ЉУБАВ, РАТ И АГИТПРОП

ЉУБАВ, РАТ И АГИТПРОП


На први поглед, све љубави су скоро исте. Топли погледи, нежности. Чекај ме ја ћу сигурно доћи. За неко време све заличи на хладан гулаш од јуче.

Ратне љубави су и страшне и величанствене. Никада се ерос и танатос тако не зближе и сплету, додирују и мазе. Ратне љубави уздижу човека или га бацају на дно мизерије. Чешће ово дуго, јер страх је јачи и понадаће се љубавник или љубезница, да, ако преживи заборављајући вољену особу, биће још прилика да некога другог искрено и дубоко заволи.

Ратне љубави су добре за пропаганду. Наравно, све што прође кроз машину агитпропа, постане извитоперено и предувано, неприродно. Али љубавна патетика је пријемчива, народ то воли. Уз трагичну љубав двоје младих пусти се која суза и заприми доза пратеће идеологије.

Лоло и Слобода /Пренето са "Удица за срце"/

Најчувенија ратна љубавна прича у нас је идила Ива Лола Рибара и Слободе Трајковић. Ту је и писмо које непобитно доказује снагу те љубави. О тој револуционарној љубави се учи у школама, Корни-група је направила чувену песму. Љубав Лола и Слободе је наратив "нео-антифашиста", мотивација за перформансе и прст у око националистима. Међутим, неко довољно отпоран на комунистичку пропаганду, видеће лако сасвим другу нарав ове партизанске мелодраме са тужним крајем. Корни-група пева:

Најдража моја, једина моја
Не стигло те ово писмо...

Како никоме не западне за око да је Слободу стигло то писмо као црни гавран? Због ухваћеног љубавног писма страдали су Слобода и цела њена породица. Шта ми радимо? Славимо празнословна писма због којих је цела једна породица послата у смрт? Само писмо је интелектуално празњикави састав слепљен од нашироко познатих фраза без истинске дубине. Намеће се осећај да Лолу није једино такво писмо који је то слободно вече написао и разаслао на разне адресе? Ако је исто послао некој усташици у Загребу или Сарајеву, (а човек је имао разне задатке диљем НДХ), зар не видите да се све добро слаже? може се уклопити и у тамошњу владајућу идеологију. Или ће нас "верници" убеђивати да је лепи Лоло од времена када је напустио Слободу па до смрти живео у целебату, за само један "свети циљ"? Да не би били оптужени за оговарање, ево нешто о идеолошкој динамици ИЛР:

"....Син Иво Лола Рибар илегално одлази по оца у Земун и од њега дознаје да су му српска полиција и Гестапо убили заручницу Слободу Трајковић и цијелу њезину обитељ. Приликом путовања из Земуна у Загреб Иво Лола и његов отац имали су документе високих усташких официра. Иван Рибар имао је лажне документе генерала Милића, издане од Министарства Хрватског домобранства (МХД). На колодвору у Загребу дочекао их је стари совјетски шпијун, послије Титов поузданик, Иван Kрајачић Стево. Послије је Иван Рибар пребачен на подручје под контролом партизана. У међувремену, његови су синови јако активни у партизанском покрету. На иницијативу Ива Лола Рибара у Ужицу је у студеном 1941. изишао први број Омладинске борбе, а Јурица је отишао дизати “устанак” у Црну Гору. У првим годинама рата Иво Лоло Рибар је неколико пута, према директивама Титова Врховног штаба, преко Сарајева одлазио “у цивилизацију”, односно у Загреб, како га је карактеризирао. У свим извјештајима псеудоним Ива Лола Рибара био је Fisher, човјек од великог Титова повјерења."

Да ли вам је јасно како је то ко комуниста функционирало...? Ивану Рибару један син убијен у авионској сачекуши од партијских другова повезаних с усташама, другог стигла српска рука, и отац ипак мора да сутрадан води заседање АВНОЈ. Ма, не мора, него је кукавица. Знао је одлично ко је наредио ликвидацију његовог сина. Вођење седнице свакако није одговор.

....Он је преко курира позвао др. Ивана Рибара у свој “уред”, а како је Иван Рибар знао да Тито никога не зове без разлога, силно се узнемирио и уплашио. Након што му је мртав-хладан приопћио вијест да су му синови погинули, унаточ томе Иван Рибар је сљедећега дана као предсједник АВНОЈ-а морао одрадити Друго засједање.

Но, таква је њихова прича. Они су "погане хијене", што би Дучић рекао...

....Након пресељења у Београд Иван Рибар 1920. је постао посланик Југославенске демократске странке у Скупштини Kраљевине СХС и послије предсједник Уставотворне скупштине. Припадао је новој политичкој елити и малог сина Иву, којег је мајка од миља прозвала Лола, индоктринирао је југославенством. Дијете је тако, примјерице, водио у Официрски дом у Скопље да рецитира српске јуначке пјесме, затим га је водио у Ћеле-кулу, онда на Kосово итд. Дјечаку је ипак највећи догађај био кад је, шетајући се с оцем, на Топчидеру упознао војводу Живојина Мишића, српског генерала из I. свјетског рата...

И док се рукују срдачно са славним српским војводом, за леђима већ држе ножеве отровног сечива.

Да ли је Фишер илити друг Лоло био извесно време часником хрватског зракопловства? Има индиција али не можемо да сигурно потврдимо. Но, дозволићете, постоје сачувана и друга Лолова писма која мењају визуру његовог карактера. Тако је, примера ради, наш млађани Лоло Рибар 12. јануара 1942. године, у писму Брозу из Загреба, показао невиђену радост што су немачко-хрватски преговори о граници у Срему окончани а нарочито договор којим је Земун постао део Независне Државе Хрватске (Зборник НОР-а, II/2, 208-214).

Зар неко мисли да Слобода Трајковић, па и читава њена породица, нису знали за овакве Лолове "невиђене радости"? Пошто су без икакве сумње знали чему Лоло стреми, ми не можемо друго него да их сместимо где им је место - међу српске издајнике. До 1945. такви се у Србији нису славили већ су висили на стубу срама. И, коме онда право у Србији да спева епове о издајницима? И каква је то особа, која се зацопа у усташоидног гоблина? Можемо да је жалимо мало, као неразумно чељаде, и то је све.

Коначно, Лоло је смакнут у класичној авионској "сачекуши". Око тога нема сумње. Тито је тврдио да је Лолу сместио Хебранг, други тврде да је Лоло избегао авионски напад, али је онда, по плану "Б", добио метак у потиљак. Неки рачунају да је ИЛР сметао и Хебрангу и Титу јер је био популарнији од обојице. Но, шта се све то нас тиче? Ми видимо једну организацију која је највише наличила Борџијама. Па ко преживи, преживи. Нема у њих емоција, господо Срби...

Зар у том грозном рату не беше љубави и верности? Наравно да их је било, али такве приче можете наћи скрајнуте, на новинарским маргинама. Особито је важно да такве приче које могу да јачају карактер нових генерација не допру до деце. Када бисте понудили нашим "кантауторима" да о томе смисле песму, с гађењем би одбили. Јер, оно су одреда деца "антифашиста".

Но, ево једне такве љубавне приче, чисте као суза. Наше, српске...

ЉУБАВНА ЧЕТНИЧKА ПРИЧА: Нацисти су му послали поруку, да ће пустити његову супругу ако се преда!

Српски поручник Мома Миливојевић
Kолико образ има скупу цену, а љубав немерљиву вредност говори нам и ова претужна, а уједно и предивна прича у којој главне улоге играју први командант Гружанског четничког одреда поручник Мома Миливојевић и његова љубав живота,вољена Рада.

Наиме, неустрашиви Мома је тада у току Другог светског рата за Немце представљао страх и трепет који су дуго безуспешно покушавали да одстране.

Kако у томе никако нису успевали у рацији Гестапоа у пролеће 1943. године Немци су ухапсили Момину супругу Радмилу, иначе учитељицу у селу Грбице код Kрагујевца.

Нацисти су затим послали Моми поруку, да ће пустити његову супругу ако се он преда. Мома је дошао у немачку команду са ручном бомбом у џепу. Рекао је да њега могу ухапсити кад кроз прозор види своју драгу Раду да слободно одлази улицом.

Захтев му је испуњен, а Мома је одмах затим стрељан у Kапислани на Видовдан те 1943. године. Рада је касније страдала у босанској голготи гружанских четника 1945. године.

Чиста и наша, народна, љубав Моме и Раде, који немају улице по Србији, ту је изнад нас. Они су наши и ту јевтине полит-комомовске квазиромантичарске позе нема.

Остаје да чекамо време када ће прича о тој чистој љубави Моме и Раде заживети у народу, као и небројене друге забрањене приче о људима на које можемо бити поносни. Можда ћемо тада искреније заволети свој народ...

Коментари

Популарни постови са овог блога

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3) ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА