ЈОЦА ТРСКА И ЦРВЕНА ВАШАКА

ЈОЦА ТРСКА И ЦРВЕНА ВАШАКА

Јоца Трска (John Reed) у време кад га је ујела црвена вашка

 

Пропаганда против Срба је од почетка ХХ века била ужасна. Српска влада је улагала огромне напоре да се та расистичка слика колико је могуће промени. Знамо да је Арчибалд Рајс у тој мучној борби својим форензичким извештајима са места покоља током Првог светског рата много помогао. Када је на позив српске Владе дошао, питао је шта се од њега као криминалистичког експерта очекује. Рекли су му "Иди и гледај!" Арчибалд Рајс није знао какав га страшни задатак чека. Ипак, хладном објективношћу забележио је оно што је видео и проверио, и тим извештајима ужаснуо је свет. Натерао је арогантну западну јавност да устукне у свом презиру према Србима.

Са новинарима је много теже ишло. Било је коректних и добронамерних извештача, али многи нису имали професионалног поштења, попут Лава Троцког. У ту групу спада и Џон Рид. Тај њујоршки денди и салонски комуниста нас је за двадесет осам дана боравка у Србији  толико оцрнио и толико нам се наругао да би другима за толику поругу требале године. Још се за ту поганштину од нас наплатио.

Амерички новинар и публициста Џон Рид, рођен је у 1887. године у породици индустријалаца. Дипломирао је на Харварду и лагодно живео у Њујорку, где је објављивао поезију и писао у новинама. Остао је упамћен као писац антологијских књига „Десет дана који су потресли свет“ (О Октобарској револуцији), „Устанички Мексико“ и „Рат у источној Европи“, у којој је и део о рату у Србији.

Kад је Мексико 1913. захватила револуција, придружио се као ратни извештач армији Панча Виље, а по избијању Првог светског рата 1914. упутио се на западноевропско ратиште. Годину дана касније обишао је Грчку, Румунију, Србију, Русију и Турску, припремајући књигу "Рат у источној Европи". На путовањима по ратом захваћеној Европи Џона Рида пратио је Бордман Робинсон, чији цртежи људи, војника, жена, деце, и опустошених предела у потпуности оправдавају наслове које је Рид давао својим извештајима: "Земља смрти", "Истребљена нација", "Изгубљени свет"... У Србији су боравили у априлу и мају. Епидемија тифуса је већ пролазила, умирало је "само" хиљаду људи дневно у пренатрпаним војним болницама, дуж друмова и у забаченим селима "у овој опустошеној земљи", писао је, "у којој су бојна поља, села и друмови заударали на плитко закопане мртваце и у којој су и потоци били загађени лешевима људи и коња".

Без сумње, радило се о врло вештом писцу, који је умео фино да помеша своје позитивне и негативне "утиске" и поенту пристрасно смести где је њему идеолошки одговарало. Одмах да укажемо - Џон Рид је на Србе гледао као на свиње. Истина, врло храбре свиње, али ипак само свиње. И као на лудаке и физичке креатуре. Једини који је био приказан као нормалан човек беше један официр, по убеђењу социјалиста. Чак је и свог пратиоца приказао као деформисаног дебила, те га је иронично прозвао "Џонсон" (Џонсон (Johnson) = Џонов, тј. Јованов син = Јовановић. Ридов пратилац је, у ствари, др Војислав М. Јовановић. отуда, ако је за рида Јовановић "Џонсон", за нас је Џон Рид "Јоца Трска"). И свуда смрад, прљавштина, примитивни гуњеви, рите, вашке, говна, опет прљавштина и вашке. Људи пијани и луди, и пијана деца, наше гостопримство је нападно и непријатно, жене "пискаво наричу за мртвима", и опет смрад и прљавштина и вашке.

Уз то, прихватио се извештавања из Србије очито без икакве припреме и познавања ситуације. Бркао је векове и цивилизације када је писао о историји, о реалној политичкој констелацији није знао ништа, имао је уз себе само неколико предрасуда о Србима које је понео од куће.

У августовском броју њујоршког месечника „Метрополитен” лета 1915. године на ударним странама, 3–9, али и 53–57, појавио се први текст младог али већ славног репортера Џона Рида илустрован цртежима Kанађанина Бордмана Робинсона. После наслова „Србија између битака” потекле су речи:

...Док смо полако пузили уз голе брегове дуж жуте бујице Вардара, он нам је испричао како су Енглези убедили српску владу да на месец дана обустави сваки железнички саобраћај, да би се спречило ширење болести; онда су наредили предузимање санитарних мера у прљавим градовима, завели обавезну  вакцинацију против колере и почели да дезинфикују читавих слојеве становништва. Срби су се подсмехивали — ови Енглези су очигледно кукавице. Kад је пуковник Хантер, пошто није могао да обезбеди пристојан смештај, запретио властима да хе напустити Србију уколико један једини од његових људи умре од  тифуса, избила је бура поруге. Пуковник Хангер је кукавица!  А и Американци су били кукавице, такође, кад су, са пола својих заражених јединица напустили Ђевћелију (?!). За Србе је предузимање превентивних мера било доказ страшљивости. Они су на огромно пустошење епидемије гледали с неком врстом мрачног поноса — као што је средњовековна Европа гледала на „црну смрт”.

 

Да ли је ико од поштованих читалаца чуо да су се Срби тако односили према тифусу? Овако нешто може бити приказа из неког дистопијског холивудског филма, из Србије 1915. никако.

...Смрад у граду (Нишу) је био ужасан. У попречним улицама отворени канализациони одводи вијугали су калдрмом. Неке санитарне мере биле су предузете — као што је затварање кафана и ресторана од два до шест по подне сваког дана, ради дезинфекције — али је човек још увек имао, ако би одсео у хотелу или јавној згради, подједнаке изгледе да се зарази тифусом као и да остане здрав. На срећу, нас је гостољубиви амерички вице- -конзул, г. Јанг, примио у конзулат и увео у Дипломатски клуб, који је имао трпезарију изнад једног напуштеног ресторана и где се могла добити добра храна, док је пола града умирало од глади. Улазило се кроз свињац, пошто би се прескочила отворена канализација; а када бисте отворили врата клуба, запањене очи угледале би столове украшене цвећем и покривене сребром и снежнобелим столњацима, а главног келнера у елегантном смокингу, аустријског заробљеника који се звао Фриц, и који је пре рата био главни келнер у хотелу „Kарлтон” у Лондону. Вредело је прећи миље да би човек видео британског посланика како мајестетично пролази поред свињца и пење се уза степенице клуба као да је на Пикадилију...

Морамо захвалити Јоци Трски што је допринео нашем народном музичком стваралаштву:

Рано идућег јутра били смо на путу за Kрагујевац, седиште Врховне команде. Наш воз је био накрцан муницијом и америчким брашном за војску на фронту, а било је и пет вагона пуних војника, у кожусима, сељачкој ношњи, и аустријским униформама покупљеним у децембарским борбама — један војник је чак носио немачки шлем. Певали су једну бескрајну баладу с молском мелодијом, о томе како је стари краљ Петар обилазио ровове за време колубарске битке:

Kраљ Петар је устао из постеље једног јутра,
и рекао свом љубљеном сину, принцу Александру:
О храбри принче, сине мој, који тако добро водиш српску војску,
Швабе су прешле Kрупањ — њихове моћне хорде,
као бујна Морава, прошле су Ваљево...
Ја ћу поћи у бој да победим или умрем!
Припаса му своју бритку сабљу...“

Признајем да овакву песму у животу нисам чуо, те се нашем Јоци од срца захваљујем на сочињенију.

Онда су опет јели...

...Вечерали смо у кантини Врховне команде, у простачкој престоној дворани у двору Милана Обреновића, првог српског краља;...

Истина, имао је Јоца и момената распиљављености, под утицајем нашег "киселкастог вина" и "нечег изврсног, између путера и сира што се зове кајмак", па је читаоцима Метрополитена дочарао победу у Колубарској бици, тако што је приказао општи хаос, у коме су "млади официри" ("биће 1300 каплара") одбили да гину у рововима па су кренули онако џумле, као Индијанци у јуриш, са скалпом или без скалпа.

...Ова велика битка, о којој је војвода Мишић лаконски рапортирао поноситим телеграмом: „На територији Србије више нема аустријских војника осим заробљеника”, није добила своје име. Неки је зову битком на Kолубари, а други ваљевском битком. Али она је, можда, највећи војнички подвиг у читавом великом светском рату.

Кажем, омаче се човеку. Но, брзо се поправио када је видео Четнике.

...Двадесетину чупавих, крупних људи у шубарама, с реденицима укрштеним преко груди и ручним гранатама извешаним на појасу, под оружаном стражом, намргођено је копало ровове. То су били четници, рекао је капетан — нерегуларни добровољци без униформе, састављени од полубандита полуреволуционара, који су годинама водили очајнички рат против Турака, Бугара и Грка у Македонији. — Ухапшени су — објаснио је. — Одбијали су да копају ровове или да раде на оправци путева. „Дошли смо да се бијемо против Шваба” говорили су, „а не да копамо рупе. Ми смо ратници, а не радници!”

Ко не зна, било је пет одреда Четника у српској војсци, одреда за специјална дејства, који су били директно подређени врховној команди и који су, скоро сви, положили своје животе за Србију. Никакви револуционари а поготово не бандити.

Има пасажа где Јоца Трска једноставно није могао да избегне да напише оно што је било превише очигледно.

...Шабац је био богата и значајна варош, метропола најбогатије покрајине у Србији, Мачве, и центар развијене трговине воћем, вином, вуном и свилом. Имао је две хиљаде пет стотина кућа. Неке од њих разорили су топови: двапут више било је дивљачки спаљено, а све су биле проваљене и опљачкане. Човек би ходао улицама километрима и километрима — свака је кућа била опустошена. Освајачи су однели рубље, слике, дечје играчке, намештај — а оно што је било сувише тешко или незграпно да се однесе разлупали су секирама. Смештали су коње у спаваћим собама отмених кућа. У приватним библиотекама су све књиге лежале разбацане у ђубрету по поду, ревносно истргнуте из корица. Није само неколико кућа томе подвргнуто — већ свака кућа. Било је то страшно видети. У време прве инвазије многи су остали у Шапцу, надајући се да ће бити безбедни. Али су војници насрнули као дивље звери по граду, палећи, пљачкајући, силујући. Видели смо опустошени хотел „Европу" и поцрнелу и унакажену цркву у коју је три хиљаде људи, жена и деце било сабијено одједном без хране и воде и држано унутра три дана, а затим подељено у две групе — једни су били послати у Аустрију као ратни заробљеници, а други терани пред војском док је она наступала на  против Срба. Ово није неоснована прича или хистерична оптужба, као што је често био случај у Француској и Белгији; то је чињеница доказана мноштвом сведочанстава која су под заклетвом дале стотине учесника тог ужасног марша. Разговарали смо с неколико њих; један је била веома стара жена која је бајонетом натерана да пешке пређе пред трупама више од педесет пет километара до Ваљева. Ципеле су јој се распале на ногама — и петнаестак километара ходала је боса по каменом друму. У среском начелству прегледали смо стотине извештаја, изјава и фотографија, са именом, годинама старости, адресама жртава и детаљима о страхотама које су Аустријанци починили. На једној слици, снимљеној у селу Лешници, видело се више од сто жена и деце, ланцима заједно повезаних, с главама одсеченим и набацаним на посебну гомилу. У Kравици су старци, жене и деца били мучени и изложени зверском насиљу, а онда искасапљени. У Јерменовцу је педесет особа било сатерано у један подрум и живо спаљено. Пет небрањених вароши је сравњено са земљом — четрдесет два села су разорена, а већи део њиховог становништва масакриран. Тифус, који су у земљу донеле аустријске трупе, још је дивљао по Шапцу и целом крају. А овде није било ни лекара ни болница.

Срески начелник је пошао с нама и заустављао воз на сат или тако нешто у појединим селима, да нам покаже што се имало видети. Тако смо посетили Прњавор, некад богато место од три хиљаде људи, а сада пустош од спаљених и разорених зграда. На станици је био висок, одрпан стари сељак у сеоској ношњи од грубе мрке вуне, кога су нам представили као г. Самуровића, народног посланика. Упро је прст у блатњаву бару поред пруте, из које се дизао врх једне гомиле земље, с два дрвена крста одозго. — То је гроб мог старог оца и мајке — рекао је без емоција. — Швабе су их стрељале као комите. — Одшетали смо у варош, до места на коме је некад стајала кућа, а које је сада представљала гомилу пепела и нагорелог дрвета. — На овом месту — наставио је — Мађари су покопали сто грађана Прњавора, нису могли све да их сабију у кућу, па су остатак натерали да стану једно уз друго и везали их конопцима за њу. Онда су кућу запалили, а убијали оне који су покушали да побегну... Ова дугачка, ниска гомила ђубрета њихов је гроб. Прича је изгледала сувише ужасна да би уопште била могућа, па сам је посебно проверавао. Међутим, била је дословно тачна. Швајцарски лекари су испитали место и фотографисали лешеве пре него што су били сахрањени; то су све били старци, жене и деца.

Међутим, одмах стиже аболиција за господствене Бечлије:

Да бих био потпуно фер, морам рећи да су нам свуда говорили како су Мађари, а не аустријски Немци, извршили ова зверства — Мађари који су одувек били непријатељи Срба, у Хрватској као и овде. Сами Аустријанци изгледа да су се понашали доста добро; плаћали су оно што су односили и нису дирали мирне цивиле. Али су се Мађари угледали на своје дивљачке претке, Хуне. Kада су се повлачили из Шапца, у децембру, окупили су у дворишту Гачићеве апотеке три стотине српских војника у борби заробљених, стрељали их натенане, а затим им ломили вратове. Белгија не може да прикаже страхоте овако црне као ове.

Ко му је то причао за "фине Аустријанце" не знамо, али очигледно нико није поменуо преко 1200 готових вешала које су Аустријанци носили са собом док су уз Марш Радецог прелазили Дрину у казнену експедицију, под геслом Serbien muß sterbien. Није се интересовао за аустријске концентрационе логоре за Србе и услове који су владали у њима, и многе друге методе истребљења и затирања народне свести.

Ни једног момента Џон Рид не мења своју парадигму о злим Србима који су својом крволочношћу и усађеном тежњом за хегемонијом највећи кривци за рат, те се неумитно натура закључак да су заправо сами криви за све што их је снашло, мада он ето, осећајан каквим га је мајка родила, има разумевања и за њихове патње.

...Београдски универзитет - појашњава Рид/Трска -  представљао је масу рушевина које су зјапиле. Аустријанцима је он био специјалан циљ, јер је ту била колевка пансрпске пропаганде, а мећу његовим студентима образовано је тајно удружење чији су чланови убили надвојводу Франца Фердинанда. Срели смо једног официра /нап. Воја Танкосић/који је припадао том удружењу — био је школски друг убице. — Да — рекао је — влада је знала. Покушала је да нас одврати, али није могла ништа да учини. Наравно да влада није одобравала нашу пропаганду. — Он се насмејао и намигнуо. — Али како је могла да је спречи? Наш устав гарантује слободу збора и договора . .. Ми Смо слободна земља!

...Четнички официр, кога је влада слала да организује побуну — прво у Македонији а затим у аустријској Босни и Херцеговини, прича још. — Пре него што смо се добровољно јавили за службу у четницима слали су нас на универзитете у Берлин и Беч да проучимо организовање револуције, а нарочито италијанског ризорћимента . . .

Ето тако је избио Велики рат, и по Риду и многим другима: уз намигивање, после дугих тајних и мучких српских припрема.

Коначно, Рид нам открива велику тајну. Толико велику да ни ми нисмо знали за њу:

Тајни сан сваког Србина јесте уједињење свих српских народа у једно велико царство: маћарска Хрватска, истоветна расом и језиком — Далмација, колевка српске књижевности — Босна, извориште српске поезије и песме — Црна Гора, Хрватска и Словенија. Царство јако петнаест милиона становника, које би се простирало од Бугарске до Јадрана, и од Трста, на исток и север, далеко у мађарске равнице, царство које би ослободило енергију борбеног, предузетног народа Kраљевине Србије,  сапету у њеним уским планинским долинама, за експлоатацију богатих равница и груби живот помораца.

Сваки сељак, војник, зна зашто се бори. Kад је био у колевци, мајка га је поздрављала са: „Здраво, мали осветниче Kосова!” (У бици на Kосову, у четрнаестом веку, Србија је пала под Турке.) Kад би учинио нешто рђаво, мајка би га карала овако: „Нећеш на тај начин ослободити Македонију!” Церемонија преласка из детињства у дечаштво била је обележавана рецитовањем једне древне песме — Ја сам Србин, која је почињала:

Ја сам Србин, рођен да будем војник, 
син Илије, Милоша, Васе, Марка. 
Моја су браћа бројна као грожђе у винограду, 
али су они мање среће од мене, 
сина слободне Србије! 

У школама у Србији децу не уче само географији старе Србије него и географији свих српских земаља, по реду њиховог поновног ослобођења— прво Македонија, затим Далмација, Босна, Херцеговина, Хрватска, Банат и Бачка! Сада је Kосово освећено и Македонија ослобођена ропства, још за живота ових војника који су слушали своје мајке и никад нису заборављали своју „браћу, бројну као грожђе у винограду". Али чак и за време нашег боравка у Србији претиле су нове компликације.

— Шта ако Италија узме Далмацију? — запитао сам једног владиног чиновника.
— То ће ствари веома отежати — одговорио је — јер то значи да ћемо, кад се опоравимо од овога рата, морати поново у борбу!

Све скупа ово је бајковита прича као преузета из викиншке митологије. Нити је српски сељак имао када да брине о Словенији и Загорју, нити је постојао било какав обред иницијације који "описује" Рид, поготову уз цитирану непостојећу песму. Какво је наше народно предање и какве су нам народне песме знамо, знамо и зашто је тако и знамо да нема због чега да се стидимо или осећамо ма какву кривицу.

Но, Рид нас је запечатио као вечито жариште рата и генетске окупаторе, те стога, рекосмо, не треба онда ни да жалимо над својом неумитном судбином.

Затим је Рид похвалио нашу државотворност и "склоност ка демократији" са особитим сарказмом:

 ...А дечак који је певао „Сина слободне Србије" начинио је своју земљу једном од најдемократскијих на свету. Њоме управља Скупштина, једнодомни парламент изабран општим правом гласа и на принципу пропорционалног представништва/Нап. Рид је раније у тексту нетачно нагласио да "у Србији Цигани немају право гласа"/; Сенат, познат под погрдним називом „музеј", укинут је 1903. Kраљ Александар је покушао да влада аутократски, па је убијен; садашњи краљ је заиста само фигура и ограничен је либералним уставом. У Србији нема аристократије. Једино су краљев брат и краљеви синови принчеви, а крунском принцу-регенту ултрадемократи и социјалисти ускраћују чак и ту титулу и увек га називају „потписивачем манифеста”. Kраљица Драга је покушала да установи племићки ред, „али", како је рекао Џонсон смејући се „ми смо је убили!”...

За овако опсежно и дирљиво извештавање из Србије Рид и његов илустратор Робинсон су осим својих плата у Америци од државе Србије, осим што су им плаћени сви режијски трошкови, награђени са 1567,75 динара.

Нешто касније, Рид је хтео поново да извештава из Србије, али му је био забрањен улазак у земљу.

У предговору своје књиге, поводом свога другог доласка у Србију, Рид, поред осталога, каже: "Били смо уверени у топао дочек у Србији. Али открили смо да су сви Срби прочитали наша прва два чланка о њима и да им се ти чланци нису свидели. Речено нам је, у ствари, да ћемо вероватно бити избачени из земље кад борбе поново почну. У то време нам је било доста Балкана, па смо ионако отишли.”

Тако је настала последња белешка Џона Рида/Јоце Трске, из које се лако може увидети објективност овог славног новинара:

Kа југу наборани Балкан маршира небом, плав у даљини. То је колевка снажних људи и бораца /Нап. Бугара/. Два сата вожње — и прешли смо превој, шкрипећи низбрдо крај потока који се у водопадима строваљује надоле. Сува, врела мала долина отвара се пред нама, оивичена голим планинама; у њој лежи Цариброд, последња бугарска станица, затрпана гомилама материјала војне интендантуре и као к о ш н и ц а пун трупа. Чист мали град с масивним кућама и јавним зградама, две фабрике, с добрим друмовима који воде на исток и север, школама, електричним осветљењем и канализацијом. Чиста мала станица, поплочана бетоном, на којој се продавац возних карата, који је био тако срдачан кад смо се пре четири месеца овде зауставили, нагиње кроз прозор да се рукује. Воз тутњи кроз тунел, и вијуга између окомитих брда. Kад се она мало размакну, сув, подрхтавајући од врелине, лежи Пирот, први град у Србији. Kакав контраст чак и међу овим најближим рођацима — Бугарима и Србима! Град се раширио, једно прерасло село; све куће дубоко унутра, широке, покривене ћерамидом; нигде се школа не види. На перону од ћубрета, пред расклиматаном дрвеном зградом станице, један цариник, шеф станице у униформи са златним ширитима и са сабљом, један полицајац у плавој униформи с црвеним лампасима и такође са сабљом, и два официра, живо су дискутовали, уопште не примећујући воз. Брза, еластична елоквенција српског говора погодила нам је уши као млаз свеже воде. Око њих, слободно и фамилијарно, окупила се гомила сељака војника у отрцаним сивим униформама, опанцима и упадљивим, по средини угнутим капама српске војске, слушајући и мешајући се у дискусију. — Господин Пашић! — викао је жустро шеф станице — господин Пашић није прави Србин. Отац му је био Бугарин, а мајка Туркиња! Kо не би био бољи председник владе од радикала? — Ударио се у груди. — Ево ја ... Цариник је ударио мајора по плећима и прснуо у грохотан смех. Сви су се војници такође смејали.

Доле, на крају станичне зграде, резервисти последњег позива су улазили кроз капију, један по један, док је наредник прозивао њихова имена са списка и бележио знак поред имена. Ту су били старци и млади дечаци, у свим варијантама импровизоване униформе, с подераним опанцима на ногама — али сви са шајкачама и сви наоружани новим пушкама. Дечак коме није могло бити више од шеснаест година, тако пијан да се једва тетурао, посрнуо је кроз капију с мајком, сељанком, која га је придржавала да би остао на ногама. Низ њено лице текле су сузе; обрисала му је знојаво лице марамом и поправила му ревере, потапшавши га двапут по грудима. Мумлајући, он се упутио спаваћим колима. Један полицајац га је ухватио за руку. — Напред, — викнуо је — напред у теретни вагон. — Без речи, дечак је обгрлио полицајца и обојица су пали на земљу, размлатарана гомила руку и ногу. Сви су се смејали. Невероватно стар човек, само с једном руком дохрамао је са штапом и дотакао седог џина с пушком. Овај се окренуо и пољубили су се у уста. Сузе су лиле низ старчево лице. — Не пуштајте Бугаре да прођу! ... — викао је пискаво ...

***

Џон Рид је ускоро постао заклети комуниста и побегао је из Америке у Совјетски Савез. Тамо је је врло брзо умро. Од Тифуса - ујела га вашка од којих се толико гадио у Србији.

Не, ту није крај. Ридова лектира због које му је забрањен други улазак у Србију, постала је прави мајдан насладе за савремене наше аутошовинисте. Но, нема потребе да преносимо њихово ликовање над српском несрећом.