво шаптали са рамена лукаве речи на уво. Нема ваљда реченице из неког књижевног дела која се тако немилице троши, као антологијска опаска ђавола Воланда   из Булгаковљевог романа „Мајстор и Маргарита“ „Рукописи не горе!“ . Ауру пророчанства овој сатиричној реченици дала је, неочекива

  На фотографији: Марко Микачић , капитен НК "ХАЈДУК - СПЛИТ, репрезентативац, припадник ЈВуО ЈАНКО МИКАЧИЋ, Хрват из Сплита био је искрено уверен да су му Срби браћа. Како он тако и његова породица, па су свом ресторану усред Сплита дали име Београд, још за време Аустроугарске монархије.   На самом почетку Првог св.рата, Јанко је размишљао да је најнормалније да оде у Србију и помогне браћи.   Погинуо је 22.септ.1914. на Мачковом Камену и у Сплиту оставио жену и децу.   Јанков син :   МАРКО МИКАЧИЋ рођен је 14.септ.1911.у Сплиту.   За н.к.Хајдук, од 1929. до 1935, одиграо је 171 утакмицу и дао 25 голова. Прве године, са Хајдуком је био првак државе. За репрезентацију Краљевине Југославије одиграо је 3 утакмице. На турнеји Хајдука у Јуж. Америци одиграо је свих 12 утакмица и био најбољи играч. Тамо је због ошишане косе понео надимак " elpelado ".   Био је миљеник сплитске Торциде. 1932. доживео је тежак прелом ноге и никада се није у потпуности опоравио.   У Ср

  "Слика и прилика уцењеног човека" - Данас, 24.1.2023. Очекивано, наши интелектуалци европски настројени и окренути будућности, у опште не констатују да Срби на Косову живе у гетоу, да су изложени прогонима, мучењу и убиству без казне. На Косову је стање недопустиво за цивилизацију XXI века. То стање је стање гетоа. То стање је стање "Кристалне ноћи". То стање је стање у коме је отворен слободан лов на Србе. То је једина реалност коју осиони дедињски и дорчолски пресератори одбијају да прихвате. Све друге реалности њима су јасне. За њих је и Јасеновац прихватљива реалност коју не треба помињати јер је то у ствари правдање оног тамо импровизованог геноцида. То стање разоткрива стање свести лефтарда у Србији. Гле!, ти новокомпоновани чупави ридикули тако се жучно боре против свега српскога. Смета им и бадњак и пливање за часни крст и славски колач и календар. Све је то фашизам! - изричу дигнуте песнице, обрве и чуперка на глави. Страсно пак скачу у одбр

  ГОСТ АУТОР: ТУЉАНИН НАПОМЕНА: Напис је компилација одговора типичном Вучићевом поданику коментатора под надимком "Туљанин", човеку који по ерудицији и оштроумности превазилази све политичке аналитичаре са чијим се урадцима  свакодневно сусрећемо. Пренето са "Новог Стандарда" . ***** За Шешеља и Вучића ради не њихов непостојећи патриотизам, тј. "патриотизам" оних који их подржавају, већ социјални инстинкти те масе, дакле подржавалаца поменутог двојца. По тим, у бити класним сентиментима, подржаваоци се у овом двојцу препознају. Виде себе, гледајући у њих, као у каквом, да кажем, огледалу. То је формула охлократије; укратко речено. Демагошки народни вођ и маса која му се повинује и клања (шта год он урадио или не урадио) због ситног пробитка или ћари који су у крајњој линији чак фиктивни. Баш никакав патриотизам. Са овим не знам шта ћемо да радимо, осим што знам да бисмо морали да се потрудимо да ова врста "патриотизма" (ту припада и соц

  Збогом, царски граде... Историја је завршена. Нема више ничега. Ми смо лешинари који гракћу над мртвом земљом. Вучић је јуче, 27. фебруара 2023. предао Косово и Метохију. То је коначни биланс његове политике. Кажу, потписаће у марту, вероватно о годишњици почетка агресије НАТО на Србију 1999. Не мора он у крајњој линији ништа да потпише. Бићемо третирани као да је крвљу својом потписао. Ако потпише, бонус може бити да са Куртијем у пару буде кандидован за Нобелову награду за мир. То је понуда која се тешко одбија. Но, одбити њихово обећање да му неће ништа ако пристане, се не одбија. Јуче Маћедонију, данас КиМ, сутра РС, прекосутра Рашку и Прешево, затим Војводину, успут руднике, воду, земљу. На крају ће, кад му преситом и препитом досади, само рећи "Збогом, урадио сам шта сам могао. Ко може боље, ево му га!" Што је најцрње, и за мене лично неподношљиво, што се као држава и народ гасимо без достојанства које иште једна тако велика трагедија, већ то чинимо као протуве и цирк

  Недељко Kуљић: ВОЈВОЂАНСКА КОАЛИЦИЈА "ВОЉНИХ" „Kоалиција вољних“ или дресирана послуга са задатком: продати се окупатору и помоћи у борби за „грађанска права“. Српска права не спадају у људска права. Ни руска, разуме се. Како се лако прелази преко ове кључне теме када је државотворност у питању. Недопустиво је да постоји дилема колико је трагично Српски народ коштало ударање граница у живом националном ткиву. Да постоји мудрости у српском народу, првенствено северне покрајине, па следствено томе и у његовој политичкој елити, најгори атавизам брозовштине - САП Војводина, би одавно нестала са државне мапе. Национални састав Војводине је такав да, уз консолидовану народну свест, у укидању Покрајине не би смело бити већих тешкоћа. Неколико, у чланку поменутих креатура, постоје и не треба их штедети у јавној критици, али они су тек луди дебели пајаци, без подршке у бирачком телу. Чанак је одвратни шестолички мрзитељ Србије удбашког (не)соја, али за њега гласа 1% бирач

  Овако је било... Били ми подмладак, тамо неке 1968... Јесењи кишни дан. Лупа раном зором на врата Раша Поштар, наш тренер. У та доба није било државних телефона, некмоли мобилних. Тренер жури по селу и скупља екипу. Раније нам је речено да нећемо ићи на утакмицу јер нема превоза. У последњи час Раша се снађе, добри људи помогну, и тако нам организују да редовним линијама градског аутобуса одемо у Сремске Карловце на мегдан љутом противнику Стражилову. Ја се на врат - на нос спремам. Виче мајка ниси ваљда луд да по оваквом времену идеш на утакмицу?! Не слушам је. Види и сама, па се повлачи на другу линију одбране...Чекај да једеш нешто...Како ћеш гладан цео дан...Немам времена. Па обуци се топлије... Какви, добро се нисам поломио у журби. Паре нисам понео, којих у осталом у кући није ни било. Скупимо се на станици у последњи час. Из кафане преко пута неки јутарњи абонент добацује злурадо "Што идете добићете десет комада!" Нисмо баш сви на окупу... Мајсторе чекааај! вичемо шо