НИМБУСОВ ПОДРУМ

ГДЕ ЈЕ ОМАНУЛО "ХАЈДУЧКО ВАСПИТАЊЕ"? Данило Лазовић   Таман смо се обрадовали црногорском буђењу и њиховом бунту против отимања православних светиња, кад се нађе неко, у бити мали, жабаст, да нас врати у реалност. Спортски резултат је пролазан - данас победиш, сутра ћеш изгубити. Таква је ствар и са не превише значајном победом црногорских рукометаша над слабом репрезентацијом Србије. Оно што је заболело је црногорски фашизам . Нема уопште забуне да су њихови зелени дресови и зелена застава фашистички. Нема ту дискусије. Ти момци, да им је образа, стидели би се онога што су учинили. Међутим, као и код свих отпадника, они су ликовали зато што су осветлали своју фашистичку голотињу. Ми, са ове стране, занемели смо пред том церногорском фашистичком курвом. Да грозота буде гора, постарао се Вук Лазовић, син Данила Лазовића. Јајарење Вука Лазовића неприхватљиво је. Може се разумети зашто је овај рођени Београђанин, дакле Србијанац, играо за Црну Гору. Играо је

КОМЕ ЗВОНА ЗВОНЕ? Народни бунт у Црној Гори након доношења закона о "равноправности вероисповести" сасвим је изненадио целокупну јавност Западног Балкана. Заиста треба бити дубоко лицемеран па слагати да је тако нешто очекивано. Изненађени смо масовношћу и ширином протеста, једнако као и стоицизмом људи који су под суровим условима, шибани леденим горским мећавама и осветничком зловољом силника, истрајавали у одбрани наших заједничких светиња. Гле, ово нису поворке убогих "сендвичара"; нема аутобуса чије ознаке домаћи не препознају, нема "викара" и паролаша награђених по акордном систему. Ништа од стереотипне слике крезубих, пијаних и склоних силеџијству неписмених "ћриличара". То што српски народ у Црној Гори чини не може да се плати, не може да се вештачки произвести; овде "инфлуенсери" немају шта да траже. Анасоновићки би било зима. Око срца, нарочито. Видесмо, можда закратко, али видесмо, надмоћ метафизичке луче у човеку

МИЛЕТИЗАЦИЈА СТВАРНОСТИ ОД ПРАЊАНСКЕ ГОСПОДЕ ДО БЕОГРАДСКОГ МАЛОГРАЂАНИНА ФОТО: BETA       Милета Продановић   "Окидач" за овај осврт је био друге нарави: Драгомир Анђелковић, тзв "политчки аналитичар" и интелектуално гмизало, објавио је на "Печату" сувопаран и плитак чланак "Корени таблоидизације Србије" који су даље пренеле режимске  резонантне кутије . Чланак за шлагворт има дубоку мисао "Данас се херојима демократије и слободног новинарства бесрамно називају они који су отпочели медијски лов на неистомишљенике" . Ако на основу увода очекујете неку бескомпромисну сечу преживелог капејотског Ђилас-крлежијанског џелатског новинарства у нас, с правом ћете се преварити. Не, све се завршава са Б-92 и ББЦ, тј. са аутошовинистичком другосрбијанштином, што није погрешно али је половично, скучено и прекратко. Пошто корени таблоидизације Србије нису ни тако кратки ни плитки како Анђелковић омаловажава простачку Србију, позабавио

ВЕСЕЛИЦА И, ТАЧКА! Марихуана има дугу историјску традицију. Још је Херодот описивао блаженство које је ова чудесна биљка доносила: “Дакле, семе ове конопље узму и уђу под своје вунене покриваче и бацају га на усијано камење, па оно пушта мирис и толику пару какву не можеш наћи ни у једном хеленском парном купатилу. Ово је за Ските најомиљеније парно купатило и у њему подврискују од удобности.” Марихуана је светску славу доживела као колатерална корист хипи-покрета шездесетих и седамдесетих година прошлог века.  Југославија је тих година била седми произвођач конопље у свету , која је доносила значајну зараду кроз извоз различитих производа. Ипак, нико у та времена није помишљао да ће "трава" постати српски извозни бренд. Травка у народу из давнина позната као "веселица"  , док је малициозни пакосно називају "травка-побрљавка", прекрила је последњих година наше брегове и долове и постала лукративни државни бизнис. ВЕСЕЛИЦА КАО РЕКРЕАТИВНИ С