НИМБУСОВ ПОДРУМ

"ПЕШЧАНИКОВ" ПОЛИТИЧКИ ИНЦЕСТ  Један из плејаде Илића са "Пешчаника", Дејан, понудио нам је "промишљање" под борбеним називом "Против ентропије" . Но пасаран, ентропија! Од почетка до краја читања не знамо шта је узрок а шта последица и заправо против чега бисмо се требали бранити на градским барикадама, сем против, како каже,  овакве Србије . Наратив почиње признањем аутора да не зна зашто се човек убио на степеницама парламента Србије. Логично би било да ако човек нешто не зна, и не даје суд о томе. (Како јављају медији, самоубица је прво убио комшију код међе у свом селу, па следи ово даље). Такве ствари се дешавају. Дешавају се и горе ствари, у Америци су масовна убиства део њиховог начина живота, а и Европа се не моше пожалити на мало убистава. Истовремено када се наш мученик лишио живота пред скупштинским здањем, у Немачкој је један у пуцњави убио шест особа , укључујући и своје родитеље. Природни закључак би био да

ВРЕМЕ КАДА СВИЊЕ БАЦАЈУ БИСЕРЕ ПРЕД НАС Свиње су завладале мого раније, али су волели да их зовемо "другови", и тако је било док Животињска фарма, како су другови Свиње визионарски предвидели, није одумрла. Након тога, Свиње су обукле тесна одела и постале проевропска елита. Товљена елита, наравно. Свиње су направиле цивилизацијски искорак. Друге су прогласили за стоку, себе за другосрбијанце. По природи ствари, култура може припадати само Свињама. У под-културном простору има места за све остале. Потпалубље зато и постоји. Ко не верује у уметничку надмоћ Свиња, нека чита Филипа Давида или гледа телевизију. Обична уметност у Србији је стварно убијена 2009. године, када је покренут Међународни фестивал квир филма Мерлинка (енгл.Internatinal queer film festival Merlinka ). То је ЛГБТ филмски фестивал који се почетком децембра сваке године организује у Дому омладине Београда и траје пет дана.  Фестивал је добио име у част Вјерана Миладиновића Мерл

БАДЊЕ ЛУДИЛО У СИРИГУ Бадњи дан у Сиригу        Foto: printscreen Ако једно село може да исприча причу о националном конвертиству, то је Сириг. Сириг је основан, под заштитом Краља Александра Првог Карађорђевића, као место Солунских добровољаца. Тешко је наћи место у коме се витешки наш Краљ Александар тако темељно мрзи, више него у Сиригу. Нема места чијим житељима преци нису толико страдали од западних туђина, а да гаје тако простачки анимозитет према Србијанцима. У Сиригу, људи у себи имају још највише цца 30% српства, остало је аустроугарштина. Са тенденцијом опадања... српства у човеку, наравно. Нема места у коме се тако гејачки не ругају Православној цркви. Веронаука постоји у школама скоро двадесет година. Присутни су свештеници који могу сваког да подуче како се који православни празник обележава. Немогуће је незнање. Али, постоји, надмоћно, домаће васпитање. Тако перфидно ругање православљу и/или терање ината, не би смело да буде долично потомц

ГДЕ ЈЕ ОМАНУЛО "ХАЈДУЧКО ВАСПИТАЊЕ"? Данило Лазовић   Таман смо се обрадовали црногорском буђењу и њиховом бунту против отимања православних светиња, кад се нађе неко, у бити мали, жабаст, да нас врати у реалност. Спортски резултат је пролазан - данас победиш, сутра ћеш изгубити. Таква је ствар и са не превише значајном победом црногорских рукометаша над слабом репрезентацијом Србије. Оно што је заболело је црногорски фашизам . Нема уопште забуне да су њихови зелени дресови и зелена застава фашистички. Нема ту дискусије. Ти момци, да им је образа, стидели би се онога што су учинили. Међутим, као и код свих отпадника, они су ликовали зато што су осветлали своју фашистичку голотињу. Ми, са ове стране, занемели смо пред том церногорском фашистичком курвом. Да грозота буде гора, постарао се Вук Лазовић, син Данила Лазовића. Јајарење Вука Лазовића неприхватљиво је. Може се разумети зашто је овај рођени Београђанин, дакле Србијанац, играо за Црну Гору. Играо је

КОМЕ ЗВОНА ЗВОНЕ? Народни бунт у Црној Гори након доношења закона о "равноправности вероисповести" сасвим је изненадио целокупну јавност Западног Балкана. Заиста треба бити дубоко лицемеран па слагати да је тако нешто очекивано. Изненађени смо масовношћу и ширином протеста, једнако као и стоицизмом људи који су под суровим условима, шибани леденим горским мећавама и осветничком зловољом силника, истрајавали у одбрани наших заједничких светиња. Гле, ово нису поворке убогих "сендвичара"; нема аутобуса чије ознаке домаћи не препознају, нема "викара" и паролаша награђених по акордном систему. Ништа од стереотипне слике крезубих, пијаних и склоних силеџијству неписмених "ћриличара". То што српски народ у Црној Гори чини не може да се плати, не може да се вештачки произвести; овде "инфлуенсери" немају шта да траже. Анасоновићки би било зима. Око срца, нарочито. Видесмо, можда закратко, али видесмо, надмоћ метафизичке луче у човеку

МИЛЕТИЗАЦИЈА СТВАРНОСТИ ОД ПРАЊАНСКЕ ГОСПОДЕ ДО БЕОГРАДСКОГ МАЛОГРАЂАНИНА ФОТО: BETA       Милета Продановић   "Окидач" за овај осврт је био друге нарави: Драгомир Анђелковић, тзв "политчки аналитичар" и интелектуално гмизало, објавио је на "Печату" сувопаран и плитак чланак "Корени таблоидизације Србије" који су даље пренеле режимске  резонантне кутије . Чланак за шлагворт има дубоку мисао "Данас се херојима демократије и слободног новинарства бесрамно називају они који су отпочели медијски лов на неистомишљенике" . Ако на основу увода очекујете неку бескомпромисну сечу преживелог капејотског Ђилас-крлежијанског џелатског новинарства у нас, с правом ћете се преварити. Не, све се завршава са Б-92 и ББЦ, тј. са аутошовинистичком другосрбијанштином, што није погрешно али је половично, скучено и прекратко. Пошто корени таблоидизације Србије нису ни тако кратки ни плитки како Анђелковић омаловажава простачку Србију, позабавио