"ПЕШЧАНИКОВ" ПОЛИТИЧКИ ИНЦЕСТ

"ПЕШЧАНИКОВ" ПОЛИТИЧКИ ИНЦЕСТ 


Један из плејаде Илића са "Пешчаника", Дејан, понудио нам је "промишљање" под борбеним називом "Против ентропије". Но пасаран, ентропија! Од почетка до краја читања не знамо шта је узрок а шта последица и заправо против чега бисмо се требали бранити на градским барикадама, сем против, како каже, овакве Србије.

Наратив почиње признањем аутора да не зна зашто се човек убио на степеницама парламента Србије. Логично би било да ако човек нешто не зна, и не даје суд о томе. (Како јављају медији, самоубица је прво убио комшију код међе у свом селу, па следи ово даље).

Такве ствари се дешавају. Дешавају се и горе ствари, у Америци су масовна убиства део њиховог начина живота, а и Европа се не моше пожалити на мало убистава.

Истовремено када се наш мученик лишио живота пред скупштинским здањем, у Немачкој је један у пуцњави убио шест особа, укључујући и своје родитеље.

Природни закључак би био да је превршило живети у онаквој Немачкој.

Илићи са Пешчаника имају међутим друге токове свести. У тумачењу убистава и самоубистава, овај Илић позива у помоћ мудраце који описују како се руше стари светови и настају нови. У тим дистопијским друштвеним преломима колатреална појава су поменута самоубиства. Цитирићемо Илића:

...Дуркхеим стоји на почетку тог низа аутора, а самоубиство доводи у везу са животом у друштву које се или распада или се исувише чврсто стеже да би се сачувало од расула. С тим у вези је и осећање о вредносној дезоријентисаности, што Дуркхеим такође доводи у везу са самоубиством.

Помислити сад да свака особа која подигне руку на себе до краја промишља средину у којој живи и долази до закључка да не вреди наставити даље, било би наивно и погрешно. Дуркхеим каже нешто друго – када западну у проблем, те особе у свом окружењу не налазе појмове и смернице да проблем опишу и потраже излаз из њега, што их онда води као погубној одлуци.

На основу реченог, Илић изводи закључак:

...Србија је данас државна, економска и политичка развалина. На окупу је држи самовоља једне странке, ослоњена на злоупотребу ресурса голе силе – физичке или финансијске, свеједно. Једина вредност коју та странка познаје јесте слепа лојалност вођи. Та вредност нема никакав интеграцијски капацитет. Таква каква је, она само подстиче међусобну беспринципијелну борбу било унутар те странке било изван ње. Да је Србија развалина и да је лојалност вођи једина вредност на којој тренутно стоји држава – најјасније се види у парламенту. Парламент је срце таме Србије.
....

Због тога се, тврди Илић, убио онај на степеницама скупштине.

Илић личну библиотеку користи као криво огледало за будале.

Није спорно да је данашња Србија економска и политичка развалина. Али, то је последица, која генерише нове последице. Да ће Србија бити економска и политичка развалина ако се не истргне из канџи титоида, најавио је Проф. Михаило Ђурић, Пешчаников шљунак у стакленој штиклици.

Професор Михаило Ђурић политичку јавност уздрмао је у време студентских демонстрација 1968. говором револуционарно расположеним студентима у коме је истрајавао на промени друштвених прилика и тиме захтевао ослобођење мишљења и излазак на један нови пут. Том приликом је рекао:

,,У нашем друштву нема јасних фронтова, нити постоје чврста мерила помоћу којих се може разграничити истинито од лажног, већ је све измешано и испреплетено. Сви се крију иза крупних речи и сви се позивају на велики идеал ослобођења човека. Штавише, замагљен је хоризонт према којем сви управљамо поглед, обезвређен је умни разговор и обесмишљено деловање у ширим друштвеним размерама. Најгласнији су они који немају шта да кажу и који ни у шта не верују; неспособни одлучују о судбинама способних, док кривци позивају своје жртве на одговорност.“

Само неколико година касније, када је у сукобу левих идеја београдског Универзитета  и хрватских шовиниста победио МАСПОК, Михаило Ђурић је утамничен зато што је у јавној расправи говорио онима који су хтели да чују, а за слушање су били расположенни само Титови шпијуни:

"...Уколико нешто још и остаје од ње, то је само зато да би смо у следећој, такозваној другој фази промене имали још шта да приведемо крају. Треба бити начисто са тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи...

...Али ако не можемо да се отресемо од онога што су нам други натоварили на плећа, ако већ морамо да мислимо и говоримо о националним и државним стварима, ако већ морамо да се национално и државно одређујемо и разграничавамо, онда морамо бити свесни своје историјске одговорности пред народом коме припадамо, онда морамо знати да је за српски народ у овом часу од највеће важности питање његовог идентитета и интегритета, дакле питање његовог политичког, његовог државно-правног обједињавања."
....

О, много је комфорније сваку нашу невољу приписати деведесетим, уз цитат каквог филозофа, него уважити да је развалина већ постојала деценијама и да су умни људи упозоравали на узроке ентропије који су супротни савременим титоидним апологијама.
...

Да се развалине надаље повежу са Ђинђићем и његовом хордом трећеразредних банкстера, ни случајно!
....
Коначно, где је одредиште тектонског померања? Тамо где човек убије шесторо, међу њима тату и маму?

Шта ћемо тамо?
...

Противник ентропије Илић би морао да покаже шта од идеологије коју промовише Пешчаник делатно не остварују кроз своје политике Александра Вучић, Ана Брнабић и СНС. То не може, пошто је савршено складно. А да у том процесу период диктатуре је нужан, потврдиће вам и Соња Бисерко.

Оваква Србија је ваша Србија.


Београд ових дана: Chemtrails пут у ЕУ


Разумно питање аутору Дејану Илићу би било: пошто је јасно да се ентропија у Србији одвија по диктату његових газда, а он је против те исте ентропије, зар не помишља на самоубиство као излаз из страшног моралног конфликта? Рецимо, да се запали као Јан Палах? Што самоубиство нуди нама као излаз из безизлаза? Или, узме Илић пиштољ и оде у редакцију Пешчаника. Што је за подршку, бар по Весни Пешић. Онда би сви на ФБ писали "Je suis Пешчаник" и фарбали се дугиним бојама. Таква су времена.

Не видимо међутим да је Дејану Илићу сасвим неудобно у ентропији. Само је гаће скинуо, а вуче промаја.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3) ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА