НИМБУСОВ ПОДРУМ

ДО ПЕНЗИЈЕ У ДЕВЕТ ЛАКИХ КОРАКА БЕСПУЋЕМ (КАД АНА БРНАБИЋ УВЕЖЕ СИСТЕМ) АПСТРАКТ : Како отићи у заслужену пензију без помоћи пријатеља? КОНТЕКСТ : 1. Ана Брнабић увела државну управу у умрежени аутоматски систем са базом података, који штеди на стотине хиљада докумената. Мала аберација њеног умреженог аутоматског система државних служби са јединственом базом података је кад у њега уђете, не можете за живота да изађете без шерпаса. 2. Другар који је помогао да ја решење добијем у прихватљивом року од два месеца (којом приликом сам установио да ми је систем грешком "прогутао" једну регуларно уплаћену годину радног стажа, те сам поносни прималац пензије од 18.087 дин, уместо 18.387 дин), је у затвору због кршења професионалне етике ПИО, тако да су у конкретној студији случаја варијабле биле редуковане. 3. Несретно назимче са краја студије случаја биће да није угледало света када је процес пензионисања моје супруге отпочео. Елем, моја супруга је довољ

ИЗМЕЂУ ПРВОГ МАЈА И ЂУРЂЕВДАНА БИЉЕГ ЛУДОСТИ "...И турбине доћераше..." Хидроцентрала Озринићи  Преумљени српски лунатици којима су карактер појели аустрофашисти, упорно нас уче да је доба титоистичког аустрафашизма било добро. Уз извесне мане, али добро за Србе. Има их на свим нивоима. Примерице, Прва лига је Слободан Антонић, Београдска лига Милан Миленковић, а Међуопштинска сомборска "бетон" лига Драгослав Павков. Ови, само као егземплари, сличних је безброј. Тешко је једним кратким наводом приказати лажи којима затрпавају Србију, зато што своје титизме фино или невешто, како који и како кад, пакују у кутије бриге о Србљима. Речју, подваљују, петљају, лажу, без видљивог разлога зашто им то треба. Наводим Драгослава Павкова зато што је најкраћи и припросто отворен. Основно што сви слични тврде може се свести на "комунисти су победили, сви други су изгубили", "социјалистичко самоуправљање и социјална једнакост", те

ШТА НАС ЈЕ ЈОШ УЧИО РАША ПОПОВ Теме о којима правимо белешке нису повезане. Вероватно није ни сасвим прилично да се стављају у блиски контекст. Оно што им је ипак заједничко је да су везане за нашег драгог Рашу Попова и да наводе на размишљање, ако нас не мрзи. *** Да ли знате шта славимо 1. маја? Некада је у Срба био обичај "Ђурђевдански уранак". Тога више нема. Заменило га је "првомајско пландовање", за које нас уче да је "раднички празник". Али, док у свету они који верују да је 1. мај дан када треба скренути пажњу на радничка права, па демонстрирају, не излазе у природу, на простору Екс - Ју и нешто шире, северно, људи се посвећују хедонизму. Апсурд? Није. Зато је ту био Раша Попов да укаже на свој специфичан начин о чему се ради. Раша Попов је потицао из старе, патријархалне лозе. Дух доброг, традиционалног домаћег васпитања је код њега био уочљив, мада је тај дух у нашим друштвеним приликама препоручљиво прикрива

КО ЈЕ У ОВА ВРЕМЕНА СРЕЋАН? Мало ме оговарао један ФБ пријатељ. Ето среће, није ме оговарао у пуном капацитету. Вели исти тамо негде, да ми се много не анти-противи у епским Интернет-драмама олити свађама, јер види да сам несрећан. Да сам срећан дакле, нахебо би ми се кеве да би ми се живот скроз смрк'о. Тако ме мој 25% лицемерни пријатељ инспирисао да размислим о дихотомији срећа/не-срећа. Наравно, кад Интернет мислиоци у које још мало спадам почну о нечему да размишљају, одмах се лате Гугла. Када сам видео шта све има, тргао сам на мах две љуте да разбијем страх. Толико несрећних медиокритета, о драги Боже! Јесте, Интернет је затрпан кичерајским, глупим, бесмисленим, недуховитим "мислима о срећи". Чак и "Вукајлија". Зашто је тако? Зато што мисли о срећи пишу ситни људи погубљени у кучини сопствене несреће. Срећни људи немају потребе, ни жеље ни времена, да думају о срећи и, таман посла, несрећи. "Док се јебе, не мисли се!" - записао ј

АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3) ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА Тема је само привидно неозбиљна. Ако се зађе у механизме Титовог квази-револуционарног покрета, уочиће се снажан утицај "ослобођеног женског фактора" на нашу страдију. Чланови Партије и скојевци промовисали су сексуалну револуцију много пре Америке. Средином тридесетих година прошлог века на партијским састанцима било узбудљивије него на најбољим журкама. Комунисти, као људи посебног кова и авангардисти, почели су да заговарају и примењују слободну љубав. Победила је идеја, да би пробрани људи који премећу свет, требало да одржавају редовну сексуалну хигијену. Млади комунисти, поготову на Универзитету, залагали су се за друштво у којем неће бити експлоатације радника али и за живот без лажног морала , а то се, нормално, нарочито односило на слободну љубав. Зато, немојте да се чудите што у модерним ријалити програмима тако често чујете да се они "боре против лажног морала" и це

БОРА ЈЕ МРТАВ, ЖИВЕЛА ЧОРБА! Био давних деведесетих неки, већ не знам који по реду протест против Милошевићеве диктатуре. Разумни грађани се разишли, остали упорни само надрндани средњошколци и неколико нас старијих фанатика без званичне дијагнозе, ушанчени око Теразијске чесме. Ми старији смо у овоме били статистичка грешка, те се не рачунамо. Дође Бора Чорба и храбри децу. Они траже да пева. Не могу вели, морам да идем, имам концерт (у Војки, беше ли). Али, обећао, чим заврши, вратиће се. Деца мислила да их је испалио. Кад, пола три ујутро, ето Боре. Јес' мало наџиксан, али одржао обећање. Одржао концерт "а капела" за бунтовну српску децу. Такав је био Бора. Ако је икада важила крилатица "песма нас је одржала, њојзи хвала" , онда та крилатица вреди за време када су бунтовничке песме Рибље Чорбе чувале српски дух отпора. Данас горе "друштвене мреже" од запаљивих и заједљивих коментара на рачун Бориног наступа на јучерашњем Вучићево

ПОСЛЕДЊА ИГРА ЛУДАКА 19. април 2019. Гледам аутобусе који бучно јуре ка Београду. Од силине, више ни бела линија се не важи. У аутобусима озарена маса. Да, они су озарени, усхићени. Маните паре и сендвиче, то се ми тешимо да нам народ није баш толико упропашћен, они иду зато што воле тако. Да се Тито од некуд појави, тек би видели лудницу. Кад нема Тита, добар је и Вучић. Тупави и одвратни полусвет. Гадим се тог аустроугарског стрва који је Вучићев темељ власти и, који се као смрадна осока, шири Београдом. Ови су гори од педера, луђи од кореомана (лудака који плешу до смрти). Иду Престоним градом уз трубаче, песму, барјактаре, војводе и "викаре". Деру се, бекеље. Весеље једно изгледа, док, подмукли, сваки у џепу чврсто држи рђав ексер за сандук Србије. Набујао шљам и разврат и пороци,   Подигао се трули задах пропадања,   Умрли су сви хероји и пророци. Одбијам да сам исти са таквима, једнако као што не припадам међедима, хијенама или губавцима.