Постови

ШТА УЛИЦЕ ГОВОРЕ ИЛИ, О НАЦИОНАЛНИМ ДЕЗЕРТЕРИМА

Слика
ШТА УЛИЦЕ ГОВОРЕ ИЛИ, О НАЦИОНАЛНИМ ДЕЗЕРТЕРИМА   Срби, народ за производњу народа Ми смо народ који што под кнутом, што из похлепе, вековима "заробљавамо себе у туђина". Није нам та мука довољна већ имамо пасију да од периферног локал-патриотизма производимо нове народе. Потенцијално, нама свако брдо, поток или раскрсница могу постати нова граница и царински пункт. И једно и друго са уграђеним анти-српским софтвером. Аутошовиниста има код свих народа, али их је толико мало да се, с правом, третирају  као чудаци; или их једноставно ликвидирају. Ми смо јединствени по томе што се не зна којих је у држави Србији више - родољуба или родомрза. Специфичност српских аутошовиниста је што су прикупили све старинске квази-идентитетске "валере" одрода оријентисаних према Пешти, Бечу и Загребу па и Стамболу, само преоденути у нео-еуропски ноблес оближ. Супротно аутошовинизму, постоји оштра потреба неких народа за асимилацијом не само мањих и слабијих, већ и већих о

ВУЧИЋЕВИ БАУШТЕЛЦИ

Слика
ВУЧИЋЕВИ БАУШТЕЛЦИ   На сајту СКК ономад се појавила писанија г. Горана Гаврића „Боље Вучић него другосрбијанци и интернет патриоте“ . У импозантних 20.200 карактера, све обогаћено великим трудом редакције, те је у текст убачено 15 (петнаест) фотографија, не би ли се позадинско остварење г. Гаврића лакше појело, аутор буквално није ништа ни рекао ни доказао, већ је све могао почети и завршити насловом, па да се не мучи ни он писањем осталих 20.100 карактера а ми, читаоци, још веће муке читања ортодоксног лупетања без главе и репа. Г. Гаврић је трабуњао, трабуњао и трабуњао. Да би се разумело о чему је овде реч, зачас ћемо се осврнути на једнако бауштелан чланак г. Гаврића „Фенси ђеносајд“ (* Ако сам лудо гајио наду да је могућа макар нека сарадња са „Вучићевим 'Србима'“, из рачунице да диктатори и велеиздајници попут Вучића брзо пропадају, па ће се „заведени Срби“ дозвати образу, сада је та луда нада угашена, те више нећу сарађивати са „Видовданом“, а напосе Že

ВЕСТ ЈЕ КАД СТРАДА МАЈМУНЧЕ НАДЕ ОБРИЋ, НИЈЕ ВЕСТ КАД НАДА ОБРИЋ СПАСЕ ЖИВОТ ДЕТЕТА

Слика
ВЕСТ ЈЕ КАД СТРАДА МАЈМУНЧЕ НАДЕ ОБРИЋ, НИЈЕ ВЕСТ КАД НАДА ОБРИЋ СПАСЕ ЖИВОТ ДЕТЕТА Да није интернета, не бих се могао тачно сетити датума. Да, беше то 30. мај 1992. Али, мало да разјаснимо. За моје болесно дет е тих година није било лекова у нас , тако да су слали рођаци из  Немачке. То је све толико скупо било да ја са својим приходима не бих могао ни да помислим д а платим. З а испоруку су се одонуд мучили, некад аутобус, па касни, чекам по десет сати, некад по нашима, и да, Босанци су по томе испред свих, нема ту да оману, скренуће 300 км са правца, и нема прооблем р ођо. Но, у то време загустило. Знало се да ће нам мили свет увести санкције. Знају моји да т реба лекова па хоће да јаве. Толико је све закомпликовано, а ја кућни телефон нисам имао, п а сам ноћ пре тога спавао у фирми на патосу, Боже ме прости, ко Вучић ономад у Бриселу. Негде у пола три зазвони телефон, ја у магновењу притиснем прв о дугме, телефонист киња пита "Зашто сте притисли принтер?&q