НИМБУСОВ ПОДРУМ

ЛАПОТ У ТУЂИНИ (Трећи дан самоизолације) ВВС Прдседник Владе Србије Ана Брнабић тешко је оптужила Србе који раде у иностранству, зашто баш сада хоће да се врате кући. Хоће, вели, да нас заразе. Kазна од једне до осам година затвора је ако особа у самоизолацији зарази неког. Kазна затвора је већа ако заражена особа премине, у том случају, онај ко није поштовао самоизолацију може да добије од две до 12 година затвора. Не разумеју Неле и друштво Србију, али бар поштено певају о својима. - Имамо огроман број људи који се враћају из иностранства а који нису одговорни пре свега према својој породици. Само 15. и 16. марта у земљу се вратило 35.376 наших грађана из иностранства, највише из Аустрије, Немачке и Швајцарске - рекла је раније Брнабић. - Наши апели нису вредели. Молили смо људе да се не враћају у Србију . Молили смо да остану у земљама у којима живе и плаћају здравствено осигурање. Морам да напомене свако ко прекрши мере самоизолације прети му казна. Нека лица

УТВРЂЕН ПЕРИОД ИНКУБАЦИЈЕ ПАМЕТИ КОД ДРЖАВНОГ РУКОВОДСТВА (Други дан самоизолације) Дан је прошао у уобичајеном организованом расулу. Трећу генерацију је пролећно сунце масовно измамило на улице. Средња генерација је препунила кафане, а млади су се окупљали у кафићима и играоницама. Само су учитељице са 3КТВ предавале пред празним учионицама. И није чудно - пензионери су васпитали средњу генерацију, средња генерација омладину, те није чудо што се једнако неодговорно, распуштено и глупо понашају. Да, али наша власт је изникла из баш таквог народа - неодговорног, распуштеног, глупог и несолидарног, те отуда раст хаоса и опасности што се држава више упиње да организује живот. Тако смо добили нови сет мера које само показују како функционише бирократска свест. Читам општинско наређење строго које је прослеђено директно из Владе. Елем, наређује се да кафане, кафићи, кладионице и играонице смеју радити само од осам ујутру до осам увече и да у истима не сме истовремено бити више од

ВЕСЕЛИЦА ЗА БАКЕ И ДЕКЕ (Први дан самоизолације) Корона-вирус је, тврди се, довео Србију од "ванредног стања". Рекли бисмо да су Срби по суштинским елементима драматично нам предочене промене нашег начина живота, у истом стању од 1944., тако да смо заправо само мало живнули, промрдали се. Карађоз из Ћипуљића је више махова узвикивао "Живела Србија!" што је у мени изазивало језу, јер кад тај каже то, чека нас оно. Но, да пустимо... "Мере" предузете се у главном тичу спасавања живота "наших бака и дека". Ја немам ни бабу ни деду, те се нисам пронашао у причи, али, признајем, био је дирљив моменат. Главно је да се баке и деке одлуче на самоизолацију, па ће их тако помрети много, али мање него да та Вучићева мера не примени. Након временски одговарајућег периода строге самоизолације, најближи - што ће рећи деца, унуци или комшије, треба да дођу и покупе скелете са каучева или дојаве дежурној служби. Да се покаже озбиљност, све

ЉУБАВ, РАТ И АГИТПРОП На први поглед, све љубави су скоро исте. Топли погледи, нежности. Чекај ме ја ћу сигурно доћи. За неко време све заличи на хладан гулаш од јуче. Ратне љубави су и страшне и величанствене. Никада се ерос и танатос тако не зближе и сплету, додирују и мазе. Ратне љубави уздижу човека или га бацају на дно мизерије. Чешће ово дуго, јер страх је јачи и понадаће се љубавник или љубезница, да, ако преживи заборављајући вољену особу, биће још прилика да некога другог искрено и дубоко заволи. Ратне љубави су добре за пропаганду. Наравно, све што прође кроз машину агитпропа, постане извитоперено и предувано, неприродно. Али љубавна патетика је пријемчива, народ то воли. Уз трагичну љубав двоје младих пусти се која суза и заприми доза пратеће идеологије. Лоло и Слобода /Пренето са "Удица за срце"/ Најчувенија ратна љубавна прича у нас је идила Ива Лола Рибара и Слободе Трајковић. Ту је и  писмо које непобитно доказује снагу те љубави. О тој рев

О ЗВЕРИ СИМПАТИЧНОГ НАДИМКА "РОЋКО" Момчило Ђорговић свако не спада у врхунске наше публицисте, већ у насилно етаблирану комунистичку касту које би се Срби требали у најбољем народном интересу ослободити. Но, и такви новинарски бауци, продани ономад у јаничаре (где, како нас уче у школским уџбеницима, има лепих прилика за професионално промакнуће), старећи, често не могу побећи од закржљалог патрљка своје савести, те напишу понешто за шта би другом новинару двадесет година раније зубима гркљан чупали као вампири. Наше је да га сломимо до краја, и оно што је написао објавимо на ћирилици. И дуго, да га мало допунимо, да Ђорговић види чији је, без обзира на посипање пепелом. ***** Пише: Момчило Ђорговић Јулy 28, 2014 РОДОЉУБ ЧОЛАKОВИЋ: РЕНТИЈЕР РЕВОЛУЦИЈЕ http://znaci.net/arhiv/fotografija/4838 Јапански амбасадор у Босни и Херцеговини Хидео Јамазаки јавно се пре неки дан згрозио над животним стилом актуелних босанских политичара. Kите

КОЧА АНТОНИЋ - ВЕШТИНА ПРОИЗВОДЊЕ НАДРЕАЛНЕ ЗБРКЕ Коча на преговорима - петокрака, усташка капа, официр из немачке пратње и поглед надреалисте   Збиља, овај пут је Слободан Антонић (без конспиративног имена - Корчагин или тако нешто) затекао у неглиже-у своје фанове. Како да дају смисао чланку "Слободан Антонић: Не може Kоча бити херој, а Ратко злочинац ". Врло непријатно. Отуда, на другим местима наслов је постављен "Слободан Антонић: Чији Kоча?" Па се ту развија прича и ко се супротстави, издајник је. Проблем са овим уратком Слободана Антонића је зато што је комунистички, веринички, апостолски. Али, уз то, његов чланак је галиматијас какав ретко срећемо у иначе голубарнику спских аналитикуса. Чим су глодури мењали наслов, јасно је да нису сигурни у садржину чланка. Антонић је подизао у висове неке шупље фразе Кочине, а багателисао што је убијао људе. "...Кочу 1941-1945, заправо, треба посматрати као део оне   епске традиције српских офиц

СРБИЈА НА ПУТУ ИЗ СТАБИЛОКРАТИЈЕ У ЛАБИЛОКРАТИЈУ Раније смо познавали начине владања који су именовани као аутократија, прилично недефинисани "популизам" или, више поетски и једнако флуидно, "фасадна демократија". Требало је да се на висовима Ловћена појави у правом моменту дувански трафикант у џемперу на коцке, да би светска теорија добила нови облик владања - " стабилократију". Са висова Ловћена, стабилократија се разлила Балканом. Овај појам означава успостављање привидне и површинске политичке стабилности, пре свега путем разбијања и маргинализовања опозиције, као и искључивања сваког критичког мишљења из јавног простора. Термин је први пут скован 2012. године и тада је као школски пример узимана Црна Гора. Политиколози, социолози и стручњаци уставног права као најбитнија својства стабилократије истичу неколико институционалних механизама који демократију претварају у стабилократију : 1 .  Често расписивање избора . У том случају стабило