Постови

Приказују се постови са ознаком расрбљавање

УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ ИВКОВИЋ

Слика
И ту полако дођемо на извориште, на "сјемениште зла“. Погледајте како се од Србина постаје усташа. Погледајте како се човек ломи, гази, понижава, разбија на кости и црева, а онда саставља у нешто друго, много горе, једва човеколико, а жртва срећна што се ослободила терета Косовског завета, памћења ђедова, вере и части и своју новокомпоновану наказност почне да носи са поносом, срећна што ће је, можда, некад господари и погледати (Први пут објављено 2010 године) Име Ивко је ваљда једно од најсрпскијих личних имена. Сви знамо за "Ивкову славу“, која тако живописно приказује наш начин живота . Ми Ивковићи би морали бити свесни ко смо и шта смо. Ивковићи су дали многа значајна имена. Дуда Ивковић је наш легендарни кошаркашки тренер. Др. Милутин Ивковић је био славни фудбалски репрезентативац, бек, са надимком "државна кочница“. А што да не поменемо и Тривуна Ивковића, легендарног управитеља казнено-поправне установе "Сремска Митровица“. Њега су генерације упамтиле

СУШТИНА ВОЈВОЂАНСКОГ НОВОКОМПОНОВАНОГ ИДЕНТИТЕТА

Слика
Војвођанери немају проблем са расрбљавањем, које подстрекавају и финансирају велики и моћни, већ са својим брендираним слугерањским менталитетом који препознајемо као "синдром бечких коњушара". Тај ко зна кад запаћени слугерањски менталитет је и основни носач војвођанерског новокомпонованог идентитета. Урош Предић "Весела браћа"   Док је национал-шовинистичка идентификација у Црној Гори, по лику и промисли дукљанских визионара Секуле Дрљевића и Савића Марковића у пуном процвату, аутошовинистички покрет у Срба Војводине никако да стане на ноге. Овдашњи Дукљанери, ти квази&надри витезови и сердари, који допелаше и ушанчише се на „руководећа мјеста“ још ономад, иза совјетских тенкова, не мрзе отворено само Београд, који им је централни ареал за муљање, талење, лоповлук, коцкање и ширење, већ са једнаком гадљивошћу и презиром гледају на Војводину. Назад не могу, јер их чекају овце и пашњаци. Како "мрче", тако сви сиђоши. Учили од Дукљанера. Тако смо доби

АКО СУ ОВИ СРБИ, ЈА НИСАМ

Слика
  АКО СУ ОВИ СРБИ, ЈА НИСАМ Хуља има свуда, али ове наше камените хуље су  најсмрдљивија раса. Не мора се много објашњавати. Данас је двадесетогодишњица агресије НАТО на Србију. Људи се шире на исток, ка Сибиру, па им треба простор. Србија се нашла на путу и то је то. Не чуди ни што тзв. "грађанисти" меде о тој агресији, како је то нешто јако добро за опоравак народа. Они, кад о тој теми пишу, увек подмећу страдања Шиптара, стварна или чешће измишљена, и српско наводно зло. Није било тровања уранијумом и вађења бубрега. Нема слика НАТО злочина, дакле нису чињени. Ако се Срби у неком страдалном контексту помињу, онда су редовно на менију подгрејане "топле људске приче" о малим људима који су трпели због политике Слободана Милошевића. Јутрос, у ТВ програму "јавног сервиса", водитељка рече да су многима у најдражој успомени из дана бомбардовања остале "журке у склоништима". Не рушења мостова него журкице. Шта ли јој се тако мило догодило

О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Слика
О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ Држим у рукама „ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ за 1894. КЊИГА 177. Уређује А. (Антоније) Хаџић. Тежак осећај. Са једне стране за данашње прилике непојамни национални труд, са друге детиња наивност. Какав је то напор био да се народ србски образује и прикључи ондашњој напредној Европи. Невероватно! Само један примерак из овог летописа: „ Цар лир“ од Виљема Шекспира, у преводу Лазе Костића. Довољно? Па затим прилози, од „хисторичесних“ до критика уџбеника математике. То наше распеће између одбране националног бића и вере да ће нас Европа примити под свој скут, ако подигнемо своју изображеност, чини ми се да се јасно огледа у редакцијском чланку ( нап: Вероватно А. Хаџића) посвећеном овај пут прослави четиристогодишњице Цетињске штампарије. Па ево, слово по слово прекуцаног виђења те прославе из „Летописа Матице српске“ за 1894. годину. КУЛТУРНЕ ПОЈАВЕ У СРПСКОМ НАРОДУ …....... Прослава 400-годишњице прве српске штампарије у Црној Гори