КУЛТУРОМ ПРОТИВ НАРОДА И ДРЖАВЕ (3)

"Свети ратници" - Манастир Манасија

КАКО СУ СРПСКЕ СРЕДЊЕВЕКОВНЕ ФРЕСКЕ ПОСТАЛЕ "ЈУГОСЛОВЕНСКЕ"

За време рата примитивне партизанске масе су певале "Носим капу са три рога и борим се против Бога!" Мислили су да им цркве више неће ваљати ни за шта, па су их рушили да би себи правили свињце и "преуређивали" их у штале и магацине. Није то било довољно. Убијали су свештенике више и суровије од сваког окупатора. Више од две трећине страдалих свештеника у току рата и првим поратним годинама, преко пет стотина њих, страдало је од партизанске руке. Довољно је поменути владику Иринеја Ћирића који је из мађарског логора Шарвар спасао 2800 деце и 180 мајки са малим бебама, а кога су комсомолци и комсомолке каменовали и газили цокулама 1946. У револуционарном заносу дакако. Који, занос, је биће некоме оправдање?

Владика Иринеј Ћирић (1884-1955.)

Међутим, свега три године касније њихова "револуционарна обнова земље" се претворила у потпуни фијаско и ваљало је тражити спаса на Западу. Требало је испросити много пара да би њихова лумпенпролетерска, аморална и расипничка каста могла да настави да пландује. Еуфемистички, то су звали "отварање земље".

Пред југословенске комунисте се поставио проблем посебне врсте комуникације, која се није могла постићи ни лако ни једноставно: како  у добром светлу представити земљу на Западу. Да би се то постигло свесно се одступило од идеолошког захтева за сузбијањем религије и свега што је промовише. Схватили су да није све црквено благо за бацање и прављење свињаца, већ се морају чинити одређени компромиси у "вишем интересу". То није био нови метод, јер је Стаљин почев од јесени 1943. године у многоме изменио политику према цркви, дајући јој простор у друштву који јој је претходно био одузет, са циљем да искористи њен морални и мотивациони потенцијал за јачање одбрамбених снага земље. Имајући такав пример пред собом, југословенским комунистима није било претерано тешко да посегну за средњовековном уметношћу, која је превасходно била црквена, као темом којом ће се земља представити на Западу. Јер, гле, читава Југославија није имала ништа престижно да представи Западу осим средњевековне црквене уметности "примитивне и заостале" Србије, која само тежи хегемонији и експлоатацији других народа.

ИЗВОР: МОНДО/ СТЕФАН СТОЈАНОВИЋ

Први, пробни наговештај тог маневра опажа се већ на једној малој изложби под насловом "Борба народа Југославије за слободу", коју је од 19. јуна до 15. јула 1946. године, у просторијама париског позоришта Des Ambassadeurs. Тада је изложено и неколико репродукција фресака. Тадашњи амбасадор Југославије у Француској, Марко Ристић, који је био и аутор предговора за каталог изложбе, није се непосредно осврнуо на те експонате. Ипак, мистика је нашла своје место у његовом уобичајеном револуционарном трабуњању: „кроз чистоту те небеске позадине где је гром згромљен и пакао свргнут и према којој се оцртава јединствени лик Мар-шала Тита, окруженог његовим друговима, за које је најлепша похвала ако се каже да су били њега достојни, и праћеног свима онима, мртвим и живим, безбројним, чије дивље одбијање ропства [...] чији пристанак на смрт и борбу против смрти, нису само ослободили и спасли, него,уистину, створили Југославију.“

Тада је уочено да једино фреске привлаче интересовање тамошње публике.

У знатно развијенијој форми организован је наступ Југославије на Западу три и по године касније, у јеку сукоба са СССР-ом. Главни циљ је био да се пробије информативна блокада Југославије коју је, следећи директиве из Москве, у Западној Европи оркестрирала KП Француске.Одлука о том подухвату била је донета у врху власти, а организација поверена МИП-у, који је будно пратио реакције француске јавности. Kао полазна тачака опет је одабран Париз, а за амбициозно припреману изложбу одабран је назив "Изложба средњовековне уметности народа Југославије". Посебно утицајан руководилац и један од аутора концепта замишљеног да „искаже нашу самосвојност“ био је Мирослав Kрлежа, поред кога су се у Организационом одбору налазили историчари уметности Радивој Љубинковић и Светозар Радојчић, архитекта Ђурђе Бошковић и, као секретар, књижевник Ерих Kош. Упркос Kрлежином скептицизму у погледу могућности да изложба очара Париз, она је ипак пожњела велики успех. Изложба у палати Шајо трајала је од 9. марта до 22.маја 1950. године, а током припрема амбасадор у Паризу Марко Ристићи његов пријатељ Kрлежа били су у сталном контакту са МИП-ом. После отварања та двојица бивших „печатоваца“ су учесталим телеграмима одушевљено јављали о великом одзиву квалификоване публике и њеном искреном дивљењу. Kрлежа, као посебно важна персона, послао је и један свој извештај у Београд. Kоментатори француске стручне штампе, како је примећено, „примили су изложени материјал с изненађењем и удивљењем,а о самом његовом поставу француски музејски стручњаци изражавају се веома похвално".

Питање „да ли смо успјех ове изложбе довољно искористили да прикажемо и наш сувремени израз?“, које је често постављано (нарочито од Крлеже, вечито гадљивом на све што долази из Србије), било је потпуно излишно. Савремена уметност Југославије тада још увек није имала шта да понуди иностранству – управо зато је средњовековна уметност и била одабрана као средство за међународну промоцију државе. Могло би се рећи да су југословенски комунисти прагматизмом показаним том приликом превазишли своје совјетске учитеље, који су са црквеном уметношћу комуницирали углавном путем динамита. Kључ, који је отворио капије Париза, отворио је и врата других великих центара. Kрајем 1950. године изложба је пренета у Вашингтон, али је са њеним постављањем у Њујорку било проблема, јер је музеј Метрополитен одбио да је прими. То, међутим, није обесхрабрило југословенску дипломатију, која је наставила да тражи нове могућности, које су се наредних година отварале једна за другом: Хамбург, Kопенхаген, Хелсинки, Венеција, Рим, а нешто касније и Велика Британија. После изложбе фресака у Единбургу и Лондону током друге половине 1953. године, Kомисија за културне везе са иностранством је организовала пренос изложбе у Утрехт, Дизелдорф, Брисел, Цирих, Минхен, Беч, Осло, а после изложбе у Риму крајем 1955. године предузети су кораци да се исти материјал проследи у Милано и Равену. Упркос првобитној скепси, показало се да је подухват био пун погодак.

Ипак, једна немила епизода са тог тријумфалног похода баца нарочито јарко светло на однос партије и тадашње културне елите према уметности и културном наслеђу. Догодило се то приликом гостовања у Великој Британији. Било је договорено да изложба средњовековне уметности прати фестивал у Единбургу и да траје од 21. августа до 26. септембра 1953. године, али се јавио проблем око њеног назива. Југословенски МИП је предложио назив Југословенске фреске (Yugoslav Frescoes), али је британска страна инсистирала да се у наслов убаци реч „византијске“, тако да наслов гласи Југословенске византијске фреске (Yugoslav Byzantine Frescoes). Југословенски амбасадор у Лондону Владимир Велебит пренео је став домаћина да „то не значи никакво потцењивање или неповерење према нашим фрескама, али да су оне овде ипак непознате, а да само реч  Byzantine [византијски] има неку могућу привлачност за публику.“

После периода непријатног убеђивања југословенски МИП је некако пристао на компромисни назив "Средњовековне југословенске фреске", али никако и на помињање Византије.

Други, већи инцидент, догодио се 1953. године, пред изложбу у Лондону, када се југословенској амбасади обратио уметнички директор Уметничког савета Филип Џејмс, тврдећи да су Британци врло разочарани, „што у изложбу није укључена ни једна фреска из Нереза, Охрида, Жиче, којих је било на Париској изложби. [...] међу овдашњим историчарима и људима уметности нарочити интерес влада за фреске из та три манастира. [...] Џејмс је изјавио да они захтевају да те фреске свакако буду укључене. У противном ће сматрати да су преварени, а поготово Тејт галерија, од које су с тешком муком добили просторије, јер управа иначе не дозвољава излагање копија, али је пристала када им је објашњена важност фресака.“

Покушај да се изложба редукује за значајан део српског културног наслеђа и тежња да се прећути веза са византијском културом довели су до међународног скандала. Инсистирање на помињању Југославије у називу изложбе био је очит политички прагматизам, док разлог за изостављање „барбарских“ и„дивљих“ српских фресака можда треба тражити у Kрлежином ставу о њима:

„Ове слике нису добре зато, јер би се могло документарно утврдити да су анђели насликани по мотиву Нике из Палмире или да се ту јавља модел сиријског плуга или сиже из једног или другог псалтира, а ни зато, јер приказују смрт Ане Дандоло или генеалогију династије Немањића... Свети Василије из Маркова манастира више је бандит него светац, а Рахила на покланим луткама дата је у манири плебејског неопримитивизма, какав се данас јавља по сеоским панорамама, у сликама цариника Русоа или по цимерима паланачких крчама. Те слике нису преживјеле своје вријеме [не] из политичких или културнохисторијских мотива него из сликарских, а то је највише што се о њима може рећи.“

Због тих фресака, које су биле познате и цењене међу стручњацима на Западу, јавиле су се биле трзавицама између Kрлеже и осталих чланова Одбора још током припрема изложбе 1949. године. Поред Kрлежиног непознавања, неразумевања и некомпетентног вредновања православне средњовековне уметности напетост је стварало и његово настојање да самовољно мења претходно утврђену концепцију изложбе, увршћујући ту и уметност истарских цркава и богумилских стећака, који су били ближи његовом схватању лепог и политички потребног.

Крлежа међу стећцима

Крлежа: “Нека опрости госпођа Еуропа, она нема споменике културе. Племе Инка у Америци има споменике, Египат има праве споменике културе. Нека опрости госпођа Еуропа, само Босна има споменике. Стећке. Шта је стећак? Оличење горштака Босанца! Шта ради Босанац на стећку? Стоји усправно! Дигао главу, дигао руку! Али нигдје, нигдје, никад, нико није пронашао стећак на коме Босанац клечи и моли. На ком је приказан као сужањ”.

Чудно, врло чудно Крлежино разумевање слободарства.

Kаква је међутим била перцепција тих „неопримитивних“, „плебејских“ и „преживјелих“ фресака у Великој Британији сведочи један коментар единбуршке изложбе: „Живо интересовање које је изазвала изложба наших фресака на умјетничком фестивалу у Единбургу показало се у броју посјетилаца већ одмах послије њеног отварања. [...] Ова почаст коју је исказала управа фестивала југославенској умјетности позивајући на фестивал само нас и представнике француске и низоземске умјетности, свједочи и о томе колико је наше старо сликарство цијењено у умјетничким круговима културних земаља. [...] Организатори фестивала штампали су и лијеп каталог с репродукцијама фресака. Предговор овом каталогу написао је умјетнички директор фестивала г. Јан Хантер, а увод професор хисторије умјетности на Единбуршком универзитету, г. Д. Талбот Рајс. Осврт о нашим фрескама у каталогу написао је директор галерије фресака у Београду др. Милан Kашанин.“

Изложба је широм Европе дочекана са дивљењем, о чему сведоче и наслови бројних чланака који су тим поводом били објављени у иностраној штампи: „Слава Балкана“, „Непознати Анђели из Охрида“, „Поруке из земље фресака“, „Један нама непознати свет“, „Говор Европе у српском Средњем веку“, „Отварање једне значајне изложбе“, „Између истока и запада“, „Ремек дела“, „Доживљај пред Југословенским фрескама“, итд.

Додаћемо неколико опаски о фрески "Бели анђео", коју је пургерски архишовиниста и неприкосновени култур-трегер КПЈ Крлежа сврстао у "цимере паланачких крчама":

Архангел Гаврило - "Бели анђео",
црква Вазнесења Христовог манастира Милешева XIII век

Kада је из Европе послат први сателитски сигнал у васиону – у “пакету достигнућа земљана”, а то је у ствари била порука евентуалним разумним бићима у васиони, биле су слике – човековог освајања Месеца, Kинеског зида и “Белог анђела”.

Осим што је везана за “небеса” и “онострано”, фреска је изабрана и као један од најлепших и најстаријих уметничких комада на свету.

Први сателитски пренос видео сигнала 1963. између Европе и Северне Америке садржао је слику “Белог анђела” међу првим кадровима, који су представљали поздрав Европљана Американцима.

Фреска је изабрана као најзначајнији комад уметности Старог континента, и својеврсни симбол мира, али и зато што отеловљује хришћанске поруке – веру, љубав и наду.

Описани заплет показује да су се и у ситуацији очитог заједничког интереса различите културе у Југославији међусобно одвајале као уље и вода, и да без високог притиска партијске државе не би била могућа чак ни илузија политичког јединства.

Ето одговора и зашто људи који су рушили црве као Шиптари и убијали свештеника, нису штедели новац за рестаурацију манастира.

Наставиће се...