НИМБУСОВ ПОДРУМ

НОВОСРПСКО ВЕЛИЧАЊЕ И ПРЕЗИРАЊЕ ДРЖАВНИЧКЕ СКРОМНОСТИ Ових дана појавиле су се фотографије нашег државника Војислава Коштунице из самоуслуге. Сви људи иду у продавнице, па тако и он. Чега би ту требало бити необичног? Можда, да иза њега иду два ћелава билмеза као обезбеђење од народа. Онда би било блесаво, јер је простије да ћелави билмези са списком оду у куповину. Тако би био смањен ризик од атентата али повећан од крађе у маркету. Проблем је што у Срба влада биполарни поремећај. Оно што је добро када је далеко, то сматрамо за зло како је међу нама. Волимо демагогију. Па да размотримо два примера: Махмуд Ахмадинеџад, Иран Бивши ирански предсједник Махмуд Ахмадинеџад, након што је осам година водио државу и након избора управљање Ираном препустио новом председнику Хасану Роханију, сада ради као учитељ. На страну што је његово вођење државе било да кажемо "компликовано". Није наше у осталом да се бавимо шпијунским диловима на Средњем истоку. 

"ОНАЈ С ОНИМ ШТАПОМ" ИЛИ - О ПОДМЛАТКУ УРБАНЕ ЕЛИТЕ Фото: Pinterest.com   Поново помињемо Богдана Илића (Бака-Прасе), али овај пут није он лично у питању. Јутјубери имају неке своје рубрике, стандардне облике изражавања. Један од тих начина је да насумично заустављају пролазнике на улици , поставе им изнебуха чудно питање, па ако нападнути  погоди одговор буде награђен, ако не, пу, немаш појма, ћао, довиђења. Тако и Богдан са екипом. Сцена: "Кнез", како ливаду или шпацир-плац зову домороци, или Кнез-Михаилова улица, како је зовемо ми провинцијалци. Рачуна се да се туда крећу прави Београђани, урбана елита. Особито урбани подмладак. Рачуна се такође да та млада урбана елита није ретардирана. Не можемо тумачити зашто је старији господин у дресу загребачког Динама демонстративно и с презиром одбио да разговара са Богданом. Није битно колико је познавање игре "Покемон". Разумемо што је гузати комунални полицајац љубазно одбио да одговара,

НАПРЕДНИ МАЈСТОРИ ЗА РУШЕВИНЕ Foto: Pinterest У једној недавној уобичајеној полемици око наводно "доброг живота у СФРЈ" навео сам пример изградње хидроцентрале у црногорским кршевима без капи воде. Рачунам, пример је упечатљив какви су лудаци и буздовани тада водили државу. Међутим, одговор који сам добио био је збиља фасцинантан. Да, вели мој опонент, тако је -  "Kомунисти су желели да на сувом кршу оживе живот !" Ти  лунатици су међутим због свог суманутог пројекта уништили оно мало плодне земље на том подручју. Но, и без тога одговор је као реплика из неког партизанског филма из педесетих година после које идеалима занесени омладинци и омладинке голим прсима јуришају на бункере. Није ме изненадило, али јесте симптоматично да нико сем мене није реаговао на ову лирско-манијакалну идеологему. Одмах помислите: како сви ти људи помућене свести гласају на изборима? Који су им критеријуми? Сигурно, али 1/1 што би се рекло, такви редовно бирају најгору, најштето

АПОКАЛИПСА У ДОЈАВИ "CHATHAM HOUSE" Све је тако просечно. Рекли би - школски пример лета. Нешто поплава, лед величине ораха, ко је кога шпијунирао, летње прељубе, Ноле издоминирао. Дремљиво лешкарење по плажама. Личимо на летње моржеве. Увек је тако: одсуство ишчекивања краја . То метафизичко стање колективне тупости испољава се обично, малограђански, знојно и раскалашно. За велику пропаст приличила би ваљда нека особита, величанствена и шљаштећа најава. Али не! Све нешто дроњаво и кафанско, јадно, медиокритетско, све неко брбљање и тумарање. Тако ће већина и мени сада рећи да параноично придајем значај мизерији. Стратешки услови су испуњени. Економски, једва држимо корак са амазонским племенима; војно смо кастрирани; биолошки у незапамћеном суноврату. Већина више нису ни "случајни Срби"  већ принудни Срби . На све то смо се већ привикли, као да је од природе задато, "јер ми смо такви", шта има да се чудимо. Сада "Западни пријатељи"

PRO MEMORIA - ЗА СВЕ ДОБРЕ ФУДБАЛЕРЕ, КОЈИ ЖИВЕ У МОМ СРЦУ Штура вест каже да је Небојша Милојевић из Темерина преминуо о педесет првој години. Рећи ће људи "слава му", и живот иде даље. Ко га је познавао, зна колико је тај човек волео фудбал, и колико је поштен био. Изузетан. Сигуран сам, њему не треба "Слава му", он је срећан на зеленом квадрату Васељене. Њењу (и његовог брата) ето ја сам, као тинејџере довео у ОФК СИРИГ. Толико је времена прошло, да не могу тачно да се сетим када то беше. Негде 1988., морао бих да тражим по прашњавим белешкама, но сматрам да и није превише важно. Када сам последњи пут постао тренер првог тима, 2012. године, хтео сам да му се захвалим. Има екипа ветерана. Намера је била да се створи млада и компактна екипа и ту се човек од 43 године није уклапао. Чак су се и многи играчи побунили против те моје намере. Ценили су га. И, уважио сам, нека тренира. Све је тада било екстремно. Довели смо у клуб 16 играча. од