ШОВИНИЗАМ ПРОФЕСОРА ПЕРОВИЋА
ШОВИНИЗАМ ПРОФЕСОРА ПЕРОВИЋА
Већ смо научили да се све велике приче на Западном балкану о демократији, људским правима, владавини права и антифашизму заврше певањем усташких песама. Тако је било и недавно на "контра-митингу" "зеленаша" на Цетињу. Контрамитинговало се против "посрбица". По њиховим причама, ево задњим снагама на бранику претрајавају пред камама и секирама српских православних попова. Кршни Стево Вучинић, потпредседник савета НВО "ЦПЦ", драматично упозорава: "Да нам нема Вашингтона, Берлина и Загреба српски попови “појели би не с опанцима".
Коликогод ова пресна лаж штрчала својом глупошћу, она открива и непријатну истину. Заиста, под кишобраном НАТО, особито Вашингтона и Берлина, те локалних центара моћи - Загреба и Тиране (коју ваљда из гордости кршевити Вучинић није хтео поменути), данас се Монтенегрини шепуре. „Победили смо Русију, признали смо Kосово – шта нам може Србија”… Какво јунаштво, какво чојство! Ко би рекао да су се до пре десетак година Црногорци клели у Русију а Призрен им беше записан у зеленашку химну?
Чудна им је крилатица "Никад више деветстоосамнаеста!"? Прилика је да су омашили за две године, будући да су 1916. године били прва држава која је капитулирала у Првом светском рату, те би приличило "српским Спартанцима" да се заклињу да им се слична брука више не понови.
А шта учинише од 1944. када су се довукли у Србију иза совјетских тенкова? Боже нас сачувај таквих Спартанаца! Темеље истинског утицаја Црногораца на политичка, друштвена и друга догађања у Србији ударила је партизанија у вуненим чарапама, са (не)сумњивим културним и образовним педигреом, који су учинили најодлучнији и најхрабрији јуриш на небрањено Дедиње. Историчар Живко Андријашевић пише „да је тако и тада велики број Црногораца у Београду стекао своја четири зида простом и бескрупулозном отимачином кућа и станова од људи који су циљно означавани као ‘реакционарни елементи’, сарадници са окупатором. Борци за чојство и јунаштво тако су почели да живе своје београдске дане у елитним и отменим кућама и квартовима.” Невероватних 20% полуписменог становништва Црне Горе премештено као нека врста "више расе" у Србију до 1948. године да руководе њоме. Следећа најезда је уследила почетком шездесетих година у таквим размерама да су и стране амбасаде слале својима извештаје о овом феномену. И сада најезда траје, само без вунених чарапа.
Тако је створено особито ендемско црногорство у Србији чија је прва одлика невероватна мимикрија. Да се подсетимо типичног примера. Миша Јанкетић је био уважени глумац који је остао запамћен по улози генерала Живојина Мишића. Нико не би рекао да је задрти Монтенегрин. Пред своју смрт, међутим, у камеру рече да је он у ствари Мишо Јанкетић, и стаде на страну Мила Ђукановића, а ради одбране црногорства. И све изговори на дијалекту какав никада у његовом београдском животу не чусмо.
Тако долазимо до сазнања да је "црногорски језик", камен темељац "црногорске" нације, "стандардизован" у Србији. Ингениозни аутор стандардизације овог новоговора је професор Миленко Перовић, са новосадског Универзитета.
Перовић је међутим украо језик. Ми не знамо од када се кокошарење зове још стандардизацијом језика, али нема збора да је Перовић украо српски језик.
Ако би разгледали опус професора Перовића, све се врти нешто око етике. Савест, моралитет, етичка парерга, биоетика... све тако неке речи се јављају у његовим делима. Он лично себе сматра првим етиком Војводине. Не знамо да ли се у Перовићеву етичку парергу (споредно јуначко дело) рачуна кривична одговорност за мобинг, будући да је он једини професор етике правоснажно осуђен због малтретирања сарадника.
Миленко Перовић је даље истовремено ултралевичар и империјалистички плаћеник (преко фондације НЕД), безбожник који срчано подржава ЦПЦ, војвођански сепаратиста и шовиниста који је убеђен да је "најбоље кад Србија плаче, јер се онда сви остали веселе".
Корисно би било размислити о монтенегринском чојству чији највишљи етик, који је докторирао на теми »Вриједносни систем и морална свијест малограђанства« а истовремено изговара горе наведене расистичке псине. Перовић је зацело о малограђанштини писао из прве руке. Интроспективно, ако хоћете. Малограђански друштвени слој у нас је разапет између свога гејачког порекла, револуцијом задобијеног положаја коме није дорастао и тежње за моћи буржоског света. Малограђанин је дубоко несрећан што не може да буде део буржоаског света, што је стално у „чекаоници елите“, али гаји и велики презир према пуку и „његовом примитивизму“. Малогрђанин је сервилан и гадљив. Монренегрини су најпокваренији малограђани зато што су новокомпоновани малограђани, а чак и малограђанштина има неку вековну традицију и особен шлиф. Није лако ни малограђанином бити. И то се генерацијама стиче. Зато се не треба чудити монтенегринима који су се 1941. у уста љубили са Мусолинијевим пернатим официрима, да би 1944. постали највећи антифашисти и бољшевици са нападом на дедињске виле и балерине, да би у следећој генерацији постали све супротно - од руских непријатеља и барјактара НАТО, преко шиптраских и и усташких братственика и, природно, највећих србомрзаца који воле да живе у Србији.
Како ради мозак новокомпонованог монтенегринског малограђанина, који је у свом суштаству остао кокошар, овцокрадица и лажљивац, показаћемо укратко на два става полу-интелигента Перовића.
Миленко Перовић, је узео право да уствди да је "положај Црогораца у Србији далеко тежи него положај Срба у Црној Гори".
Видимо колико је тешко Црногорцима у Србији. Изгледа, тлачимо их? Међутим, Перовићева аргументација је "убитачна":
„1991. године на попису Срба је било девет одсто, на посљедњем попису их је било скоро 29 процената. С друге стране Црногораца је у Србији било преко 160 хиљада данас их је око 38. Цифре саме по себи говоре”
Он поручује да је положај Срба у Црној Гори исти као и свих других националних заједница и они, како додаје Перовић, немају ни мање ни више права од других."
Неће бити да "је положај Срба у Црној Гори исти као и свих других националних заједница", али није то наша дилема. Ми би питали професора Перовића како објашњава феномен да је проценат Срба у Црној Гори пао са 100% на мање од 3% по попису из 1961.? Имали тај феномен везе са етничким насиљем и фашизмом у крајњој линији?
Перовић се разуме и у државно право, које по њему може да делује на сасвим супротне начине. Први пут вели:
“Право је сваке суверене државе да има свој raison d’État. Држава Црна Гора има суверено право да процјењује ко је у њој непожељан”, каже професор Миленко Перовић, додајући да “нервозна реакција Александра Вучића тим поводом показује да се предсједник Србије мало заборавио мислећи да ‘комуницира’ са својим потчињенима, а не са сувереном државом Црном Гором. Но, брзо ће га то проћи, па ће у некој сљедећој изјави тврдити нешто супротно!”Професор Перовић вјерује и да је Влада Црне Горе, најављујући забрану прославе стотину година од одржавања такозване Подгоричке скупштине, такође имала право...."
Међутим, када је Ивица Дачић само констатовао безобразно понашање Црногораца у Србији:
Министар спољних послова Ивица Дачић изјавио је данас да се у Црној Гори води анти/српска политика и да је Србија жртва великоцрногорске агресије, што је образложио тиме да Срби у Црној Гори не могу да добију ниједну руководећу функцију.
Дачић је рекао да се не може поредити положај Срба у Црној Гори и Црногораца у Србији који су, како је навео, "владали Србијом иако их има 0,5 одсто".
"Црногорци да се врате у Црну Гору, неће имати ко да руководи у Србији. Они хоће да се школују бесплатно, да се лече бесплатно, а онда оду доле и кажу ја сам Црногорац. А за то време Срби доживљавају тортуру. То више не може", рекао је Дачић за телевизију Прва.
"Другим ријечима упутио је /Ивица Дачић/ фашистичке пријетње. Његове поруке су не латентно већ отворено фашистичке и њихова улога је не само да заплаше Црногорце у Србији већ да најави да би им се можда још ко зна шта могло десити."
Дакле, по Перовићу, што је за Црну Гору raison d’État, то је у Србији фашизам.
Тако је то када се етиком бави човек који је драговољно заробио себе у туђина.
Коментари
Постави коментар