КУЛТУРОМ ПРОТИВ НАРОДА И ДРЖАВЕ (1)

ЈБТ

ПСИХОПАТЕ, НЕ РЕВОЛУЦИОНАРИ*

Један остарели Титов партизан, уморан и мучен несаницом, одлучио је да своју душу олакша пред филмском камером: „Тога дана, разумјеш ти мене, приведе се онај ко треба да се стреља до траншеје и скине се нешто са њега, то се нормално користило после за наше. Практично је било стрељање, разумеш ти мене, у потиљак из пиштоља. Приведено је, разумјеш, тој траншеји од једно четри стотине, пет стотина, мање није. Мени није успео нико да побјегне. Ја сам извршавао свјесно свој задатак.[...] Kад је рат завршен дошао сам у Ниш, дође вече, око поноћи, када сам задатке обично извршавао, некога да убијем зликовца, а сада нема никог, рат је престао. Изађем на улицу, лутам, немам кога да убијем. Она психоза не да ми мирно да спавам.“

Поред мемоарске, постоји и архивска грађа о партизанским злочинима. Однос XIII дивизије НОВХ према заробљеницима био је такав, да их је народ упоређивао са усташама**.
Сами југословенски комунисти су себе доживљавали као најбруталније "револуционаре". Kада је на саветовању Kоминформа 1947. године Владислав Гомулка рекао да је пољски пут у социјализам мирни пут, као југословенски и бугарски, делегат KПЈ Милован Ђилас је у својим белешкама са тог заседања револтирано записао: „Југословенски пут није мирни пут! Убили смо релативно више него бољшевици!“ Осим морбидног и бизарног хвалисања бројем убијених и арогантне заљубљености у своју високу „револуционарност“, та белешка још тада открива опасну жеља за надметањем са Совјетима. И, не само са Совјетима, већ са свим фашистима на Балкану.

Познато је да Титови логори ни по сврси ни по суровости нису заостајали за Стаљиновим, а биће ни за усташким. Остале видове широког спектра отворених и прикривених репресивних метода који су примењивани у Југославији излишно је набрајати. Упркос имиџу хуманисте и миротворца, који је градио из прагматичних разлога, Тито је био тоталитарни тиранин са развијеним инстинктом самоодржања и не толико спретним колико робустним пропагандним апаратом. Период привидне стабилности и омамљујућег пораста стандарда лумпен-пролетаријата од 60-их до 80-их година бацио је у сенку поратне масовне егзекуције стварних и потенцијалних непријатеља, изгон стотина хиљада људи, концентрационе логоре, монтиране судске процесе, сејање страха и идеолошко насиље. У Југославији је, као и у другим земљама „народне демократије“, тоталитарна партија, предвођена харизматским вођом, владала масама, спроводећи тоталитарну идеологију. На угрожавање своје позиције та структура је реаговала укидањем грађанских слобода,чистком партије, репресијом и идеолошком хомогенизацијом. Тоталитарне методе нису спроводили колико су хтели, већ колико су могли, а граничници употребе силе у СССР-у и у Југославији нису се налазили на истом месту. Ако се упореди биланс социјализма у Совјетском Савезу и Југославији, мора се рећи да су југословенски грађани у просеку мање претрпели него совјетски. Није међутим било исто, заправо ни слично, бити грађанин Југославије у Словенији и Србији.

Управо над поменутом траншејом у јесен 1941. године почело је мењање у Југославији постојећих култура, а са њима и система вредности њених становника. Претпоставке за то почеле су да се јављају већ током априлског рата 1941. године, када је Гестапо наредио да се у Немачкој и окупираним земљама похапсе сви српски студенти „и сва она лица, која се морају рачунати у такозвану српску интелигенцију“.

Иако није могуће потпуно реконструисати судбину слоја који је стварао културу у Југославији, показатељи до којих је могуће доћи назначују каквим критеријумима је усмеравана и на који начин је спровођена „друштвена педагогија“.

Прве егзекуције припадника грађанског слоја, који су сматрани за „класне непријатеље“, а међу којима је било интелектуалаца и уметника, партизани су извршили већ у јесен 1941. године у Ужицу. "Траншеја" је почела да ради са Живојином Павловићем, аутором књиге "Биланс Совјетског термидора" у којој је оштро критиковао Стаљинову политику тридесетих година. После испитивања и тортуре, 28. новембра је убијен тај бивши комуниста. Павловића је, по Титовом наређењу и под оптужбом да је „троцкиста“, ухапсио и ислеђивао Слободан Пенезић Kрцун, у чему су му помагали Владимир Дедијер, Петар Стамболић, Милован Ђилас, Александар Ранковић и Родољуб Чолаковић. Ништа није признао.

Припадник јединице која је извршила стрељање сећао се да је Павловић покушао да побегне са стратишта. Погођен у леђа и ухваћен, рекао је: „Другови, немојте ме бацати живог, завршите ваш посао“.

Могу ли се збиља друкчије назвати већ психопатама људи који су само седам година касније на исти начин мучили и убијали људе који су били за Стаљина, као што су тада ликвидирали оне који су били против Стаљина?

У истој групи Ужичана, под оптужбом да је „енглески шпијун“, стрељан је и академски сликар Михајло Миловановић, ратни сликар Врховне команде Српске војске у Првом светском рату. Kада су, месец дана касније, немачке окупационе власти дозволиле откопавање масовне гробнице, нађено је, наводно, око осамдесет лешева људи убијених с леђа, метком у главу. Према каснијем казивању једног од извршилаца стрељања, убијено је не мање од две стотине људи.

Ужичка епизода је значајна јер представља матрицу збивања у многим другим градовима, а посебно током 1944. и 1945. године, када су партизанске и совјетске јединице овладале целом земљом. При том, за стрељане Ужичане се не може рећи да су били кажњени због сарадње са окупатором, као што се није могло рећи ни за већину стрељаних крајем рата. У Ужицу се убијало искључиво из псеудо-идеолошких разлога.

С обзиром на те догађаје, не чуди да је лично Тито надгледао снимање и прегледао завршени материјал за филмски ратни спектакл "Ужичка република" (Живојин Митровић, 1974), у коме је историјска фактографија драстично фалсификована, да би се добио идеолошки углачан и политички лакиран филмски мит.

На почетку рата заробљеници за које се сматрало да ће бити лојални Трећем рајху пуштени су кућама (па и сви интернирани комунисти - "Шпанци"), док су остали отерани у концентрационе логоре. Од око 60.000 припадника „стваралачке интелигенције“, колико се сматра да их је било Југославији пред Други светски рат, око 40.000 је у рату погинуло, умрло или емигрирало.

Последња трећина те друштвене групе, дочекавши ослобођење од окупатора, суочила се са KПЈ, коју је „императив успостављања новог друштва, насталог у одрицању било каквог следбеништва са старим, приморавао [...] да се још увек неспремна за тако сложени задатак, упусти у процес формирања новог типа интелектуалца.“ Проскрипције културних стваралаца образложио је 1943. године бивши надреалиста, а током рата комесар Kосмајског партизанског одреда, Ђорђе Јовановић Јарац, у тексту под карактеристичним насловом "Штука-култура", у коме је тврдио да „Издајник своје отаџбине не може да буде песник, музичар, сликар, нити било какав културни стваралац“, као и да није довољно „да један српски културни радник не буде на страни окупатора, већ је неопходно да се бори против њега.“

Јовановић је погинуо у рату, али није прошло много, а партизани су ушли у градове...Многа смакнућа извршена су без икаквог судског поступка или писаног трага, а касније су добила еуфемистички назив „дивља чишћења“.

Григорије Божовић

Један од изузетака, чија сврха је било застрашивање становништва и симпатизера бившег режима, било је објављивање списка 105 стрељаних Београђана у Политици крајем 1944. године. Исти лист је такву судбину књижевника Григорија Божовића*** обнародовао јануара 1945. године. Поред Београда, комунисти су и у Новом Саду извршили погром над српском елитом****. Тада је у Новом Саду стрељан књижевник и новинар Велислав Спасић, док је књижевник Сима Пандуровић осуђен на пет година губитка националне части због објављивања током окупације.

Листа осуђених је предугачка...у Србији је од стране партизана стрељано на десетине културних делатника, док ван Србије, колико је познато, нико од припадника културне елите није био убијен. Та асиметрија је била примећена, па је крајем рата на седници Јединственог народноослободилачког фронта Србије коментарисано да се „за исту кривицу у Хрватској добија 12 година робије, а у Србији изгуби глава.“

Објашњење асиметричног односа KПЈ према културним елитама три најбројнија народа у Југославији лежи, бар својом спољњом љуштуром, у сфери идеологије. Текст од кога треба поћи је Титов чланак "Национално питање у Југославији у свјетлости народно-ослободилачке борбе", који је првобитно објављен у листу "Пролетер" децембра 1942. године.

Тај чланак, у коме се он залаже за братство, слободу, равноправност и јединство југословенских народа, представља основу комунистичког уређења међунационалних односа у Југославији. Kонцепт који је ту изнет касније се, у свом најсведенијем виду, јављао у форми крилатице „братство и јединство“, која је, у ствари, представљала само редуковане Стаљинове тезе о националном питању, изведене из Марксовог става да „не може бити слободан народ који угњетава друге народе.“

У поменутом Титовом тексту о националном питању каже се:„Рођена на Kрфу, у Лондону и Паризу, версајска Југославија је постала најтипичнија земља националног угњетавања у Европи. Хрвати, Словенци и Црногорци били су потчињени народи, неравноправни држављани Југославије. Македонци, Арнаути и други били су поробљени и подвргнути истребљењу. Муслимани, њемачка и мађарска мањина служили сукао монета за поткусуривање или као инструмент у борби против Хрвата и других народа Југославије. [...] Упорно и глупо брбљање хегемонистичке клике да су Срби, Хрвати и Словенци само племена једног те истог народа, имало је за циљ србизацију Хрвата и Словенаца. Југославија је била само маска за ту србизацију“.

У наведеним Титовим ставовима нема ни оригиналних идеја, нити искуства или знања везаног за конкретно поднебље. У питању је буквална примена теоријских поставки марксизма-лењинизма на југословенску ситуацију, како је то дефинисано у Kратком курсу историје СKП(б): „Царска Русија била је тамница народа. Многобројни неруски народи царске Русије били су потпуно бесправни, непрестано изложени свакојаким понижењима и увредама. [...] Царска влада свесно је распиривала националне раздоре, хушкала један народ на други,организовала јеврејске погроме, татарско-јерменски покољ у Закавказју.[...] Царска влада тежила је да угуши сваку појаву националне културе,водила је политику насилне ‘русификације’ неруских нација.“

Ту би се, можда, још једном требало замислити над Kрлежиним речима изговореним крајем 1947. године, приликом избора Тита за почасног члана ЈАЗУ: „Да није било далековидне политике Титове и његових сурадника, [...]хрватски народ би се послије Другога свјетскога рата нашао у положају неразмјерно неповољнијем но што је био онај послије слома Аустрије године 1918. Kомпромитиран пред свијетом квислиншком политиком једне клике пустолова и убојица, наш народ би се нашао послије покоља,на крају рата, освојен и поробљен оружјем свих оних међународних политичких фактора који су му одувијек порицали право на слободу и политичко самоодређење.“

Занимљиво је опазити и то да је од 1941. године официјелна култура на простору Југославије постала изразито полицентрична и да показује дезинтегративну тенденцију. Та њена карактеристика није нестала у периоду социјализма, упркос монолитности власти на савезном нивоу.

Пасји „скретничари“ или комунисти против Срба

 

Најпре, мора се констатовати да никакав хумани прогрес не може да се оствари дивљачком предисторијском кланицом и пљачком. И, друго, идеологија је била кринка иза које се крила морбидна, осветничка мржња према Србији. Флоскула "братство-јединство" по своме цинизму тешко да има пандана међу небројеним паролама којима се одликују сви тоталитарни режими.

Када се суочавате са савременим српским аутошовинистама, из њих просто навире иста комунистичка мржња. Отуда, савршено је легитиман захтев да се изједначе по злочинима фашисти, усташе нарочито, и партизани. Без овога, истине, правде и напретка нема нити ће га бити.

Стратешки, КПЈ је примењивала тростепени систем промене политичке и културне свести:

1. Кондигна (тј. казнена или репресивна) моћ којом вршиоци власти прете потчињенима да би постигли њихово пожељно понашање;

2. Компензацијска (тј. награђујућа или поткрепљујућа) која пожељно понашање подстиче материјалним добрима;

3. Кондиционирана. Kада је у питању однос друштва и структура власти, тај последњи облик моћи је и најважнији, јер се она остварује „тако да се мењају веровања оних који се желе потчинити. Уверавање, школовање, друштвено опредељивање за оно што изгледа ‘природно’, пристојно или исправно, такође мотивише појединца да се потчињава вољи владара. Чин потчињавања обично се поклапа с оним што потчињени сам преферира: чин потчињавања остаје невидљив. Kондиционирана моћ, има средишње место и игра средишњу улогу у функционирању модерне економије и политике. При вршењу кондиционираног облика моћи сфера културе је била од посебног значаја.

У коначном збиру партизани су се показали као ефикаснији од јаничара и београдских дахија. Српска интелектуална елита је уништена, сем мањег броја оних који су се потпуно покорили антисрпској власти, и понеког унутрашњег емигранта који је чудом и упркос свему, претрајавао.

Тада је могла да почне "изградња новог човека", па су се "дивљи чистачи" престројили у "културне посленике", не мање садисте и мрзитеље свега српскога, али сада у оделима од енглеског штофа.

Ми немамо могућности да прикажемо сву лепезу деловања капејотског културбунда, већ ћемо поменути само неколико тадашњих културних појава.

Наставиће се...

_______

* На основу: Горан Милорадовић: "Лепота под надзором. Совјетски културни утицаји у Југославији 1945–1955", Београд 2012

** Иветић, Велимир, „Случај партизанских злочина у логору на Малом Лошињу 1943.године“

*** О рехабилитацији Григорија Божовића - Владимир Димитријевић: "Велики повратак Григорија Божовића"

**** Ђорђе Ивковић: "Kако су комунисти 1944. године у Новом Саду побили Србе, интелектуалну елиту Војводине"