ПОЧЕТАК "ТРЕНАЖНОГ ПРОЦЕСА" КАД ГА ОСМИСЛИ ВЛАДА СРБИЈЕ

ПОЧЕТАК "ТРЕНАЖНОГ ПРОЦЕСА" КАД ГА ОСМИСЛИ ВЛАДА СРБИЈЕ

/педесетпрви дан самоизолације/

Да је наша Влада ментално ограничена, знамо. Но, сада, када постепено из политичких разлога излазимо из корона-изолације на светло дана, све се више испољава њен ригидни бирократски карактер.

Најбољи је пример спорт. То, како је Влада планирала профункционисавање спортских активности, више личи на немогућу мисију осми део. У сваком случају ствара додатну збрку без нарочитих корисних ефеката. Али, апаратчици, по вертикали, само механички преносе инструкције. Стигло наређење од Врховног нашег "Касперског" да из политичке потребе (избора) борба против вируса мора да се постепено оконча и прогласи победа. Струка је дала мишљење какве би мере ваљало предузети ради заштите спортиста. Влада саставила једно са другим и упутила инструкције спортским савезима. Спортски савези допис шеровали под-савезима, под-савези шеровали клубовима. Господо спортски посленици, изволите се сналазити. 

Тако је до Фудбалског савеза града Новог Сада стигло обавештење из Владе Србије рогобатног наслова "Инструкције за почетак тренажног процеса врхунских спортиста и осталих спортиста у систему спорта Републике Србије у припреми мера превенције, спречавања ширења и смањења ризика болести COVID - 19". Брже-боље, Брнабићкине инструкције су Прецедник Новак Кострешевић и генсек Саша Живковић лично потписали, печатирали и проследили клубовима.

Свима је јасно да оно што је написано, чак и ако је теоријски спроводљиво, не зна се чему служи.

Очито се при писању овог спортског антивирусног туторијала, мислило искључиво на професионалне клубове, и то само на њихове сениорске погоне. Једино они могу да спроведу све како је записано зато што имају довољну инфраструктуру и већи број тренера, лекарске тимове и помоћно особље. Али, професионални клубови чине 5% спорта. Шта са осталима, оних 95% аматерских клубова који и у мирним временима једва држе нос над водом? Осим тога, шта са млађим категоријама, које опет чине више од половине укупне фудбалске армије? 

Замислите, у неком селу, жељни фудбала, на позив клуба јави се на тренинг 22 фудбалера? У нормалним околностима то је дивно. Али, шта сада? Тренер (а у селима екипу води најчешће само један тренер)  мора да их подели у три групе, па да се праве паузе од пола сата, тако да тренинзи првог тима са једним тренером укупно трају осам сати. Човек да балдише начисто. А како тренирати фудбал са размаком играча од 2 метра, под захтевом скраћених припрема? Ало бре тутумраци, није фудбал слетска манифестација.

Затим су ту и млађе категорије. Не иде се у школу, шта би друго дечурлија него трк на игралиште. И шта даље с њима?

Онда имамо маске и рукавице, око чега би, ради већ стеченог искуства, реално лако бринуло уже руководство клуба. Брисање лопти са алкохолом, и то би лако решило неколико искусних чланова управе који и онако ништа испод 43% алкохола не признају, како их је учио прецедник Вучић. Па мерење температуре, карнет-листе, и то би некако могло да се реши. Али свако мало рибање просторија, дезинфекција квака и "мокрих чворова", будите сигурни да у већини малих клубова нема ко да "одрађује". Није нам у нарави.

Постоји ту средишњи проблем, који већину мирјана не занима пуно, али ко је "из струке" и те како га разуме. Наиме, ни после педесет дана мировања, празног хода, сам Савез нема своју излазну стратегију. Они још не знају да ли ће се започета првенства одиграти до краја, или ће се прекинути. У случају мог села, наставак првенства значи одигравање још петнаест утакмица. Ако почну да играју крајем маја, завршиће до августа, под условом играња среда-недеља. У "мртвој" атмосфери, без публике. Одмах затим почиње нова сезона. Могуће, али... клубови су то морали знати пре две недеље. Није све једно припремити клуб за такав усиљени званични ритам такмичења, или да се тренира и игра рекреативно, као за време бомбардовања 1999.

Прво, не спроводи се "тренажни процес" исто кад се екипа спрема за такмичење или тренира рекреативно. Тренер мора да зна шта да ради. Друго, добар део клубова у нижим ранговима се ослања на "сопствене снаге", што је лепши назив за играче из других градова и села, а по постулатима наслеђених од социјалистичког "неаматеризма". Те "хумане звезде" коштају ђаво и по. Сад треба да се плаћа њихово долажење на тренинге, па се јави да је првенство укинуто. Или да не тренирају а затим долазе на утакмице сасвим неспремни, док они који су у међувремену тренирали по правилима Кона и Кисићке, да не могу ни да дођу на утакмицу да гледају?! Или, да се сви одрекну годишњих одмора?!

Начи невера! - што би негда знао рећи млади Брат Пантела, садашњи зализани подпредседник ФСС. Реално, од свега тога нема ништа. Суперлигаши морају да заврше првенство због захтева УЕФА, остале не треба присиљавати на рад под ненормалним околностима.

У ствари, убрзано треба да се целом друштву да привид нормалности, да је све под контролом, да има неко ко мисли о свему, и тако у реду и миру спроведу избори, односно драматична трка са једним коњем и неколико тркача за 3%. После нас опет очекују "тешке одлуке", невероватан економски раст, брига о "бакама и декама", исељавање омладине и фудбалска такмичења у којима се у напред знају прваци.